• Jежи Јарњевич
    MONDO CANE

      НОВИНЕ СУ ПИСАЛЕ ИСТИНУ: СНЕГ ЈЕ ПАДАО У ЦЕЛОЈ ПОЉСKОЈ Тај снег несвакидашњи, туђ мојој улици. Тек што је стигао и не зна како да се смести на кровове и затисне поткровље. Снег је ког треба записати. Дочекао бих га као госта, али прши опоро. Иако си отишла, сипи као да је гладнима хлеб сишао, момци престали да се крију испод надвожњака, а пси пошли пртином коју им је папа утабао у живот вечни.   У ОСВИТ ЗОРЕ ПОСЛЕ РЕВОЛУЦИЈЕ Наредног, новог дана, кад се лишће крваво од октобра ороси и замирише нашим ноћним знојењем, пробудићеш се крај мене и рећи ћеш: „Добар хлеб”. „Добар хлеб”, одвратићу ти. Узећу…

  • Жељка Гавриловић
    ПЛУСKВАМПЕРФЕKТНО ОНОМАД

    – у четири насумце одабране појаве – У плусквамперфектном ономад, кад смо се срели први пут, сумрак беше већ силазио на земљу. Узела сам његово лице у руке и пољубила бледо чело налик месецу. Био је миран. – ШТА би волела да буде вечерас? – загледао се у моје руке, мало одсутно. – Паааааааааааа, да пробамо џемовање[1] , споро, тихо, плутајуће…? Ноћ је прошла брже него што смо хтели. Његов сонорни глас отапао је лед периферијске злокобне тишине. Мој напукли алт, повремено је будио његову расуту пажњу. Били су то тренуци које памтим. Остало сви знају. Ми смо се волели, ономад. У време плусквамперфектно *** Извезла сам се кочијом пред сутон.…

  • Радмило В. Радовановић
    ПОВРАТАК У ЗАВИЧАЈ

      КЛУПА У парку испред некадашњег стана Понекад роде шљиве јабуке и крушке Испред закључаних врата зује пчеле Из старих кошница покојне мајке Испред иструнула клупа и неки стари столић За којим смо некад сједили Моји најближи и пријатељи намјерници Ту се пила кафа са рахат локумом Испијала лоза и конаваоско вино У вријеме љетних жега Нас буљук дјеце Извлачили смо кантама воду из чатрње Испијали је без чаше квасећи њедра Данас посјетих своје родно мјесто Кућа закључана прозори сиви Влага се увукла у зидове Ријечи немам ни са ким да подијелим Плашим се овога ужаренога сунца Оно полако носи остале ствари и нас Пустош је заузела све собе Стазе…

  • Раде Танасијевић
    ЛИМУНОВО ДРВО У ПОДРУМУ

      ЛИМУНОВО ДРВО У ПОДРУМУ Унели смо Анадолију у подрум. Kао да носимо венецијанску принцезу у носиљци, или као да носимо заветни ковчег. А носимо бакрач тежак ко црна земља напуњен до врха збијеним жилиштем. Нас четворица унели смо лимун у подрум. Ах, ви песници од Божјег поверења нашли бисте праве речи да опишете мирис лимуна. Једино што могу рећи; подрум је просто замирисао на лимун. Одахнули смо. Kао после ремонта. Све је било ту. Гране и лишће. Плодови зрели, недозрели, зелени. Цветови отворени и они други тек напупели. И бодље скривене као увучени мачји нокти. Чудно. Нисам осетио ни убод ни бол. Са надланице бришем капи зелене крви.  …

  • Радана Лукајић
    ЧЕКАЊЕ

      Сједим на прагу куће и гледам у двориште преко пута. Широка авлија, кућа тријемом окренута равно према улазним вратима наше, усађене на камени темељ руком клесаних плоча, под јасикову шуму, стољетну кажу. Сачекале су јасике и бусењем и каменом закићена земља прадједу Николу када је 1912. сјездио с Шатор-планине са запрегом и дружицом својом, Девом, са троје нејачи и свим имањем што је у запрегу могло стати. Брат Михајло му смјестио се на ову земљу иловачу, пргаву и јалову, шест мјесеци раније, и кадa је стигло писаније братовљево, ето и Николе да са свим имањем и товаром снова крочи на земљу обећану. Једно огњиште, па онда и друго, земља…

  • Оливера Недељковић
    ШУСТИКЛА

      ХАЉИНЕ Најстарија од сестара, брзо сам израстала из хаљина на којима је цветало биље коме нисам знала име. И лаковане ципелице убрзо би боље пристајале уским стопалима млађих девојчица. Кад год би се потом сестрице затрчале према мени одевене у одећу из које сам тек израсла, тргла бих се од радости: можда то сама себи најзад трчим у загрљај.   ПОКРСТИЦА Баба нас зове да јој уденемо конац у иглу како би наставила да везе рајско цвеће по белом платну. Кад боље погледам мустру, помислим да баба, у ствари, везе мапу неког шареног гробља. Хумке су још свеже и крстићи на њима још се нису нахерили. Узалуд се упињем…

  • Невена Карановић
    ЈЕДИНСТВЕНА ПРИЛИКА

      Рад мотора се појачавао, авион је почео да се креће пистом, а разнобојна светла промицала су све брже кроз мале овалне прозоре. Такорећи неприметно, Боинг 737 се одлепио од тла и узлетео. Вероватно сам се замислила, јер нисам приметила кад ми је само неколико минута после полетања пришла стјуардеса. – Да ли сте ви докторка Љубица? – упитала ме је љубазно. – Да, ја сам…? – Копилот је замолио да пређете у бизнис класу. – Да није у питању нека грешка? Који копилот? – питала сам је, као да познајем иједног. – Капетан Миодраг Станић, први официр лета. – Стварно нема потребе за премештањем, овде сам с колегиницом –…

  • Иван Новчић
    ДОРУЧАК СА ДИОГЕНОМ

      У ГРАДСКОМ ПАРКУ Седим у парку Као по обичају Никога нема Сви су на мрежи Умрежени Без деце и снова Коров у парку Као на души Сети ме шавова Док мени се спава Самцит и срећан Без људскога даха Узвикујем Урааа! Збиља је то: Самоћа је пола здравља Окружен тишином Тамновидац ме походи То јесен луталица Нада мном дише УСЛОВИ Да бих те оженио Мораћеш да се претвориш У све моје самоће А то је теже од твоје Која те прогања Да бисмо остали у браку Срећа мора да је бродоломник Бескраја Само на око надомак Месеца А ако хоћеш драгим да ме зовеш За доручак ме уместо погаче…

  • Ирина Маркић
    ПЕШКЕ САМ МОРАЛА КРОЗ САЗВЕЖЂА

      ДОК ШЕТАМ ПОД ПАУЗОМ ЗА РУЧАК на централним трговима заобилази ме таксиста јебо му пас мајку   хоћу да сам поједем чизбургер на два спрата на четвртом станујем два спрата гутам на трећем се излежава мртва мува дан четврти приземље смрди на купус година трећа чекам Happy Hour од 18 до 22 година двадесет осма дан први.   ПОСТИГНУЋА Хартије које броје животне победе разлећу се попут листова сребрне липе у јулу једно дете је моје још увек разбраја степенике до пет, до пет, и опет до пет једно радно време моје је још увек стеже за оковратник до пет и опет до пет млазни авион на небу прави…

  • Енес Халиловић
    ПАРАЛЕЛЕ

      ЛИСТ педесет година пре мог рођења родио се Јон Kарајон. обрадовах се као дете, скакао сам од радости. Јон Kарајон ће лако одвајати песме од себе, лако и нечујно, као са дрвета кад се одвоји лист. на робији, једанаест година је носио камење. Јон Kарајон. ни ознојио се није. сваки камен беше му лаган као лист. а оног дана 1986. играо сам фудбал са децом, разбио колено и плакао, јер баш тог дана је пао Јон Kарајон, у гроб је пао, лако и нечујно, као са дрвета лист.   ТЕСНАЦ гледао сам, низ поље лисица јури зеца. он одмиче, кривуда међу клекама; ловци подижу пушке, они ће пуцати. осетих…