ПОХОД   Тражисмо појачања, коњицу, Штитоноше, стрелце, оне чија имена Дисаху смелошћу и снагом Oне наказне …,  развратне … И безимене. Оне налик на сатире, кентауре И оне складно грађене Попут војника оловне војске. Оне које изгазише вепрови Док спасаваху прворођене синове И бездетне кћери. Прзнице, накатрањене и У перје уваљане; да, људе Високе и уозбиљене, Недодирљиве и беспрекорне, Спремне да поведу кад устреба.   Јуришасмо на зидине, Пустошисмо складишта Нагомилане сумње, Огњу предадосмо спискове Трагичних грешака и кривица, А мукли топот маршевских бубњева Дотуче мисли о мирисима и Гиздавој одећи и подиже застор Над новим периметром.     АГОНИСТ Ако ти је у сећању Сјај очију онога Ко…

                Даница живи у стану са мајком, три ћерке и две мачке. Стан је на осмом спрату, ћерке су из различитих бракова, мајка воли пензионерске забаве, а мачке имају јапанско и немачко име. Јоруичи је женка. Клаус је једино мушко биће у читавом простору, зато је тако и ћутљив.             Даници се некад чини да је све то н е п о д н о ш љ и в о. Зато се ујутро шминка са слушалицама на ушима. Музику тако појача да свет касније, кад изађе из кола и уђе у радни простор, личи на глуву собу. Њено је тело аватар, њен је осмех самилост, њене су руке…

МАТЕРЊИ ЈЕЗИК Често говорим сам са собом, гласно објашњавам оно што чиним са предметима, са одећом, речима пратим своје гестове, препричавам их. Мислим да то не радим зато што ми недостају људи. Ипак, ако би ме неко таквог видео, рекао би да сам зрео за гумену собу – а ја само вежбам свој матерњи језик, да ми се нађе у риболову, и у гробу. ЛОМЉЕЊЕ Шта год будеш радио у животу то нешто тражиће твоју душу, испрва део по део, на крају њу целу. Али, ти си тек на почетку и верујеш да ћеш о томе сâм одлучивати кад дође час. Не знаш да је тај час већ дошао и…

  ЖЕНА БИ ДА ПИШЕ   Оловно је срце оловке Ни ријеч из ње да капне Малокрвни сте, госпођо! Ви бисте да знате како ће завршити ова драма, Ви бисте да знате ко је та дама, што сама, у мраку, прелази из собе у собу, И ко су та дјеца што је зову мама? Одувијек сте умјесто огледала носили комад папира у ташни Дружите се са ријечима, оне ће држати Вас, Може и наивно, ником нисте дужни свиђања, Нико Вам не смије рећи – престани! Побогу, дајте госпођи још папира! Жалите се да сте као лист платана на улици, Нека ципела, неки точак ће га згазити, Пљунуће на њега прехлађени…

  # Свак би права за бадава. Свак би права, бестрага им глава. Свак би права и да кињи мрава.  Свак би права да свет је ко крава. Свак би права да ниче ко трава. Свак би права да му ради справа. Свак би права, кита да му права, не крива ко Драва, ладна као Млава, мутна као Сава. Свак би права да му куља ко лава. Свак би права и да му је цура плава. Свак би права, сваки дан да му слава. Свак би права, па привилегије лава. Свак би права, а другима страва.   # Јао, Мао. Мао није крао, већ је Мао све нам дао. Мао,…

            Напољу промиче снег,  као у детињству. Пада низ атријум зграде, као што је јесенас нападало лишћа којег се нико није потрудио сакупити. Скупштина станара је о томе говорила, један се инатио с другим, као што су се око увођења лифта инатили. Сада пада снег преко лишћа. У улици је од новембра сво дрвеће без лишћа, након првог снега што је рано пао, с њим се све олињало и дрва од онда стоје таква. Наликују на плућа, онаква каква су плућа била осликана на постерима које су доктори качили о зидове својих ординација још кад смо деца били, када би ме отац водио након што сам често обољевао од…

  Ти, међутим, шириш, као лабуд крила, Заборав, на Дунав и Саву,  док спавају. Ти будиш светлост, што је некад била… Милош Црњански,  Ламент над Београдом   Петар се пењао уз степенице ка Зеленом венцу, застајкујући, да ухвати дах, после заморног дана. Писмо је држао у десном џепу, каткад проверавајући да је још увек ту. Писмо је стигло у његово поштанско сандуче чудесним путевима. У ствари, та пошиљка је била у облику пожутеле футроле од картона. На једном крају футроле са поштанским маркицама из Брисела, на другом са поштанским маркицама из Нице. На једној страни једва видљиво, пошиљалац J.G. Lempereur, 1960. године. На другој страни, прималац Антоније Маринковић, песник. Проценитељ…

Када је одлетео Ћићоле, напољу је било светло, тако топло, пуно неких људи било је ту, око мене, а само се омча стегла: долазила је из стомака, од мојих црева исплетена, савршено меко се увијала око врата, као, некада, сећате ли се, у Југославији, телефонски кабл око руку, ногу, висио сам са трећег спрата Дантеовог чистилишта, у Београду, иако сам био далеко од њега, у ваздуху, ноге су се клатиле лево-десно благи михољски поветарац био је у питању. Не, нисам умро и то је мој грех.   Да ме љубав напушта, – негде сам то већ записао – такође сам осетио у једно, сада већ давно јутро, пред свитање, око…

         Емил Запара се најзад скрасио у Напуљу. Напустио је вољену Србију, оптужујући је да је држава чистог духа који је сачињен поглавито од сумпорводоника, отровних микрочестица и другог смрада, па му је у њој постало немогуће да дише. Престао је, говори, и да му балкански залогај годи. У томе му баш и није лако поверовати с обзиром на то да је дебељушкаст. Ако би му неки другар рекао да је у њему сувише сланине, он би том идиоту скресао да нема појма о лепоти тела и да је он само згодно и интелигентно попуњен, те да захваљујући аутомобилској гуми коју вечито носи око струка нема реке…

         Мој ујак, Злаја, био је чудак од човека: тако су за њега говорили. Могао је да направи све што очима види. Није могла да му се отме ниједна мајсторија коју би замислио… Имаде, како се каже, златне руке. Кум који му је наденуо то име: Злаја, сигурно је наслутио његову обдареност. Често је цепкао дашчице и дељао летвице, шмирглао их и лаком премазивао да сијају; од плеха је искројавао разне фигуре, спајаo месингане плочице и сплитаo, увијаo дуже или краће комаде жице извучене из телефонских каблова, увртао шрафчиће, и шта све још није чинио, и некад се из његових руку јављао оџачар с мердевинама о рамену,…