Драган Бошковић
ЋИЋОЛЕ или: Не, нисам умро и то је мој грех!

Када је одлетео Ћићоле,

напољу је било светло, тако топло,

пуно неких људи било је ту, око мене,

а само се омча стегла:

долазила је из стомака,

од мојих црева исплетена,

савршено меко се увијала око врата,

као, некада, сећате ли се, у Југославији,

телефонски кабл око руку, ногу,

висио сам са трећег спрата Дантеовог чистилишта,

у Београду, иако сам био далеко од њега,

у ваздуху,

ноге су се клатиле лево-десно

благи михољски поветарац био је у питању.

Не, нисам умро и то је мој грех.

 

Да ме љубав напушта,

– негде сам то већ записао –

такође сам осетио у једно, сада већ давно јутро,

пред свитање,

око шест,

падала је киша, а исто је било тако топло.

Тада сам осетио да сам само полупани дечак,

али неки други, некако себи нов,

у телу ми страном,

у себи ми страном,

у овој неподношљиво страној земљи,

коју називају отаџбина:

колико само глуп човек може бити!

 

А крила су ми расла, зеленкаста, плава,

а главу ми је покривало жуто перје.

 

Да, видео сам тог младића, ту птицу,

рођака из Аустралије, брата анђела по плавим крилима,

кога смо звали и Мићоле,

једног од највећих рокера који, као ни ја, није волео да се купа,

који је од нас направио кућне љубимце, своје играчке,

и само сам му сипнуо кап витамина у кљун,

и цокао га, псссст, ц, ц, ц, м м м,

и тада сам схватио да нећу умрети од тумора

него од себе самога,

јер он је за мене од канцера умирао,

а видео сам и насмејано лице мајке тог младића,

и умрлицу његовог брата,

и све то било је неподношљиво тужно,

и одједном сам угледао и баш баш баш малог дечака,

мало већег од тигрице,

али се успаванке нису чуле,

умрле су и успаванке,

али је, негде из мене, из Лондона, одакле ли, долазио глас:

јаааа-ааааа сам – Ћићолеее,

јаааа-ааааа сам – Ћићолеее!

 

Шта све то значи?

Да је тај дечак, принц сопствене инклузије,

са руменом трновом круном на глави,

коју је прекривало жуто перје,

рођењем осуђен на смрт вешањем о себе,

да лети иако нема крила,

да је Sick Boy и да ту лека нема,

да је само кавез који је Ћићоле напустио,

а нови станар се у њега није уселио, нити ће,

да је на делу она велика ноћ,

и у њој два ока и самртни дах из кљуна,

да сам кавез:

Ћутиш, Тереза, ти увек само ћутиш,

и ти, Растко, и ти,

Стрмере, Боуви, проговорите,

ајде, Марли, реци нешто,

(Tell the children the truth right now!),

док ми Богородица брише сузе руменим ореолом,

а ова танка долама од стихова у коју сам увијен полако спада,

да би се видео рез, хируршки, на души,

убод копља на десном боку,

инвалидитет песме,

клонуло крило, ножица са четири прста.

А где си ти, Господе мој?

 

Знате ли да када птица умире,

време и људи су небитни

(ако су уопште, икада, битни),

а поезија о томе обично није ништа више

него досадни платонизам,

(да је макар ћутање скамењено од страха),

тек опсена је, мај дарлин, егзибиција самосажаљења,

дакле, ништа:

а како би лепо било да је

само пуштање Ћићола из кавеза,

врисак радости папагаја, ћииииик,

крешендо ћићања и лета,

крштење језика перјем,

трен када угинула птица пронађе нову ногу, ново перо,

као Енди Гил нову ноту још сабласнијих сфера,

за озбиљну нијансу оштрији и далекосежнији звук.

 

И шта уопште значи рећи: несводива суштина.

И: бујност је сутон романтизма.

И: зачепи своје пукотине ОХО лепком.

И ко сме да тврди да ово није сонет,

и да брат није био годинама заробљен у подруму мога бића,

пре него што је полетео у светлост дана као успомена,

увијајући се савршено меко око мога врата,

и да молитва за мртве

никада можда није ни била,

нити ће бити, а мора бити, услишена,

а која је на језику асишких штиглића звучала овако:

Слава теби, Боже мој, са свим твојим створењима,

посебно са братом Ћићолом

који освиће и обасјава нас светлом дана,

и леп је и зрачи великим сјајем,

и твоја је, Свевишњи, слика и прилика,

а у преводу на језик тигрица:

Ћићо, Ћићо, о Ћићо,

Ћићо, Ћићо, о Ћићо,

ц-ц-ц-ц-ЦОК,

и да је Ћићоле пламен од кога се пали ваздух,

огњена кочија којом узлеће Свети Илија,

а само се укочио

и попрскао жути зид капљицама своје крви,

насликавши:

Genesis!

 

 

И шта је ово?

И чему?

Сонет, зар не, можда чак роман,

мирис просторије у којој спава беба,

беле сенке у подневни час,

а опет некако нека слова, песма,

велики без обода кавез језика,

али не она српска, ултимативна и искупитељска,

него топла као јутро, бејб,

блага као чај од камилице,

и исто толико празна,

као роман,

сонет,

мирис бебе,

подне без сенки,

чај од камилице:

коначно нека друга она,

док машем рукама,

док ћићам,

или прскајући своју крв ван кавеза

сликам свој аутопортрет по невидљивом жутом зиду,

и вриштим као Џони Ротен:

јаааа-ааааа сам – Ћићолеее,

јаааа-ааааа сам – Ћићолеее!

 

Не, нисам умро, а требало је.

Нисам умро, и то је мој грех.

 

А где си ти, Ћићоле мој?