Јовица Аћин
ДУБИНА

         Емил Запара се најзад скрасио у Напуљу. Напустио је вољену Србију, оптужујући је да је држава чистог духа који је сачињен поглавито од сумпорводоника, отровних микрочестица и другог смрада, па му је у њој постало немогуће да дише. Престао је, говори, и да му балкански залогај годи. У томе му баш и није лако поверовати с обзиром на то да је дебељушкаст. Ако би му неки другар рекао да је у њему сувише сланине, он би том идиоту скресао да нема појма о лепоти тела и да је он само згодно и интелигентно попуњен, те да захваљујући аутомобилској гуми коју вечито носи око струка нема реке у којој би потонуо и кретенски се удавио. А то дављење следује сваком глупом кретену који од своје мршавости не уочава лепоту симетричне и промишљене попуњености. Тешко је знати кад се Емил измотава, а кад је само помало тупав. Како год било, он доноси одлуке у оба случаја. Сматра да је увек озбиљан и разборит, чак далековидан. У Напуљу се, као такав, и заљубио до ушију. Та љубав га је сачувала да се не залеће на погрешне путеве. Али то не значи да не попушта искушењима која знају да искрсну ниоткуд. Једном га је, док му је љубав, иначе историчарка, одрађивала своје мрачне свакодневне послове, нека незнана сила са улице, којом је ишао, намамила у национални музеј. Био је, понесен пролећним даном, наведен да погледа у небо. Уместо осунчаног и ведрог угледао је ноћно небо на којем су звезде трептале. Није могао да верује, а био је и безбожник. Трепнуо је и то ноћно небо је нестало. Визија је ишчезла. Или му се сручила у главу. Да је био присебнији, могао би то што му се привидело да схвати управо као незнану силу. Показала му се одозго и намигнула. Тад није могао а да се не сети онога што му је пре два дана споменула његова историчарка у предаху између два из серије својих многих мрачних напуљских послова. Говорила му је о робу из куће знаменитог шпанског сликара. Сликар Дијего Веласкес је повео роба са собом на путовање у Италију, баш у Напуљ. Незнана сила је ту учинила роба бољим сликарем од његовог господара. Господар је онда, будући праведан, написмено ослободио свог роба. Тај документ такозване манумисије је сачуван до данас у архиву. Затим се испоставило, према суду зналаца, да бивши роб ипак није досегао уметност господара Веласкеса. Или можда ипак јесте, у инат зналцима је помислио Емил, јер волео је, онако како је у езоповским баснама, да у историји робови превазилазе господаре, а јагњад вукове.

         Платио је Емил и ушао. Видео је у музеју слике које су га збуниле, чак слуделе. Била је изложба извесног Гверчина, која је гостовала у граду. На улазу се послужио листом са штампаним обавештењем. Гверчиново дело је настајало током првих деценија хиљаду шестстотих година. Уметник је био плодан. Насликао је преко две стотине дела, а његовим цртежима се ни броја не зна. Пред Емилом је ипак био тек мањи део тог големог чаробног света.

         Сваку је слику гледао с пажњом. Није хитао. Свака је слика имала нешто у себи што га је држало. Вукло га је, као да га је привезало за себе, и тако све док се не би тргнуо. Није успевао да погоди шта је то. На изложби је провео неколико часова. Али напослетку, погодио је шта га је у тим сликама бацало у пометњу. Да, била је то перспектива у призорима на њима.

        Перспектива нам дочарава простор. Све што видимо насликано кичицом старих мајстора поприма и трећу димензију. Платно није више само раван зид него постаје прозор кроз који гледамо. Код Гверчина је та перспектива била друкчија. Није била напросто и одједном дата. Дубина у сликама се постепено отварала. У почетку као да је није било, а онда се, док је Емил гледао, она помаљала корак по корак, као да је његов поглед дубио гледани призор, дубина је пред оним који гледа настајала наочиглед. Кад би досегла свој уобичајени и очекивани реални учинак, за слику се могло рећи да је окончана. Емил је имао осећање да сарађује са Гверчином и да ниједна Гверчинова слика није готова све док не буде довољно дуго и пажљиво гледана, те се тако њена дубина, спочетка одсутна, не би пробудила. Слично томе је већ искусио са романом Шибање. Док га је читао, имао је интензиван утисак, који је био толико јак да га је заболео, као да роман читањем он заправо исписује, јер друкчије не би ни могао бити нити истински био написан. Кад је завршио са тим читалачким писањем, колико сутрадан се питао да ли тај роман уопште постоји ако га више не чита. Сад му се безмало дословно понавља то искуство, овде, са Гверчином. Кад је после извесног времена пожелео да у руке поново узме Шибање, књиге више није било. Тражио је сатима, али ње није било. Једном остављене или чак напуштене ствари, само у ретким случајевима могу бити поново нађене. Тако ће, не сумња, бити и са овим сликама, јер једаред ће морати да оде са изложбе. Слике више неће видети. Оставиће их за собом или ће оне њега напустити и неће га наћи, вероватно га неће ни тражити. Да, тако је, јер њих многи знају, а њега једва неко. С обзиром на њихов истакнутији положај у свету, оне ће њему окренути леђа, а не он њима.

        За одгонетку, ипак, постоји још једна могућност. Могло би бити и да су слике такве какве јесу, са својом дубином од првог трена, али Емилово видно поље се продубљује. Вид му сазрева као да је мало дете које све боље види, почиње да разликује боје, измаглица му се губи и око бива све бистрије, престаје руком да промашује ствари и кваку на вратима, па му се свет коначно појављује у пуном и тродимензионалном сјају. Али, ипак, Емил није детенце. Вид га засад добро служи. Не жали се. Није још у очевим годинама, кад је овај почео да кубури са видом. Пошто Емил нема шта да пребаци својим очима, мора бити да је у питању нека Гверчинова мајсторија са перспективом, а не Емилова наводна слабовидост или недозрелост ока. Ако је тако, загонетка с којом се суочио на овим сликама остаје без решења. Али он још не посустаје. Можда се због сећања на ненађено Шибање, највише задржао пред сликама са Сибилом, за коју је знао да је радила у храмовима, удишући вулканска испарења и сумпорводоник и тако падајући у видовити занос, као предсказивачица будућих догађаја и њихових исхода. Гверчинове Сибиле, заправо сви његови женски ликови, Сузана с похотним старцима, Самарјанка са Христом, не само да личе једна на другу него изгледају као да је то једна те иста жена.

        Од слике до слике. Сваку је упијао. У свакој је дубина лагано пуцала пред њим. Краљ Давид, Свети Јероним, Хапшење Христа или Бичевање Христа, појава смрти у рајској Аркадији, али Сибиле, од којих су музејски кустоси успели за ово излагање да добију само четири – е, оне су га плениле. Поглед им је зрачио неизрецивом мудрошћу. Оне знају знање, понављао је донекле опседнуто Емил у себи. Ниједна није била без књиге, зачитане или блудећи погледом преко Емилових рамена, а Персијска Сибила је и писала. Попут неких старозаветних пророка, те древне пророчице су прорекле појаву Исуса Спаситеља. Свака у своме храму, у Еритреји, у Персији, на острву Самос, па и она у Аполоновом храму који се налазио у грчкој насеобини недалеко од Напуља. Нема сумње да је долазак Христа видела и Питија у Делфима. Баш све, њих десет или дванаест, све су недвосмислено – а по томе су се разликовале од мушких пророка који су смисао својих речи завијали у кучине – све су јасно рекле: Месија ће доћи и свет ће бити спасен. Иако свет можда и не заслужује да буде спасен, помислио је Емил да би то рекао његов унајмљени београдски улични приповедач Ведогоња. Можда Сибила, кад је већ толико знања имала у својој лепој глави, познаје и одгонетку на питање о перспективи које га је пред овим сликама заокупило. Ето, шта то пише Сибила у Персији? Види је Емил у тренутку кад је она замишљено застала код неке речи и ваљда се усредсређено и спокојно пита да ли он заслужује и следећу реч. Или, рецимо, она се само двоуми која би то реч требало да буде. Та реч би могла да буде одговор на његово питање. Тад и сам Емил спушта свој поглед. Поникнуо је оком. У руци му је још лист са кратким обавештењем о изложби и сликару. Тад се просветлио. Сибилина тражена реч му је пред очима, на штампаном листу, а он је све време био слеп. Да, сликар је био врљав. Емил се стресао. Врљав? Врљавог ока? Врљавко, разроки, зрикавко, ћоркан? Превртао је по глави све изразе којих је могао да се сети, за случај кад осовина једног ока није паралелна са осовином другог. То управо и значи италијански надимак Il Guercino, Гверчино. Ђовани Франческо, из породице Барбијери, још од раног детињства, проведеног на мајуру, у селу у долини реке По, прозван је Ћора. Очи му нису сарађивале. Свако му је око гледало на своју страну. Десно није знало шта ради лево. Сликар је у исти мах видео два света који не само да се нису подударали него ниједан није без другог могао да има дубину. Сликар није имао истинско искуство простора. Тако је Емил закључивао, ако не греши. Упркос томе, Гверчинове слике нису биле без дубине. У томе је и било чудо које је занело Емила. Чудо перспективе код сликара који сам никад дубину призора није добро упознао, али је успешно дочарава на позорницама својих слика. Уз моју помоћ и помоћ свих који поред мене гледају његове слике, помислио је Емил, и даље неће моћи да иде у разјашњењу загонетке како је то чудо сликар извео. Уместо тога, сетио се покојног оца. То сећање му се инстинктивно јавило и није могао да му се одупре.

         Отац је, већ у одмаклим годинама, ишао на операцију ока. Најпре, катаракте на десном оку. Затим, крпљење ласерском интервенцијом, како је речено, старе и донекле зарасле пукотине у дну левог ока, на мрежњачи где настаје слика која ће бити саопштена мозгу. Ти офталмолошки подухвати нису добро завршили. Очни хирурзи нису могли да објасне чињеницу да је отац после свега зарадио страбизам, како су говорили. Отац је, укратко, у старости постао разрок. Емил никад није питао оца како он, одједном врљав, уопште види свет. Било је то још једно питање, поред многих, које није упутио оцу, а после очеве смрти, сва непостављена питања затомио је у себи. Није вредело да се каје. То кајање је ионако било потиснуто јачим кајањем. Емилова млађа сестра је нестала са улице усред белог дана. И до данас се ништа није чуло о њој. Ко год је девојчицу отео, није се јављао. Емилов прави разлог бекства из Србије био је баш у томе. И очева смрт, као убрзо и мајчина, била је такође у томе. У непреболном губитку. Емил није могао себи да опрости што није био са сестром и што је није боље пазио. Кад је реч о очевој врљавости, на коју је избегавао да мисли, сад помишља да је, после толико времена, постала незнана сила која га је намамила на изложбу Гверчинових слика. Питање перспективе на тим сликама имало је несвестан извор у сећању на оца. Могли бисмо рећи да је тај увид био врхунац Емилове памети. Више од тога он није могао. Али његово сећање се није зауставило на оцу нити на сестрином нестанку. Као да сама судбина изискује да урањамо у сећање да бисмо разумели њене заплете.

         Није схватао зашто га је овог пута помисао на нестанак сестре, помисао за коју нема дана кад му не разваљује мозак, водила до Тамаре. Не би рекао да га је давна љубав према старијој Тамари водила до искуства дубине, свакако не до дубине на сликама усред којих се налази, али може бити до дубине доживљаја. Сматрао је да је у Тамару, своју прву и доскора једину љубав, затрескан до даске и да је та љубав била дубока, можда и бездана. Тамара, или Тама, како ју је звао, била је склона његовој сестрици. То је појачавало осећање које га је везивало за Таму. Свеједно, закључио је ипак да дубина његовог некадашњег љубавног доживљаја нипошто не помаже да проникне у загонетку дубине на Гверчиновим сликама. Нису ли то две дубине? Тад му сину. Једном му је Тамара испричала шта јој се догодило. Она је волела да излази.

         „Знаш онај велики кафе са живом музиком и платформом за игру? Е, видиш, прошлог месеца била сам тамо са другарицама. Било ми је као увек угодно. Заиграла сам се, и тако смо се заседеле уз њихов добар бермет. Све до фајронта. Неки момци су нам се и набацивали. Признаћу ти да је мене спопадао извесни Жуле Трактор. Снагатор. На крају сам га откачила. Било је већ око два и ја сам последња дошла до гардеробе да узмем свој шињел.”

         Заиста су се, после толико година присећа се Емил, у то време носили такви капути, женски и мушки, налик шињелима. Њихов крој је увек био исти, али им се боја разликовала. Сивомаслинасти и модри, наравно и црни и зелени шињели. Из непознатог разлога, униформе су биле обожаване.

         „Гардероберка ми додаде шињел, али то није био мој капут. Остао је као једини. Мој је, знаш, био нов, а ни тај није био баш стар. Био је у друкчијој нијанси модре. Све остало исто. Шта ћу, узмем тај, ноћ је била хладна, да се не смрзавам до куће. Оставим телефонски број, ако се она која је апила мој шињел јави. И тако то.”

         За неки дан се девојка јавила Тамари. Била је то нехотична крађа шињела. Требало је да договоре сусрет и да свака добије свој капут. Неће моћи тог дана, па ни сутрадан, те она спрема испит, ова мисли да је покрадена и заслужује да она дође њој на ноге, па она каже да јој је кафе где јој дошло до замене одједном далеко, а ова се онда разбесни, разбесни се и она. Ти преговори потрајаше десетак дана, а никако да се сретну. Обе несумњиво воле вечерње исласке, али сад немају времена за повраћај замењених капута. Најзад, једном. Девојка је дошла са другарицом која је била очито редовна посетитељка теретане. Девојка носи велику кесу у коју је спаковала Тамарин шињел. Тамара скиде са себе девојчин шињел и без речи јој га предаде. Уопште нису разговарале, чак се нису биле ни поздравиле. Онда се девојка обрати Тамари: „Ти си луда, али ја сам луђа.” Кад се Тамара машила за кесу и почела да вади свој шињел, имала је шта да види. Капут је био сав у ритама.

         Дубина тог догађаја, који му је био испричан у главним цртама, могла је, према Емилу, бити у томе да је Тамари напослетку враћено њено, али у парчадима, исечено маказама. Дубина је она која удара печат стварима и свему што људи могу да смисле. „Ето признај”, рекла му је Тамара, „да је с њене стране, ја луда, она луђа, то било прилично дубоко виђење.” Емил се сложио онда и слагао се и сад. Могао је да замисли да је Тамара, злопамтило, касније, можда за годину или две, добро наплатила девојци њену лудост. Тами није у природи да опрашта било коме и стога је боље не замерати јој се. Такав наставак, могло би се рећи, само још продубљује догађај с капутима.

         Дубину догађај поприма са смислом, а који никад није јасан, само је обећан. Над Тамарином лудошћу постојала је, макар у један мах, и већа лудост. Кад се сетио Тамариних речи, Емил је погнуо главу и кришом се кратко засмејао. Сви смо ми разроки, али неко је разрокији од нас, могао је себи да каже. Тако је наслутио откуда несумњива дубина у Гверчиновим сликама, иако није чуо нити игде прочитао како је сам сликар гледао на свој недостатак са очима. Гверчино је, у Болоњи, другарима сликарима који су га подсмешљиво запиткивали како успева да у сликама постигне дубину, иако је у животу не опажа, одвраћао: „Ваше очи су нормалне, али моје су нормалније, па сам ја, мада од вас заостајем за корак у видном пољу живота, за корак даље у уметности. Тако је и са оним Холанђанином” (мислио је на Рембранта, његовог савременика) „чији је вид као и мој измештен, а ипак му је перспектива без грешке. Можете само да сањате да имате очи као он или ја. Онда ћете бити кадри да измишљате оно што не видите или то не видите најбоље.”

         Емил није знао за тај одговор. Он је већ мислио тешко подношљиву ствар: како би то било живети не само са оштећеним видом него и са слухом, додиром, мирисом, укусом. Живети, напослетку, без чула. Покушао је безуспешно да замисли тај мрак. Можда ће се то једном и десити људима. Никоме то није пожелео. Наставио је да се диви сликама и ужива у њиховој врљавој дубини. У један мах је, пред сликом бичевања Христа, помислио да оне мора да су одговарале времену кад су настале. А данас? Како би такав сликар прошао? У времену које је и само некако врљаво и готово без дубине, у свету с погубљеном перспективом и отуда рушевном до бола.

         Пред очима му је наједном искрснула сестра. Нестала девојчица. Неколико суза му је кануло преко јагодица и низ нос. Није ни подигао руку да их обрише.