Александар Д. Станковић
УЈАК МОГА ДЕТИЊСТВА

         Мој ујак, Злаја, био је чудак од човека: тако су за њега говорили. Могао је да направи све што очима види. Није могла да му се отме ниједна мајсторија коју би замислио… Имаде, како се каже, златне руке. Кум који му је наденуо то име: Злаја, сигурно је наслутио његову обдареност. Често је цепкао дашчице и дељао летвице, шмирглао их и лаком премазивао да сијају; од плеха је искројавао разне фигуре, спајаo месингане плочице и сплитаo, увијаo дуже или краће комаде жице извучене из телефонских каблова, увртао шрафчиће, и шта све још није чинио, и некад се из његових руку јављао оџачар с мердевинама о рамену, некад смешни кловн у шареним гаћама, а некад ова или она животиња: петао, гусан, или орао, па и жирафа, лав… Колико ми је само играчака направио, таквих, којима се ниједно дете у нашој улици није могло похвалити! А од делова не знам каквих све старих ствари, направио ми је бицикл на три точка, а доцније и тротинет: мучили су га, притом, зарђали куглагери, због којих ми је тротинет шкрипао, али, од све радости, то једва да сам и чуо. Јурцао сам на њему, да ме није могао сустићи ни Мајор, пас, миљеник наше улице.

         „Прави неке скаламерије!”, пакосници из комшилука подругљиво одмахиваху руком. И док су се неки из зависти или глупости тако подсмевали, као да то што ујак направи није ништа, тек згубиданисање, ја сам се дивио његовим мајсторијама; свака од тих рукотворинa будила је код мене радост и одушевљење. Али, ко је за моју срећу марио! Подцењивали су то, и зато што не прави ништа корисно, што се може ваљано употребити, и чему послужити, па и да то коме прода, и штогод заради… Да му младост не пролази од данас до сутра!

         Ништа ти нису разумели.

        Ујак је, обично, био замишљен. Седне тако, узме главу међу дланове, и гледа у под, или зури испред себе, неко би помислио у празно. А док лежи на кревету, с рукама испод главе, нетремице гледа у плафон. Некад и по пола дана не излази из наше собе, не скидајући очију с какве књиге. Какве све није читао! И оне са сликама, и оне без њих. Ја сам се, крај њега, нагињао да видим шта све има на листовима дебелих енциклопедија. Нарочито се удубљивао у приручнике с разним нацртима и цртежима. Умео је због тога и да се повуче у који кућни кутак, или се завуче у шупу за дрва. Склањао се да буде сам. Морао је нешто смишљати, барем сам ја тако мислио. Другима, ко зна шта је све пролазило кроз главу. А у околини се, чак, могло чути и да је ујак „мало уврнут”… Једном сам чуо комшију из авлије, каже: „Можда, и шенуо! Буди бог с нама!”

         Чудио сам се и деди. Нешто, као да није марио за то што његов син ради и прави, мада се сваки пут осмејкивао кад би ујак за мене направио какву дрангулију да се њоме забавим. Умео је и да се нашали на рачун своје замишљености и умствовања. Метнуо би прст на уста, и нас у кући, кобојаги, озбиљно упозоравао да ћутимо и не узнемиравамо ујака док размишља. „Геније!”, шапнуо би. Смишља нешто што нико досад није смислио!

         Није ми било мило да слушам кад се тако шалила јер ујак никад није размишљао, тек онако; увек би нешто смислио, и то потом сачинио.

         Уистину, деда, а с њим и баба, беху задовољни што ујак тако ради, јер су се могли надати да ће од њега, једног дана, постати добар занатлија, па неће више, дан-ноћ, буљити у све те књижурине, због којих је од малих ногу ишао у библиотеку, и заносио се као да живи у којем другом свету, а не на земљи. Занат је златан, од њега увек има вајде, ма који био, и најсигурније бива кад човек живи од својих руку, и за свој грош! Не би ни у гладним годинама, какве су биле оне ратне, тада тек прошле, не би био гладан, а сутра ће имати и породицу… Својим златним рукама, шта би друго и могао радити но бавити се каквим занатом! Могли су се у то поуздати, јер му је отац столар, и у њему мора бити што и од наследне жице. Мени се, пак, није чинило да мора ићи на занат. Ујак је већ све знао, и учење ма којег заната било му само губљење времена које је, иначе, користио за своје творевине.

         Једнако сам био уз њега, у његовој близини, и, ако ништа не бих питао, без трептаја гледах у његово замишљено чело. Но, једанпут, пошто смо дуго обојица ћутали, уједном сам ујака нешто запитао, и он ме пресече: „Ма, пусти ме, мали, видиш да мислим!” Нисам се због тога на њега љутио, и отад сам пазио да га ни случајно не пренем у његовој занесености, и да га не буним док размишља. Схватио сам да му се то што ће рукама сачинити, прво, у глави мора створити.

         Истински, нико није боље од мене разумео ујака. Хтео је да буде слободан у ономе што га занима и ради, и да му нико не смета. Све је чинио за своју душу, па би и мене почесто зарадовао, само што то нису сви разумели јер увек очекиваху неку вајду од оног што направи. А истина је: понешто је и доносило корист, и ујак би од тога што и приштедео… Није цицијашио. Кад год сам пожелео лилихип или сладолед, он ми је купио, често и кад то нисам од њега искао; заједно смо пили кабезу. А уштеђени новац био му је потребан за оно што тек намераваше да створи својим умом и вештим рукама.

         О томе што би замислио, и што намераваше да направи, ујак није унапред говорио, па сам и ја у себи сузбијао радозналост шта ће то бити; с њим сам тако делио његову тајну.

         Откад памтим, па све док нисам пошао у школу, све је код нас у кући било мирно, без трзавица: ујак, увек с новом идејом, увек нешто прави, задовољан; ја, с њим, срећан. Деда, по цео дан на послу у фабрици, поподне се одмара; бака и моја мајка гледаху своја женска посла. Нико никога не узнемирава, ништа не смета. А, онда дође до великог узнемирења. Друго полугодиште мог првог разреда, сину пролеће, и у кући навалише да се ујак ожени.

         Доселила се у нашу улицу једна наочита девојка, Цеца! Њен, и ујаков отац, мој деда, радили у истој фабрици, такорећи, другови на послу; стадоше недељом преподне заједно пити кафу у бифеу, под липом, уврх улице. И све се лепо угодило. Добра девојка, добар момак. За мог ујака не може бити боља прилика! С ведрим гласовима баке и мајке, осећала се нека живост, штавише, веселост, у кући. Због ујакове незаинтересованости што се тиче тог питања које се пред њега изненадно поставило, бака својим околишним набацивањем, а мајка благим наговарањем да се ујак сретне с девојком, слутио сам: све на дедин наговор, искушаваху га не би ли се пробио лед његова ћутања, и некако повео озбиљан породични разговор о женидби. Ништа! Ујак, само крај њих прође, ћути; и све више избива из куће. Онда се, о тој доброј прилици за ујака и породицу, с муком и натегнуто, поче разговорати за столом, одмах после вечере. Деда, чија се реч беспоговорно слушала, говораше да човеку све има време, па и време кад се жени, па, ако би то било и нешто раније, неће бити грешке, а, ако је и буде, има времена да се она исправи. Не ваља доцнити! Ни бака ни мајка не имадаху шта томе додати. А ујак све то оћути, као да се на њега никако није односило.

         Прође неко време, и деда ће опет о женидби, чинило ми се, сувише ниским гласом, ваљда из опреза да се ујак што не побуни. Тако, и с мало речи, али изричито да ујак треба да се уозбиљи, постане човек, и да има своју породицу… Бака и мајка зебљиво покушаваху да, са своје стране, припомогну дедином настојању да убеди ујака. Ујак се врпољио на столици, и, све пазећи на дедин поглед, не усуђиваше се да устане од стола, док најпосле, једва то заустивши, не рече – да уопште не мисли да се жени. Падоше, с обе стране, жустре, опоре, озбиљне, речи. Ујак за женидбу није хтео ни да чује, и, не довршивши вечеру, полако устаде и оде у нашу собу.

         Читаве једне недеље код нас је владала тишина, најдубља у време вечере. Ујак, у ствари, није честито ни вечерао, већ би само нешто убацио у кљун и одмах се склањао у собу. Деда и бака, љути, и ни реч не проговарају, као да су у тешкој завади. А моја мајка, одуставши од тога да убеђује брата, неочекивано стаде на његову страну: млад, зашто да се жени, има кад, рано му је за породичне обавезе. Од мене се није очекивало да ишта кажем: знало се да сам против тога. Само сам, после тих мајчиних речи, поскочио да је пољубим. Мало доцније, кад о томе размишљах, видео сам да сам био потпуно у праву. Ујаку би жена родила, дечака, или девојчицу … Како бих живео да ујак кога другог, више од мене, воли!

         Ујак је одолео родитељској навали да се ожени; све се у кући примирило, и он, наскоро, као препорођен, врати се свом маштању и изумима. Предосећах да спрема нешто посебно; не знадох шта, али наслућивах да то неће бити слично ниједној ствари коју је дотад направио. А, умешан, какав се родио, знао сам: то ће и створити.

         Нисам престајао да мислим на тај велики план за који сам био уверен да га ујак има.

         Спавали смо у истој соби, и, једног јутра, кад се пробудих, зовем га … Једва промрмља испод ћебета, да ће још мало дремнути. До подне смо ишчекивали да устане и изађе из собе. Онда, тамо, уђоше и бака и моја мајка, уносећи топли чај, незаслађен!

         Имао је велики план у глави, и питах се, како је баш сад дошло да се разболи! Волео сам га више од оца, кога, истина, нисам ни упамтио, пошто му је шрапнел немачке гранате разнео теме на Сремском фронту, и некако нисам ни веровао да је ујак стварно болестан. А неверица ми је долазила и од озбиљна дедина лица и сашаптавања бабе и мајке да ће ујака потерати на присилни рад. У тим првим поратним годинама, ради обнове опустошене земље, власт је мобилисала људе да по граду расклањају заостале рушевине бомбама погођених зграда, и да поправљају изроване и немачким тенковима израубоване путеве, као и да их шаље на припомоћ у пољским радовима, јер су се тада принудно стварале сељачке радне задруге. Најтежи је био рад у рудницима. Озлоглашен беше Борски рудник где копачи губише здравље, неки остављаху и живот; о томе се у потаји причало… А ујаку је могао баш тај рудник запасти!

        Било ми је нешто чудно. Пре но што је пао у кревет, ујак је два дана четкицом, с калодонтом, мало-мало, па прао зубе, како би уста очистио од нечег мастиљавог што му је заплавило усну дупљу, десни и језик. Чух да му је то од температуре коју је добио, незнано откуд и зашто, јер није био младић који је нешто побољевао. Бака и мајка нервозно се кретаху по кући, све гледајући како да му помогну. Мени, пак, нису изгледале превише забринуте; држаху се чудновато, да нисам могао докучити да ли ће и кад ујак оздравити. Све ми то постаде нешто сумњиво!

         Усред све зебње и ишчекивања, ујаку стиже позив да се пакује за Бор!

         Сломљен и смалаксао, ујак је горео у грозници. По читав дан не отвара очи, нити што узима у уста, док су га бака и мајка, силом, чајем појиле. Није могао да се одазове властима. Зато деда оде да да изјаву… Син му болестан, где ће у рудник! Већ сутрадан, заустави се пред кућом зелена кампањола; изађоше двојица у капутима-кожњацима, и један чичица што за њима потрчкаваше, носећи у руци докторску, онако, ваљкасту, ташну. Доктор ујаку измери температуру, слушалицама послуша плућа, онда, подигавши му очне капке, побуљи у његове очи … Одвезоше ујака у болницу. Отуда су га други дан отпустили јер флуографски снимак показиваше да су му плућа сва у печатима и флекама, као да се по њима, под индигом, чиме печатило или што жврљало. Медицина му не даваше живота до јесени.

         „Не дао Бог!” понављала је на то бака док се крстила. „Не дао бог!”

         Власт је од ујака дигла руке.

         И деди и баки и мојој мајци, а да не говорим о себи, иако смо још били забринути за ујаково здравље, наједном је лакнуло.

         Ујаку, међутим, никако да спадне температура; у ватри је горео. Видело му се то на образима: стално су се црвенели; једнако је кашљуцао. То је потрајало, и неговатељице, бака и мајка, и приљежније но пре ујаковог повратка из болнице, прионуле да га излече: метаху му на груди ракијске облоге, и свињском машћу помашћене купусне листове, и, с тим, наизменично, облоге с изренданим реном и пројиним брашном, натопљеним сирћетом, да му извлаче ватру и туле грозницу. Нестрпљиво чекајући да ујаку болест, коначно, мине, трчао сам на Коњарник да у којој од онамошњих башти, где су најсиротији гајили поврће, нађем и ишчупам траву зубачу, с жилавим кореном који су му оне кувале и прекувавале, додајући луковину да ублажи горчину, па на цедиљку цедиле, и давале му тај чај да пије.

         Пролазили су дани, недеље, ујак никако да прездрави. Сви смо за њега бринули. Деда, по повратку с посла, и пре ручка, одмах улази у собу да види је ли му боље … Ујак је налазио речи да нас умири.

         „Све ће ово проћи … Брзо ће проћи!”

         Бака и мајка, као да су себе нешто кривиле што је ујак запао у такво стање, и што тако дуго не устајаше из кревета. Опет нисам све разумео.

         Тако прође више од месец дана.

         Ујак се придигао из кревета; лагано је шетао авлијом. Комшилук, с чуђењем, гледаше у њега, као да је био умро, па, хвала богу, у кога се сваким даном, како је нова власт потискивала веру, све мање веровало, ето, устао, и хода! Колика је само била моја срећа кад је ујак сасвим стао на ноге, и постао онај стари, мој ујак, у мојим очима, сад, и несаломљиви, док не стадоше, изнова, о њему говорити: „Чудак, него шта!” Од оних који су му, и иначе, били наклоњени, могло се чути: „Сила је то момак!” У то их је, докраја, уверило његово оздрављење, мада је дотле било и дошаптавања да га је сатрло мозгање и чудаштво с измишљањем и творењем којечега, чак и да су му дани избројани. Дан-два, поседе испод гранате џенерике која је била сва уцветела и постала толико зујава од пчелиња зујања да се из улице стизали људи да то послушају. „Као музика сфера!” говорио је под њом професор музике из Велике зграде, како смо сви звали једину двоспратницу у улици. Ујак је, ту, као и пре, нешто смишљао… Мислио сам на његов велики план, кад ми он и сам рече:

        – Знаш, имам велики план!

        – Какав план? – узвикнух, узбуђен.

        – Видећеш, ускоро! Немој никоме да кажеш!

         Ујаку се лице просветлило, црвенила нестало; опет је био чио, лак у кораку, од видног полета очи су му се цаклиле.

         А онда, чујем да бака мајци поверава да се боји за ујака. Ноћу, у сну, бунца о некој једрилици и помиње нека мора … Обе су уздисале: „Само да се не запути кудгод у свет!” Тога се бојаху. Деди ништа нису говориле. Радио је у фабрици намештаја, био пословођа, и нису хтеле да с њима двема дели муку и секирацију; имао их је већ гомилу на послу.

         Да то истински буде, да ујак некуд отпутује, било једрилицом, било возом, авионом! То ми није ишло у главу, и нисам због тога бринуо, док ми једног дана, у поверењу, не рече да ће саградити једрењак. Причао је: једрењак, баш такав да њиме може далеко стићи, чак на Медитиран, преко Црног и Егејског мора, ако га што у томе не спречи … Шта је њега могло спречити да учини кад што науми! Тако што нисам могао замислити. И, не знајући ништа ни о Медитерану, ни где су та мора, знао сам да ће једрењак заиста направити.

         Једрењак! Чудо!, мишљах. То ми је распалило машту и просто трептах од узбуђења.

         Градњу је ујак започео, ујесен, када је, по лекарској прогнози, због начетих плућа, требало већ да умре. У кући се сад стрепело да ће некуд у иностранство отићи.

         Не казујући никоме где иде, одлазио је од куће сваког јутра, држећи у руци стару, исхабану кожну ташну, у којој је носио књигу коју непрестано држаше крај узглавља, затим велику свеску с крутим корицама у коју сваки час нешто уписиваше, и шестар, угломер, разнобојне оловке, и провијант који су му бака и мајка спремале. До увече се не би враћао.

         Мојој радости није било краја кад ме је једног дана повео са собом на Аду Хују. Тамо, у једном дунавском затоку већ је био склопљен костур замишљеног пловила. Одмах сам створио представу како ће на крају изгледати, и неизмерно му се дивио, јер ми је ујак већ био показао његову слику у оној књизи од које се није растављао, а у којој су били и цртежи и скице по којима је једрењак стао градити. Говорио је: „Ово ће бити моје ремек-дело!”

         Јесен, сунчана; бака говори: „Златна!” Иду дани, и једрењак нараста, испуњава се својим унутрашњим просторијама; ујак у послу, с двојицом још другара, напредује. Баба и мајка, све су више бринуле да ујак може стварно некуд далеко отићи. Тешиле су једна другу. „Ако би и решио да оде, ипак, не би отишао!” рекла би мајка. „Како?” питаше бака. „Због малог!” Сложиле су се да мене не би оставио. Нису знале за нашу тајну. Обојица смо од њих, као и од деде, крили да ћемо једрењаком заједно отпловити на далеко море.

         Ма како узнемирене, бака и мајка не вероваху да ће отићи – све док им ујак једне вечери на астал није положио трубу белог платна, и крај ње им оставио цртеже како да скроје и на машини проштепају два једра. Свака своју главу узе у руке. Више није било двоумице: стварно ће отићи!

         Жалостио сам се, гледајући у њина отужена лица. Али, било је сувише важно да чувам ујакову и моју тајну о путовању, и пазих да се не одам.

         Опет сам, с ујаком, отишао на Аду Хују. Радовах се, мислећи да једрењаку требају још само једра, и да се приближио дан наше пловидбе. Разочарао сам се кад видех да једрењак још није завршен, и да се на њему има штошта још порадити; није био ни офарбан, није имао ни своје име, а знао сам да на сваком једрањаку мора да пише име. Ујак ми је то, раније, рекао, и остало је да ће му име већ, у међувремену, пре него што га заврши, смислити! Сам сам у неким тренуцима размишљао које би му име пристајало, али ниједно, које ми је пало на памет, није било оно право које треба да носи.

        Само сам у једрењак гледао, загледао га са свих страна, пео се на њега, увлачио у његове мале, скучене одаје, и погвиривао у закутке. Онда сам заузео место кормилара! Ту се, испред нас, простирала географска карта коју, углавном, испуњаваше широко плаветно море … Дуго гледајући у слова, с кврџицама на горњим крајевима, прочитах: Медитеран!

        Ујак ми је прстом показивао наш пловидбени пут, Дунавом, па преко Црног мора, да напослетку, протињући се између небројених острва и пролазећи Егејом, изађемо на сунчани Медитеран који се, сад, на карти, пред нама плавео! Осетио сам се великим, одраслијим но што сам одиста био, и упитно га погледах у очи.

          – Кад ће то бити?

        – Кад… – понови ујак, замишљен, као да рачуна време које му је још потребно да једрењак докраја заврши.

        Најзад, пружи руку према наспрамној обали реке.

        – Видиш, тамо, оно оголело дрвеће, опало му лишће … Скоро ће зима! Не можемо по зими пловити, дувају јаки ветрови, и подижу високе таласе. Разумеш?

          Мишљах да све разумем, а мора бити да сам ујаку више веровао него што сам то, доиста, разумео. Није ми било право што ћемо тако дуго чекати да кренемо на то путовање.

        – Не можемо пре пролећа … – рече ми ујак. – И сам видиш!

        – А мораш купити и мотор! – излете ми мисао из главе.

        – Зашто? Не треба нам мотор … – рећи ће ујак. – Пловићемо на једра! Зашто би се звао једрењак! Него, ове зиме морамо узети једну књигу да лепо проучимо како се манипулише једрима. Није лако управљати једрењаком. А то је најважније!

        Ујак је, изгледа, увидео да схватам озбиљност замишљеног подухвата, и са мном је разговарао, као да сам одрастао. Како би друкчије! Пловићемо заједно, и све заједнички радити на једрењаку, ја, барем, онолико колико будем могао, јер није било могуће да ми, само за једну зиму, мишићи очврсну као његови.

        Пригрлио ме на силаску с једрењака.

        – Бићемо прави ортаци! – рече весело, додавши: – Зар нећемо?

        Уверено сам климнуо главом.

        Поглед ми је заблудео низ Дунав. Онако широк, мирно, једва приметно, отицаше, док стајах замишљен: кад ли то њиме, овако спорим, и потом још преко Црног мора, и између свих оних острва која ми је ујак набројао, кад то можемо стићи на Медитеран!

        Зима је била дуга и снежна. Увек сам знао кад ујак одлази на Аду Хују да погледа како се држи једрењак, привезан за обалу, и, пошто би се отуд вратио, питао га да ли се Дунав замрзнуо… Молио сам Бога да није, и да се никако и не замрзне, јер би то, како је ујак рекао, одложило нашу пловидбу; чекали бисмо да се лед отопи и отече реком… Бака и мајка, схвативши да ово с једрењаком није никаква шала, ни ујакова залудна занимација, озбиљно су се забринуле због његовог сада већ извесног морског путовања. И, за разлику од мене, нису се радовале да пролеће гране што раније.

        Деда скоро да ништа није знао како ствари с тим једрењаком одистински стоје и шта се, заиста, спрема – па томе није ни придавао неку важност; а на оно што је, гдекад, о тој пустоловини проговорила бака, једном је рекао: „Ма нема од тога ништа!”

        Нисам хтео ни да мислим да тако што може бити, али су ми дедине речи, од часа до часа, ипак пролазиле кроз главу. Уто сам од ујака сазнао да се Дунав заледио.

        Не могадох дочекати крај зиме! Отегла се, и знадох да ће се лед на реци касно покренути … Почетком марта, међутим, време је, неочекивано и нагло, отоплило. Ујак пожури да види како је једрењак презимео, да што пре настави рад на њему и доврши оно што је од јесени остало недовршено. Вратио се очајан. Лед на Дунаву нагло је пуцао и високо се гомилао. Три дана је дувала јака кошава; санте леда на узбурканој реци ломатале су се једне преко других… У тој пошасти, везови су попустили, или их ујак није чврсто учворио и утегао, тек, једрењак су однели таласи.

          Отпловио је ујаков једрењак, сам, онако недовршен, и без имена. С њим и ујаков сан, и моји снови о великом доживљају!

          Сви су видели колико сам се ражалостио. Бака скриваше сузе, задржавајући се у кухињи, бојаги, неким послом. Мајка, која се тих дана нешто слабо осећала и често лежаше у кревету, мајка је у мене жалостиво гледала, и, кад год би крај мене прошла, помиловала би ме по глави. А док сам био у ујаковом загрљају, мислим да ме је деда, речима, због жалосне судбине нашег једрењака, највише тешио.

          Све до лета, ујак, разочаран, ништа није започињао да прави, мада сам то од њега очекивао. И не знам да ли и због себе, иако, сигурно ради мене, он реши да идемо на летовање… Да заборавимо једрењак!

 

*

          Прво, стигосмо на море! Тамо смо се лепо проводили, но, испрва не беше тако; требало ми је времена да се ослободим страха од те велике воде. Најрадије, и сваког дана небројено пута, спуштах се низ тобоган, па ме је ујак, обећањем да ће ми купити сладолед, омиљену посластицу, варао како бисмо ишли и на друга места, да имамо и друге доживљаје.

          Хтео сам ујаку да покажем како сам храбар колико и он, и једном сам за њим скочио са стене у море: сав сам се разбио, и дуго се потом превијах јер ме је пекла кожа на стомаку. Убрзо сам у воду скакао барабар с њим, и дубоко ронио. Закупљивали смо гумени чамац, и научисмо да весламо. Тако смо пловили од затона до затона дуж стеновите обале, онда се од ње удаљавили за галебовима који су пред нама летели и, повремено се, стрелимице, загњуривали у воду да извуку плен… У радости нам је прошло то морско лето, и стадох мислити на мајку; тражио сам од ујака да идемо кући. Међутим, ујак је имао и друге планове за мене; говорио ми је да ћемо на овом путовању, још много шта видети и научити и да ћемо тако научити и да живимо срећно „кад још мало одрастемо”.

        Стигли смо у један планински крај где се говорило сличним језиком, као што је наш; тамо смо, с људима који су на глави носили зелени шешир, и у њега заденуто фазанско перо, планинарили, и они нам показиваху како, при брању печурки, да разликујемо јестиве од оних отровних. Борависмо у необичној кући, саграђеној од дебала боровог дрвета; горела нам је ватра у камину … Некад би ме ноћу пробудио ветар, или се будих, пошто су ми у сну долазиле страшне але и акрепи, и канџама на мене насртали. Нисам се страшио, јер је ујак био јак, сав у мишићима, а спавао је са мном на широком кревету.

        Дошла је и зима; нисмо се враћали кући, јер смо имали још тога да научимо како бисмо били срећни кад одрастемо. Једног јутра, кроз прозор видесмо да је освануо дебели снег! До подне нисмо могли изаћи, док велике машине нису рашчистиле пут и стазе којима смо одмах потом пошли да се скијамо. Био сам трапав на скијама; спочетка сам падао, али је јуначност у мени преовладала, и већ за неколико дана трках се с ујаком у спусту низ утабане стазе испод велике скакаонице са које су скакали и летели чувени скијаши. Гледали смо их! Онда смо до ручка гледали у осунчане снежне планинске падине.

          То су све били радосни дани, али им је морао доћи крај… Снег се још није био отопио и био сам изненађен кад ми је ујак рекао да ћемо поћи кући. Желео сам да још мало останемо да се скијамо, али је јача била жеља да видим мајку.

        У возу који је јурио ка нашој кући, уједном, сетим се ујакове болести.

          – А ти си прошле године могао умрети! – рекох. – Каква ти је оно болест била кад си лежао у ватри, с мастиљавим устима? Стално си прао зубе… Је ли то стварно било опасно?

        Сигурно га је изненадило што га то питам, и одмах ме загрлио.

        – Што ме сад то питаш! Било па прошло… – одговори ујак. – Зар није боље што сам био болестан, него да идем у онај рудник и тамо пропаднем!

        Осетио сам да има још нешто што ми није рекао. А шта је више, о томе, и могао, и смео да ми каже у тим мојим детињим годинама!

          Нестрпљиво сам, и жељно, ишчекивао кад ћу се загрлити с мајком, дедом и баком, и чинило ми се да је локомотива, остављајући за собом дуги реп испуштене паре и дима, преспоро вукла композицију. Није ме држало седиште у купеу, и сваки час сам устајао и кроз прозорско окно вагона гледао како промичу телефонски стубови и дрвеће.

        Код куће: дубока тишина, нека потиштеност … Није било мајке!

          Бака и деда, у црнини, снуждени, стадоше ми причати, онако како им се чинило најприкладније да бих схватио како болест може човека дићи у небо где се живи као у најлепшим бајкама, радосно и весело… Сетио сам се једрењака, и упитао их има ли тамо, горе, мора и великог сунца што сија преко читавог мора. Рекоше ми да има. Премда очекивах тај одговор, нисам се утешио јер сам већ знао да се човек, кад једном оде, као што је мајка отишла, отуда никада не враћа међу оне које је волео.

          Поскочио сам са дединих колена, чим је ујак ушао у собу. Гледах му у очи, очекујући да ми каже кад ћемо опет негде отићи; хтео сам научити како да будем храбар и да ме нимало не боли што мајке више нема. Ујак је ћутао… Није преда мном склањао очи, а онда су му низ образе потекле сузе.