Пола века од смрти крагујевачког академског сликара Милоша С. Максимовића[1] Милош Максимовић, академски сликар, ликовни есејиста и песник, рођен је у јеку Другог светског рата, 19. априла 1942. године у Крагујевцу у породици просветно-културних и педагошких радника. Милошев отац, Светислав М. Максимовић (1905–1945)[2], књижевник и професор историје и књижевности, након стрељања 21. октобра 1941. године које је преживео као прекобројан[3] отпочиње писање хронике-дневника Они су нас убијали о сопственом путу „између смрти и живота“[4], ужасима немачког злочина и окупатору који је „одводио у затворе, одашиљао у лагере и руднике, а кад му се хтело он је стављао све и свакога пред митраљезе“[5]. Своја сећања и сазнања – до којих…

  поводом педесетогодишњице смрти уметника   Петар Лубарда рођен је 27. jula 1907. u Ljubotinju kod Cetinja. Obilazeći Crnu Goru, umetnik ju je pamtio u slikama, на специфичан начин сећајући се њеног камена, мора и ваздуха. Лубарда је једини југословенски уметник чији се рад нашао у Историји модерног сликарства аутора Херберта Рида.[1] Путујући по европским градовима и боравећи у Паризу, Лубарда је изучавао модерне савременике све до Другог светског рата. У то доба, сликарство Европе било је презасићено правцима који су у великој мери модификовали реалност, те се осећала потреба за нечим другачијим.[2] Како због свеопштег светског бола због „хигијене света“ (како су рат често називали футуристи) тако и због…

    Уметност којом се Петар Вујошевић бави условљена је комбинацијом мозаика и појединих језичких идеолошких мотива чији се проседеи формирају у односу на уметникову замисао уклапањем идеје и материјала. Један заједнички именитељ везује стваралаштво овог уметника – камен, његова развојна путања кроз простор и време, у овом случају и кроз извесна језичка својства радова. Овај концепт уметност посматра као низ узрочно-последичних односа у којима се смењују прогресивност, анализа и изведба у виду мозаика, као крајњег продукта уметниковог рада. Када се реципијент сусретне са делима Петра Вујошевића, бива суочен са унакрсном анализом, са једне стране симболичке и естетске, а са друге – интимне и личне детерминисаности. Изражавање емоција кроз уметничко…

  Радови Драгане Franssen-Бојић попут морфолошких схема, поседују наглашену иконографију интимизма, коју уметница црпи из својих меморабилија. Наглашавајући значај својих сећања, Драгана на појединим својим графикама, али само кроз асоцијативно присуство потмуле атмосфере, обликује круцијалне елементе до чистих геометријских форми. На овај начин, она изграђује идеологију концептуалне слике, која без обзира што бива усаглашена са дефиницијом дводмензионалности, својом асоцијативном ауром задире у тећу димензију носталгичних интроспекција. Укорпорирајући одређене сегменте геометријске апстракције попут линије и бојене површине у своје радове, уметница маргинализује предмет као такав, и апстрахује главни мотив, али не у потпуности. У садејству апстракције и пиктуралне поетике, уметница гради једну врсту контрапункта временског следа, где се на радовима запажа…

  Радови Митје Фицка, представљају јединствени приступ ликовној поетици. Уметник у појединим сeгментима не прилази сликарству са теоријске тачке гледишта, већ више са емпиријског становишта, те сам његов однос према сликарству као медију изражавања, остаје отворен и недогматичан у погледу одабира мотива. На радовима се опажа извесна доза фантазмагоричне перцепције стварности, где уметник користи стечене техничке вештине, познавање композиције, перспективе и анатомије, и на тај начин ствaра специфичне микросветове. Новообликована ликовна сцена, која омогућава конституисање везе између академских начела (које он демистификује) и савременог уметничког приступа. На овај начин, указује се могућност обнове традиције новим садржајем, што у ово сликарство уноси јединствену синтезу реализма, фантазије и савремене сликарске идеологије. Фицко…

    Радови уменика Дејана Петровића чине својеврсну калиграфску синтезу савремене уметничке праксе и експресионистичких тенденција. Уметникова калиграфија, са идејом стварања неконвенционалног ликовног изражавања, постиже специфичан визуелни наратив. Служећи се ексресивним стилом, уметник реципијенту представља сопствену морфологију слова латиничног и ћириличног алфабета, где гестуални, и у неким сегментима апстраховани писани трагови, преузимају јурисдикцију над читким писањем. Својим добро овладаним и усвојеним палеографским наслеђем, Петровић смело нарушава традиционални калиграфски приступ бавећи се више формом и композицијом и стварајући више херметичне неголи утилитарне радове. На тај начин, читљивост и препознатљивост самог калиграфског стила је скрајнута и више асоцијативна. Својим карактеристичним курзивима наглашеног контраста, широких и танких потеза, Дејан Петровић распламсава лепезу свог…