• Александра Димитријевић
    НЕПОМИРЉИВИ КРАЈЕВИ СТВАРНОСТИ

    Полазећи од тога да „сваки објекат има два аспекта, један опште познат, који опажамо скоро увек, и други спектрални“ , уметник Зоран Велимановић постиже изузетност четврте димензије сликарске идеологије, приказујући је као реалност, али у различитим аспектима њеног изражајног тоналитета. Користећи се геометријском шемом и перспективом, уметник на својим радовима приказује атмосферу пластичне, метафизичке усамљености. Код њега су фигуре без лица, тужног тела, укомбиноване на фантазмагоричним бићима. Архитектонски простори на Велимановићевим сликама указују на неку врсту имагинарне позорнице; постављени су тако да у сваком тренутку ишчекују драму, раскидајући са свим уобичајеним менталним навикама посматрача. На овај начин Велимановић ослобађа оне мале естетске специфичности и, попут Де Кирика, своја дела пушта…

  • Александра Димитријевић
    ЈАСНОСТ КАО ПУТ ДО БЕСКОНАЧНОСТИ

      Уметница Маша Пауновић је превасходно уметница-практичар, са изванредно развијеним пластичким сензибилитетом. Основни, проблемски и идејни пунктови њеног рада тачно су фиксирани у облицима које моделује, користећи се различитим материјалима. У најопштијем смислу, њен концепт културе материјала, око којег се у највећој мери гради сва пластичка проблематика којом се уметница бави, везан је за елементе простора, структуре, материјала и начин израде. Започињући јасноћом облика, Маша своје радове завршава једном врстом бесконачности, деформишући крајеве. Експериментишући једним материјалом, уметница придодаје и другу врсту, на тај начин да ти придодати фрагменти стоје ту за себе, издвојени, обављајући функцију самопрезентације. Овакав начин израде, обликовања и комбиновања два различита материјала, даје форму спајања два „сопства“…

  • Александра Димитријевић
    УМЕТНОСТ КАО НЕОПХОДАН ИЗРАЗ ЉУДСКОГ ИСКУСТВА

    Сама друштвена сфера у току своје инертне еволуције, последњих година долази до извесног стадијума кризе, тако да се нашла скоро у потпуности изван граница реалног. Упливом модернизације, свакако се олакшава егзистенција, али се на тај начин подстиче и пасивна деструкција социолошког амбијента. Својим задирањем у питање колико декадентно технологија и медији могу да делују на заједницу, уметница Катарина Недељковић предочава проблем модерне социолошке идеологије. Њени радови представљају неисцрпну тему и питање – када је све почело и због којих све чинилаца се данашња комуникација (не) одвија. Човек је почео да мења све оно на шта је навикао, да се мири са оним што није волео да види, где су свакодневни…