Одједном ћеш схватит све Како нигдје нема пламена твог Попут мртве ријеке свијет тече Без циља свог. О ЈЕДНОЈ МЛАДОСТИ, Јосипа Лисац              Након паузе од готово десет година (Деца у излогу, 2015; Прелазно доба, 2016), Срђан Гагић објављује збирку Варљива историја дома у библиотеци Пламен издавачке куће Раштан. Обазревши се на претходне збирке, Милица Ћуковић у својој рецензији (Поља – март-април) подсећа на неминовне поетичке дослухе у целом Гагићевом песништву, па с тим у вези помиње и антологију савремене српске поезије Логичне побуне (2022) у којој Стеван Брадић, приређивач, коментарише да је Гагићево стваралаштво дубоко обележено ратном траумом у раном детињству. Уједно,…

           У низу од двадесет седам збирки поезије, Без излаза је прозно (у тачном пребрајању, тридесет шесто) дело песника Мирослава Тодоровића. Могло би се окарактерисати као збирка записа, белешки, прича, цртица, цитата, али изнад свега збирка мудрости, осећајности, интелектуалности и интертекстуалности. На њеном почетку, као мото,  доминира Буњинова мисао: „Треба писати сасвим мале, сажете приче, од неколико редака… Заправо, о сваком људском животу могу се написати само два-три ретка.”          Тако углавном и ради аутор ове књиге, асоцијативном фактографијом записујући и сведочећи о путу којим пролази песник, остављен сам себи, својој поезији, болести и старости. Дело је временска тканица од једноставних линија и…

    Стога, уместо да само наговештава повратак наивним модернистичким идеолошким позицијама, метамодернизам сматра да нашу епоху карактерише осцилација између аспеката и модернизма и постмодернизма. То видимо изражено као својеврсну информисану наивност, прагматични идеализам, умерени фанатизам – осциловање између искрености и ироније, деконструкције и конструкције, апатије и афекта – уз настојање да се достигне нека врста трансценденталне позиције, као да нам је она надохват руке...   Luke Turner, Metamodernism: A Brief Introduction            Књижевно дело Светислава Басаре се кретало од археологије ега до интереса за спољашњи свет, односно од успостављања кратког растојања у односу на постмодернизам до урањања у метафизичке проблеме. Студије Басарине књижевности (М. Пантић,…

              Деловати скривеном очевидношћу као могућом  парадоксалношћу лирских асоцијација. Управо се, из могуће је, за тумачење сведеног, угла,  тако нужно може свести један слој разумевања Васовићеве књиге. Лирски сорит је, можда, најприближније терминолошко довијање да се макар приближи значењу ових стихова. Њиме се означава низ поступака неопходних за посматрање литерарне традиције из угла скривених парадоксалности. На овакву лирску дедукцију нисмо навикли, па нам се чини да је слика понекад, агресивна или, чак, намерно „ишчашена”. Ипак, на крају, овладамо ли том логиком, долазимо до сложенијих увида. Лирским соритом се, ипак, дозвољава разобручена асоцијативност. Појам који сам чуо још на студијама од професора Владете Кошутића и никад више ни од кога…

           Након „заокружене лирске књижевне фазе“ према речима самог аутора, Бојана Савића Остојића, у песничким књигама (Стереорама, Јеретички датив) и збиркама фрагмената (Алеаториј, Подли, подли псалми), физиономија романописца се формира од романа Пункт, Луфтроман, Нема оазе, Ништа није ничије, Варварин у Европи (путописни фрагменти), Време воде, до романа Луси, у ужем избору за награду Београдски победник, у фокусу на преиспитивање идентитета у распону односа између љубави и пријатељства и откривању дијалектичких трансформација у односу себе према другом и другачијем. Пратећи динамичну, комуникативну линију флуентног приповедања, „варљиве једноставности и чудне комбинације формалне дистанце и емоционалне непосредности“ попут француског писца Едуара Левеa, чије романе преводи, аутор Луси није…

           Књига Милана Радоичића Селенић, структуре, контекст. Критичко-поетички контекст и структура романа УБИСТВО С ПРЕДУМИШЉАЈЕМ Слободана Селенића објављена је као 299. наслов, у новом колу драгоцене библиотеке Прва књига Матице српске, покренуте 1957. године, као подстицај и подршка младим писцима који тек ступају на књижевну сцену. Иако се ова библиотека и до сада показала као изузетно добра прогноза будућих досега својих аутора, монографија Милана Радоичића изненадила ме је зрелошћу, уравнотеженошћу и промишљеношћу.          Слободан Селенић је био један од омиљених писаца моје генерације. Сем Мемоара Пере богаља, све његове романе смо читали како су излазили. Полемисали смо много и страсно о Пријатељима, Очеви…

         „Terrain vague” у урбанизму означава напуштене и запуштене маргиналне градске области, где град постаје не-град, лиминални простор градског зачудног. Овде су то првенствено (али не само) ободи новобеоградског Блока 45, главног места збивања романа, који за јунака имају значај центра света. Поднасловом роман о одрастању књига нам се представља као наследник часне линије Bildungsroman-а. У том типу романа наивни јунак упознаје се, боље рећи, судара се са светом, да би се на крају интегрисао у њега и правила света у себе, с различитим размерама горчине и помирености. Већ сами наслови Изгубљене илузије и Велика очекивања говоре куда одрастање води.          Прва реченица „Имам…

            У савременој српској прози која тематизује рат и његово наслијеђе, уочљив је отклон од панорамског приказа историје као кохерентне цјелине. Умјесто колективног наратива страдања, доминирају непоуздане перспективе и наглашено неповјерење према великим историјским објашњењима. Овај поетички заокрет одражава трансформацију режима памћења: од социјалистичког наратива „братства и јединства“, преко националистичких конструкција деведесетих, до неолибералне транзиције која често деполитизује прошлост. Управо унутар тог корпуса, Балада о убици и убици и убици Далибора Пејића заузима специфично мјесто. Објављен 2025. године, роман показује препознатљиве карактеристике постратне и транзитивне књижевности: транскултурални хоризонт, деконструкцију великих наратива о жртви и националној хомогености, те фрагментарну форму која досљедно одражава распад колектива. Пејићев роман…

             Хроника гнева трећи роман запаженог писца Растка Станишића, после романа Ј.а (2013) и Запис о Лешу и Сети (2021), открива се знатижељним читаоцима као дело промишљене приче исписане деликатним и префињеним стилом који захтева повишену концентрацију односно специфичан, примирени ритам читања. По овим квалитетима, роман се издваја од безмало непрегледне масе рутинирано исписаних књига овдашње текуће прозне продукције намерних да, као и сваки инстантни производ широке потрошње, издекламују, без икаквих литерарних украса, своје заплете, инсистирајући на брзини, тзв. суспенсу и неочекиваним разрешењима, који се конзумирају само једном (евентуално поновљено конзумирање, лишено тежишног ефекта изненађења, открило би сво сиромаштво литерарне грађе). Наравно, као што је роман Хроника гнева неуобичајен у…

  Александра Б. Лаковића познајемо као пјесника, уредника, антологичара, критичара и прозаисту. Ако бисмо га вриједновали по жанровској основи његовог опуса, биле би то, свакако, поезија и есејистика, које би, можда, за нијансу, превагнуле над његовим осталим ангажманом. Плодан и разноврстан, свом стваралачком пољу као да је тек прошле године дао велики, готово непојмљиви замах: саставио је, систематизовао, максимално профилтрирао, есејистички продубио и профилисао књигу Историја српске поезије Косова и Метохије 1951–2022. Ову веома комплексну материју, колико са поетолошког, толико и са историјско-културолошког аспекта, уобличио је у књигу од близу 950 страница, која ће уистину представљати темељ, оријентир и свједочанство  једне књижевности која је, и поред тешких историјских напрснућа, сачувала…