Снежана Кесић (БЕ)СМРТНОСТ ИЛУЗИЈЕ
Бојан Савић Остојић: Луси
Лагуна, Београд, 2025.

 

         Након „заокружене лирске књижевне фазе“ према речима самог аутора, Бојана Савића Остојића, у песничким књигама (Стереорама, Јеретички датив) и збиркама фрагмената (Алеаториј, Подли, подли псалми), физиономија романописца се формира од романа Пункт, Луфтроман, Нема оазе, Ништа није ничије, Варварин у Европи (путописни фрагменти), Време воде, до романа Луси, у ужем избору за награду Београдски победник, у фокусу на преиспитивање идентитета у распону односа између љубави и пријатељства и откривању дијалектичких трансформација у односу себе према другом и другачијем. Пратећи динамичну, комуникативну линију флуентног приповедања, „варљиве једноставности и чудне комбинације формалне дистанце и емоционалне непосредности“ попут француског писца Едуара Левеa, чије романе преводи, аутор Луси није изградио „фреску, већ је остао веран изворној минијатури и детаљу као јединици.“ Услојавајући наратив и метанаратив у диверзији субјективног уметничког интрепретирања, у приказу „портрета манија једне генерације, тинејџерског бонтона“, апострофирају се супстанцијалне вредности у времену диктата непоузданих и релативизованих образаца. Студенти Луси и Зоран, у првој деценији двадесет првог века, у Србији, у временско-просторном контексту растућег отуђења и индивидуализације, самоистражују се у међусобном односу, у променама идентитетских трагања и сазревања. У роману написаном у првом лицу, из перспективе Зорана, слути се пишчев алтер его, али и полигон за поистовећивање генерацијски сродних људи са главним ликовима и њиховим животним капацитетима. У преплитању (не)очекиване стварности, сећања, сна, мита и поетичне перцепције, писац услојава причу о младости, одрастању и сазревању у хоризонту противречног вибрирања између тежњи ка светом и надирућих сила профаног. У путањи психосексуалног стасавања, прати се лице и наличје међусобног односа Луси и Зорана у широком распону нијанси, у омажу границама пријатељства, у парадоксу укрштања образаца транспарентног, огољеног и енигматичног, неексплицираног у слутњама неисказаног. Креирајући свој микроуниверзум у макроуниверзуму актуелне друштвене ситуације, која је пратилац у сенци личностима у жижи фабуле – Луси, Тамара и Горана, учествују у својим љубавно-пријатељским ритуалима, где се у једној сцени појављују као три Зоранове невесте, док им је Вања кума, у обреду венчавања прстењем од спајалица. Ситан Лусин и Зоранов манир скупљања спајалица, које су илустративна позадина и на корицама књиге, симболично имплицира спајање душа залуталих у својим размимоилажењима. У градским токовима Београда љубавно-пријатељска „сретања“ нераскидиво су везана за ободе Бајлонијеве пијаце, Битефа, Улицу Џорџа Вашингтона, маркет у Дринчићевој, паркове и хаусторе, дворишта и гробља, повезујући се са даљим географским координатама – Срема  (Голубинаца, Лусиног родног места), Трстеника (Зорановог родног места), Врњачке Бање, чак и села Грабовац (места Зоранове бабе). Политичко-економско-социјална ситуација је у овом роману на маргини, али се очитава индиректно као катализатор чежње духа за освајањем слободе и демократског права на толеранцију према другом и другачијем. Након проналаска две луксузне монографије посвећене 9. марту 1991. у смећу поред Филозофског факултета, Луси и Зоран их истог дана продају за пиво, упућујући на закључак да актуелни друштвено-историјски догађаји губе тежину и важност, уколико нису повод за дугорочно и системско инструментализовање кључних друштвених вредности („због похлепе сви принципи одлазе у ветар“). Домаћа музичка сцена има виталну потку у уметничкој перцепцији романа и духовни је пратилац осликавања ликова и друштвеног амбијента. Омиљен бендови и Лусине и Зоранове песме  (Екатарина Велика Ходај, Хаустор Необичан дан, Азра Људи самоће, Пекиншка патка Стип, стоп, Ла Страда Млад и радостан, Дарквуд Даб Дангуба, Шарло акробата Око моје главе, Кеш Сиротиња, Добри Исак Дозволи ми да останем у твоме кревету, Бобан Петровић Купатило је схватило, Доктор Спира и добра бића, Где си сад), учитавају вредности саобразне отпору комерцијалном духу времена. У сусретању песничких стваралачких личности, као и креирању дописних, „заједничких свески“, Зоран има неодољиви осећај да се „поклапа са универзумом“. У заједничком читању Лист на корици хлеба Срђана Ваљаревића, Зоран и Луси увиђају аналогију неприлагођене генерације стасавања деведесетих и младалачког бунта у првој деценији двадесет првог века. У диктату наметнутих друштвених формула и приклањања стереотипима, под притиском  средине да се неконвенционално дефинише у „предвидивим оквирима“, Зоранов и Лусин однос бледи у својој љубавно-пријатељској пунокрвности. Уживање у неизвесностима, као и субверзија у експерименталном заносу, која трага за друштвеноочекиваним обликом, са годинама губи ореол идиличног. Прошлост и садашњост се сучељавају као теза и антитеза – у чему је Зоранов случајан поглед на Луси на улици, у контрасту некада ненашминкане и краткоошишане девојке према појави дугокосе девојке са црвено налакираним ноктима – контраст који учвршћује Зоранову максиму да „сећања треба да остану овлашна, неосвежена и неповезана“. Портрет Луси (Зоран је тако именује у својој стваралачкој фантазији) је уоквирен у контрастима парадоксалног осликавања; она је свачија и ничија, топла и дистанцирана, озбиљна и нестална, суптилна и сирова, одлучна и неухватљива. Пратећи ток романа читалац је у недоумици да ли Зоран „дописује и доцртава“ Лусину личност својим пројекцијама, као повод за пресипитивање граница између пријатељства и љубави, и у коликој мери је она „материјално оваплоћени лик“? Родом из малог сремачког села, Луси је још интензивније стимулисана да поништи табуе очекиваног љубавно-сексуалног понашања. Она не жели и не уме да се уклопи, све односе заснивајући на потпуној слободи, „непознатом хитајући у сусрет, настоји да га открије, да му се препусти без устезања, и да, докле год траје сусрет са новим, истовремено открива себе, другачије осетљиву, непредвиђену“. У недоумици између комфора и ризика, „колотечине и ветрометине“, Зоран – иако карактером „више инаџија, него неукротив и непокоран“ – бира ветрометину, по Лусиној формули. Њихов однос без свађа, урлања, тепања, жаргонских експресија привидна је заштита у својој крхкој стабилности, недодирљива потпуним прожимањем и понирањем и у неизоставно мрачне дубине. У обостраној поетској визури међусобног фикционализовања, у сродном перципирању стварности у „уметничкој перспективи“, они су саговорници, сапутници, познаници и љубавници (неуспели у животу, остварени у сновима), умногостручених улога у изговоривим и неизговоривим димензијама. У парадоксу своје појаве, телесне непривлачности, као инкарнација будних и сањаних жеља, Луси је неко коме се посвећују песме и чији се глас и број телефона памте годинама након разилажења. Њихов однос искошене пројекције, укрштене са стварним догађајима, измаштана је алтернатива уобичајеним комуникацијским токовима у оквиру којих Луси Зорану, два пута пијана, изјављује љубав (први пут јој Зоран  поверује, други пут не) – док он њој, два пута трезан,  изјављује љубав. У турбулецији своје динамике знакови на мапи људске егзистенције кодирају своју трасу у распону непредвидивих осцилација. Супстанцијална оваплоћеност Лусиног и Зорановог односа се круцијално рефлектује на њихове односе са другим партнерима – у Зорановом сагледавању свих својих девојака кроз матрицу Лусиног понашања и виталну лудост у њиховом односу. Луси је заслужна (не крива) за Зораново очекивање апсолутног сазвучја „у сусрету са сваким новим саговорником и већ после треће реплике, и што се и при случајном сусрету нада осмози“ (колико раскида веза је условљено због Луси). Последично, за „односе са текућим девојкама“ Зоран поставља  однос са Луси као референцијалан, очекујући живљи и самосталнији начин њиховог опхођења према њему, мање посесиван и патетичан, истовремено заинтересован и ноншалантан, стихијски и спонтан, упркос испостављању немогућим обликовање „припитомљене верзије Луси“. Њихов однос, у осцилацијама од апотеоза љубави („никакве враџбине ми не требају док имам Луси… Не требају ми ни време, ни место, само Луси) до раскидања свих односа, први пут је сециран након њиховог разилажења. У психолошкој анализи сопственог ума, варљивости сећања и колебљивим преиспитивањима идентитета, Зоран не увиђа трајно решење.

         Роман не тежи високопарном расплету, „није срачуната, јефтина бајка за недељно поподне, премда и у таквом замишљању има неке истине, али оне најдрагоценије, која нипта не објашњава“. Поетични глас романа сигнализира да је у свету отуђених и самоусмерених индивидуа, љубав, као свету истанцу профане окружујуће стварности, неопходно изнова брусити од непожељних утицаја, у виталности обнављајућих импулса ероса према рушилачкој сили танатоса. Сусретање и препознавање љубавних и духовних нијанси је благослов у осветљавању хоризонта властитих дубина бића и кодирања личности. У фантазији о другом, у тежњи за припадањем бићу целине у споју anime и animusa, бесмртност сећања се нуди као алтернатива пролазности текућег. У односу прошлости и садашњости поставља се питање – има ли сећање капацитет да коренито утиче на преосмишљавање будућности и колика је постојаност илузије о бесмртности поетског саобрађења стварносном. Романтично исходиште у чежњи за утопијом љубавно-пријатељског односа у неспутаном току изворних осећања и међусобних посвећивања сведочи човекову неуништиву верност стремљењу ка очувању супстанцијалних осећања и вредности.