I   Кроз крошњу од вишелетњег лисја што пропушта необичан жамор, и сред мора валова зелених, где птицама вољени је заклон,             са својих прозора видим             храм који ја волех тако.               Храм који ја тако волех…, али не знам да ли га сад волим, јер у грубој кретњи где без мира             мисо се моја вијори,             сумњам да суморни презир бди уз љубав у грудима мојим.   VIII   Сада када је време да мог живота нада суморно и без боје дочека своје вече мрачној одаји мојој што пуста је и хладна корак мој нек се креће, да не би ми још рана блиставом…

  Реаниматолози су за мене били богови. Уопште нисам могао да схватим како они све што раде, раде таквом брзином. Били су потребни свима и увек. Сви су хтели да они брзо некуд дођу. И да спасу, покупе. Артур је био искусан. Колико ли је већ радио? Петнаестак година. Понекад би свраћао код нас у лекарску собу. Изјутра увек добро расположен. Ћела му се пресијавала, широк осмех осмехивао. Није пушио. Реаниматолози живе краће од осталих у мантилима. Они, и хирурзи. Артур би сео преко пута (или поред, када су ту били и други лекари). Посматрао је колаже, причвршћене селојтепом за задње стране наших ормана. Свима је било занимљиво како је…

            Сви људи који муцају имају исти глас, помислила је Аве док је ишла иза човека. Морамо се исправити и рећи како је ишла иза младића, па се зато сетила гласа другог младића, или бар другог човека који је некада био млад и путеви су им се укрстили. Аве је сматрала да не би требало да је привлаче младићи, то не приличи њеним годинама. Колико има година, Аве није могла да се сети. Није јој то сметало, године за једну жену ионако нису битне, а њој је увек било непријатно што мора да говори истину о својим годинама да је не би заменили за неку…

  ДЕЦЕМБАР Државна телевизија  Тамо, по сивом, бљузгавом децембарском времену, у аутобусу који је пролазио поред тршчаних обала мочваре Утерслеу Моусе у измаглици, синуло му је да уопште није излазио из града током године која је, ево, већ на измаку. Често је разговарао с Мартином Бруном, уредником културне рубрике у његовим новинама, да га пошаљу на терен, али то је остајало само на речима. Бруну би увек зафалило пара за фрилансере а што се њега тиче, њему је пак увек фалило времена. Бендикс Харбо је седео у бусу на линији 67 на путу до зграде државне телевизије и могао је пред очима да види репризу године која је била на…

Мало је истина на свету, можда свега четири: Бог, Мајка Влажна Земља, живот, смрт. А све остало подређено је нашој знатижељи и сумњи. И ето, кад се кроз сумрак година загледаш у прошлост и неочекивано се спотакнеш умом, слухом и погледом о неку реч или име, назив јастучнице или речице, или подводног морског камена – одједном се узнемири сећање до најскривенијих закутака и нехотично те обузима неочекивано, као код кучета, снажно узбуђење. Као да си се вратио у младе дане, на родну стрмину. Као да си се с добрим знанцем, којег хиљаду година ниси видео, неочекивано сударио на раскршћу путева, нашавши се на сасвим другој страни и одмах се огромна…

  ПОЕЗИЈА И ЦЕЛИБАТ                                          Да песник не би осудио драгу жену             Да свакодневно дрхти за мир њеног срца,             Да буде узнемирена акцентима евокативног стиха,             Да ли песник треба да остане неожењен?               Остајући веран вечном уговору             На поносном путу моногамних Љубави,             Он ризикује да поквари снагу и сјај             Песничког заноса који Жене уздижу,               Инспирације која, да би процветала,             Махнито вреба нове авантуре,             Друге очи, друге гласове, телесне екстазе.               Ако више не зна да воли, да се бори, да плаче, да пати,             Испражњен од своје суштине и свог лудог пламена,             Далеко од потреса, Песник…

IV Јављало му се, ускомешано топлином ватре и благом аромом чаја, хиљаду замршених сећања на стара времена. Пролеће је, пролеће 1896. године. Било му је четрдесет осам година – узраст у којем окошталост навика почиње бити предвидљива. Управо је именован за управника дома; узимајући у обзир то и разреде којима је предавао антику, створио је себи топао и ужурбан кутак живота. Током летњег распуста отишао је до Лејк дистрикта са Рауденом, колегом; пешачили су и пењали се недељу дана, док Рауден није био приморан да нагло оде, услед породичних обавеза. Чипс је остао сам код сеоцета Воздејл Хед, где је боравио у малој газдинској кући. Једног дана, док се пењао…

  БРКОВИ  ФРИДЕ   КАЛО             Још није родила, а он не мисли да ће икада родити. Прве године су биле године великог ишчекивања. Били су срећни кад год би јој месечница каснила дан или два, а узрујани када дође раније, мада су се претварали да нису. У четвртој години су невољно то прихватили. Нису ишли у клинике за вештачку оплодњу. То је било његово мишљење: јасно је рекао да ће тестови уништити, пре или касније, оно што је било између њих. Не – немојте неправедно мислити да је тајно ишао лекару;  а није ни она, премда је заказала термин – и у последњем тренутку одустала.             Све до седме године…

Томаж Шаламун (1941–2014) СИМБОЛИЧКИ РЕД Господе, снабди ми вратић и груди. Роде ми се каче на раме и кљуцају. Из ждрела једем. Поларна светлост је могућа. Розе шоља. Влажни столови од прућа. Шта, ако би била под плочицом вата и млади господин сома убио? Ко би опљачкао мирисе мог млинског камена и интервјуисао маму с локнама? Кад би ми сместили лутке на полеђину камере, задовољило би ме и то. Камера је имала још угризе гризлијевог зуба. Лутки се један прст купао у крви. Би ли га завила и поштовала? Лего коцком би га можда одломила. Одговарао би Аладин и магарац, који воду носи, далеко, далеко од Јерусалима, као у Христово…

  ВРШЊАЦИ буди се из сна – трља очи – отвара књигу стихова – одгурне се од дна безумља интелектуалним штапом – песма се брзо завршава – она зурећи гледа у датум. То се десило 1976: Блажена дивља Муза Предала се војнику Прекрасног фронта. И заплови дете У корпици од ловоровог лишћа низ славну реку, Односно низ Лету, подрхтавајући, брекћући, Као што чине сви увређени људи. Затим – чудесно спасење, подвизи, стотине очију, Које чепркају по тим словима, као по кварном зубу, Због каналића који би нас повезао, Измождене читаоце с пулсирајућом славом. Стих се одавао свакоме, кврчио, тресао репом, Као ђаволчић из ракијске чаше, дрхтећи, мамећи. Једног голог суботњег…