Бен Квист Холм
КОПЕНХАШКИ ПАНК

 

ДЕЦЕМБАР

Државна телевизија

 Тамо, по сивом, бљузгавом децембарском времену, у аутобусу који је пролазио поред тршчаних обала мочваре Утерслеу Моусе у измаглици, синуло му је да уопште није излазио из града током године која је, ево, већ на измаку. Често је разговарао с Мартином Бруном, уредником културне рубрике у његовим новинама, да га пошаљу на терен, али то је остајало само на речима. Бруну би увек зафалило пара за фрилансере а што се њега тиче, њему је пак увек фалило времена.

Бендикс Харбо је седео у бусу на линији 67 на путу до зграде државне телевизије и могао је пред очима да види репризу године која је била на измаку и ништа му није донела, осим тридесетак књижевних критика и једнако толико непотребних малоумних колумни под бомбастичним насловом Коментари. Симоне: отишла. Судијина удовица: отишла. Роман: и даље незавршен. Сада га је његов драматург на државном радију замолио да дође „на разговор“ и он је преко воље пристао  да млати у превозу све до Моркхоја.

И тако је зграда државне телевизије у перспективи расла пред њим по јаком зимском ветру, медијски силос који је хранио сликама дански живаљ. Прошао је привидно бесконачним ходницима све до ниских павиљона Драмске редакције иза самог небодера. Ту се мафија пичака утаборила, осим шефа, готово сви драматурзи, продуценти и како се већ ти „дисижнмејкери“ иначе зову, били су – жене, и то је био макар један увесељавајући моменат усред све те меланхолије која га је окруживала.

Бендикс Харбо је узео кафу у атомату у ходнику и покуцао на врата канцеларије Ине Ринг; она се приближавала четрдесетој и била жена без длаке на језику, умела је понекад да му се свиди, збиља, премда је по правилу окретала палац надоле на ствари које би јој слао. „Бендиксе“, рекла је, „очајна сам, дај ми неки инпут, ’леба ти.“

Он само што се није загрцнуо својом кафом: „Мислиш неке идеје?“

„Yes. Идеје, за име Бога. Немој само да ми предлажеш драматизацију живота око часописа Херетика, љубим те… Да ли си видео нешто из нашег серијала о Ливи Вил, Зови ме Лива? Ону с Улом Хенингсен?  Ето, треба ми нешто у том стилу. Или нека друга културна личност омиљена у свим слојевима народа. Само да је мртва. То је предуслов.“ Када је видела да је лице Бендикса било један велики знак питања, опрезно је упитала: „Лива, ало, зар ти то име ништа не говори?“

„Драга Ина, па ти добро знаш да никада не гледам телевизију.“

            Сат касније изашао је фрустриран из канцеларије Ине Ринг. Махала му је предујмом испред носа и он је загризао удицу као сом, доврага, није имао никаквог избора, морао је да мисли на кућни буџет. И то сада када је тàмāн почео да верује да би могао наћи времена да доврши свој роман. Типично! Увек се нешто испречи. Бендикс Харбо је ишао дугачким ходником до кантине, и сео да дане душом уз једно светло пиво. Неки човек који му се чинио веома познат сео је за суседним столом, и Бендикс је дуго думао о томе да ли би то могао стари друг из гимназије у Ефтослегтену, или с универзитета – док му није синуло да је то фаца из ТВ-дневника. Запалио је пљугу, помислио „Ох, Ина Ринг, има да нађем нешто за тебе”, скенирао је у мислима судбине покојних културних магова, Пандура, Есгоа Јорна, Дена Турела, али је одмах осетио како га пројекат не занима довољно, и онда се опет у мислима окренуо судијиној удови, отоич ју је сањао: као да му је упала у живот па неће да изађе.

Пошао је према излазу и сео у један од таксија који су стајали у реду испред. Јебеш му кеву ако би опет да се гужва и труцка у прометалу копенхагенског ГСП-а када тек што је добио свежањ новчаница. Помисао на то да сада треба да потроши најмање месец  дана да ископа две-три добре идеје, онерасположила га је до граница имбецилности. Такси се укључио у аутопут. Сада када му је радни дан ипак упропашћен могао је ‘ладно и у редакцију новина, да среди неке ситничице. На Тргу градске већнице бљузгавица. Аутобуси и неон, билборди и божићне јелке. Ишао је према лифту када му је на памет пала једна идеја. Мало затим стајао је у архиву и резигнирано зурио у монструозне низове металних ормана с фиокама. Пандуро, Јорн, Турел. Ох не, нашао се испред слова А пре него што је знао шта га то гони, стајао је тамо и тражио материјал о судији Вилхелму Арентофду.

Када је нашао оно по што је и дошао, фотокопирао је папире па похитао у „Краљичин паб“, један од његових омиљених барова чији га је елегантни ентеријер од махагонија са све масивним намештајем пресвученим кожом одводио у благородно, интровертовано расположење. Полако је попио једно точено пиво док је читао: „Вилхелм Оуве Арентофтд, рођен 1932. у Фредериксбергу у парохији Светог Марка, као једини син правног заступника А.К. Арентофда, студент од 1950. магистар права од 1955. ожењен од 1963. Ханом Бој (умрла 1974), поново ожењен 1976. Фелишијом Мелер. Судски ћата, истражни судија, судија, сада у пензији. Носилац ордена Витеза данске заставе.“ Праволинијска каријера. Мало брзо се поново оженио, то да, „матори јарче”, помислио је Бендикс и узео следећи лист папира. Ни он ни следећи нису донели ништа ново или узбудљиво о чики, али онај последњи лист папира, већ пожутели исечак из новина из 1988. говорио је да је „Судијина супруга била умешана у саобраћајну несрећу под утицајем алкохола“, и Бендикс је прочитао ту вестицу из Црне хронике која је помињала пијану вожњу Фелишије Арентофд; забила се у дрво поред пута, потпуно уништила возило, један путник је био лакше угруван. И пред очима му се одмах појавила укочена судијина нога.

Шта да радим с овим овде?, помислио је безвољно и искапио криглу. Бендикс је пешице отишао кући, прилично убијен у појам; застао је на тренутак и посматрао стубове катедрале пре него што је прешао преко Вор Фуре Пласа, поред ресторана „Мала апотека“ поносан на своју дисциплину – наиме, било је тако лако унићи и цугнути једно пићенце, али то му ништа не би помогло; и док је пролазио поред препуне књижаре „Арнолда Биска“, помислио је с мешавином туге и раздражености да ни ове године неће нови роман Бендикса Харбоа да стоји на полицама књижара.

Несигурним кораком се успентрао уз степеницe и откључао врата стана. На телефoнској секретарици је била једна порука од Рубена Вестергора: да ли би можда могао да преведе новог Џеја Мекинернија. Треба му одговор одмах, хитно је, јер онај на кога су били рачунали, био је такорећи ван сцене, форевер; „а ту је и добра лова, Дикси“, биле су последње речи које су од‌јекнуле у соби с телефонске секретарице.

 

Кристијан на тавану

 Радовао се као мало дете том тренутку. Можда је тада стварно и био мало дете. И то је било у реду, нека је. Смисао је био у томе би та сеанса требало да се одигра негде између Божића и Нове године, али Хопе је требало да путује у Шпанију с Исабелом а Данијел је путовао следеће седмице, у велику штампарију у Милану, где му је ћале наместио посао за следећих пола године.

          Кристијан је мислио на Данијела у Милану док је отварао флашу вина, да би вино могло да „дише“. То је био немилосрдан град а Данијел је био стручњак у налажењу рупа у закону, али отац је удесио све тако да Данијел станује код власника поменуте штампарије, у кући заједно с с његовом породицом; ту ће бити под неком врстом надзора. Понео је три флаше вина уз степенице. Три флаше вина за победнике купа 1997, Chateau des Roques, Côtes de Duras 1995, украшене фотографијом екипе ФKK из финалне утакмице.

И даље је било доста времена до њиховог доласка. Сва клопа је стајала спремна доле у трпезарији. Сео је у фотељу и погледом швенковао по тавану. Била је то велика просторија у старој згради саграђеној на прелазу у XX век. Три са пет метара, добрих петнаест квадрата. Њему је таван изгледао као угодно мeсто. Елиза је наравно гајила само презир за његово нoву фикс-идеју. „То ће се завршити тако што ћеш потпуно да нестанеш тамо“, рекла је.

Гледао је около, једино што је фалило био је тоалет; разматрао је да себи купи нокшир за Божић, али није смео. Елиза је већ ионако имала кратак фитиљ према њему у последње време. Тренутно је чинио све може да избегне да заузме став према њеној идеји шта би он требало да ради наредне године, није хића. То је већ личило на ситуацију у којој су почели да уцењују једно другог. Он је чекао да она попусти и пристане да имају дете. Она је чекала да се скраси и почне да се бави нечим озбиљним.

Данашњим поводом донета је додатна столица и још један сто, тако да сви заједно могу да се послуже божићним ручком; иначе се просторија састојала од две тапациране фотеље, регала с књигама, џиновског гвозденог креденца, калорифера и голе манекенске лутке која је имала само белу капу ФKK-a. Под је био покривен старим тепихом а голе дрвене зидове је премазао добрим дебелим слојем фарбе и после сваку видљиву флеку облепио фоткама, плакатима и новинским исечцима. Тамо су висили и гледали у њега да га не виде, уловљени у делићу секунде; ухваћени у блеску прошлости док су летели кроз ваздух после старта, док су подизали пехар шампиона у сезони 1992/93. играчи као браћа Јохансен, Лонструб, Тобијасен, Мортен Фалг, Вилијам Пруније, Микел Менике. Биле су ту и старе фотке КБ-а, које је наследио с адресе Петер Бангс Вај, или мазнуо из ондашње фотоархиве листа: Бернбург у Идретспаркену, елегантни десни бек Јенс Бусг, млади Микел Лаудруб и замагљена приватна фотка Петера Гарлија како виси у „Грок-бару“ у бившем забавном парку „Лори“, као и новија фотографија с Јорном Улбјергом, добро накићена.

Врата која су водила до хладног таванског ходника била су украшена великом заставом ФК „Копенхаген“. У џиновском „гето“ касетофону  на гвозденом креденцу, у чијим фиокама су се крила писма из навијачких клубова, програми за кампове различитих генерација фудбалских школа, разни фанзини и опскурни флајери које су делили „Кулигани“ и „Зависни Копенхагенски Фулигани“ плус много штошта друго; у касетофону, дакле, већ је била спремна касета Нови снимци Николаја Норлона. Регал с књигама му је омиљени део намештаја на тавану. На њему су били сви примерци клупског часописа Бројлел поређани хронолошки, ту су биле све његове фудбалске књиге, почев од Од КБ-а до Челсија Нилса Миделбоа, објављене код Танинга & Апела 1944, преко јубилејске брошуре КБ кроз 100 година и антологије Најскупља места, па до енглеских књига, Аmong the Thugs Била Бафорда, Fever Pitch Ника Хорнбија, The Football Factory Џона Кинга. Поред тога било је места и за различите дрангулије на оној, саркастично названој, полици „Ибица“: сувенири с гостовања, играчка маскоте клуба, Лава, пет шоља за чај с логом клуба из којих ће касније да пију „ирску кафу“ у спомен на победу против „Линфилда“ из Белфаста укупним скором од 4:3, у јесен 1993. у квалификацијама за Лигу Шампиона (после чега их је слистио „Милан“), као и три флаше победничког вина, бело, розе и црвено, које ипак никада нису смеле да буду отворене.

То је била његова јазбина. Ту су висиле и друге фотографије; Елиза кроз године. Сада кад год му долазе гости, он скида своју омиљену слику ње у лепом издању, коса, те насмејане оке, стидљива уста, тешке чврсте груди, пупак, међуножје, те испружене ноге; морска вила. Разне фотке из његове фотографске каријере – модела, политичара и уметника, такође су биле окачене. Дечак који се проституише у Паризу. Норебро на дан 18. маја. Задње двориште у Берлину. Језеро Пеблинг једне крвавоцрвене летње вечери, са заљубљеним паром у шетњи, џогерима и спиралним врхом замка на Соторвелу у позадини. Али била је једна слика која тамо није висила, најстрашнија фотографија коју је икада начинио.

Јутарње вести су га позајмиле вечерњим новинама. Ионако је презирао Екстра Бладет. Само на два месеца, рекли су. Коначно је пристао. Али није било извињења. Било је то у јуну 1995; већ је две и по године прошло, а то га још мучи. Као да је имао крв на рукама. Једна мала Курдистанка нађена је мртва у шахту за угаљ у једном задњем дворишту у улици Романсгеле на Нореброу. Седам година је имала. Силована. Убијена. Новинар Екстра Бладета и он су били на лицу места, сместа. И онда… у оном тренутку у ком је полиција рекла родитељима који ништа нису слутили да им је ћерка убијена… он је само шкљоцао и шкљоцао… и сутрадан је то било на насловној страни. И даље је у свако доба пред очима могао да му се појави наслов: Ваша ћерка је убијена. Њихова лица, изобличена од бола. Да ли је покушао то да спречи? Да, али било је прекасно. Штампарска преса је радила. Главни уредник се сладио тиражом трљајући руке, а када је он рекао „како можемо то да учинимо породици?“, главни уредник је одговорио: „А како можемо да не објавимо такву посластицу?“ Срање! Мрзео је себе због тога. А као шлаг на торти убицу никада нису нашли. Негде се он и даље шета као слободан човек.

Таван је била његова јазбина и овде те слике није било нигде. Слика је висила у његовој свести, дан и ноћ. Премда сваког дана све мање. Али од тог дана он је био готов као човек и тако је то ишло док једног дана није дао отказ на свој посао.

*

Попили су коктел White Boyz за почетак, искварену али не само разводњену верзију „Дакирија“. Он се побринуо да Данијелово пиће ипак буде блаже него за остале. Седели су доле у дневној соби и загревали се уз неке видео-касете. На пример, победа 4:1 против „Брондбија“. Кристијан је сваки час одлазио у кујну. Елиза је била на пословној вечери у граду са клијентом, оним Андреасом Вајеом који јој није силазио с уста, само је о њему блебетала. Да ли би требало да буде на опрезу? Резервисали су сто у „Краљу Хансу“, једном од најскупљих ресторана у граду. Мишелинове звездице. Да, требало би да припази. Али није могао о томе да мисли сада, треба да пази на рибље филете, да подгреје свињске медаљоне.

Данијел је изгледао мало превише тихо, али пристојно здраво. Договорили су се да он преноћи на софи, тако да не иде напоље и прави пачарис. Мало цуге и добре клопе ће моћи да издржи, надали су се сви. Његов другар, „књижевни Расмус” из Пореске управе, понео је и поклон за њега. Канетијеву Масу и моћ.  „Једна књига за гледаоце“, рекао је и обрисао своје овлажене наочаре једним од Елизиних свилених шалова. Хопе је говорио пола шпански пола дански током момачке вечери.

– Ушла ти је у можгане, Хопе.

– Си, си.

И даље су чекали на последњег госта. За то време је Тоди Јеунсен лобовао Моуенса Кроуа за 3:0 и сви у соби су захучали као ненормални.

– Ко ће још да дође? – питао је Данијел.

– Дин са Це–6.

– Који Дин?

Утом је зазвонио интерфон.

– Хопе, молим те, хоћеш ли да отвориш, треба да погледам клопу у рерни!

– Но проблема, амиго!

*

– Да ли сте знали – Данијел је набио комад мариниране харинге с каријем у уста, јео је као прасе, што је научио још у Херлуфсхолму – да миланска регија има већи бруто национални доходак од целе Данске?

– Сигурно – рекао је Хопе – северна Италија је увек била богата. Али немој да нам се вратиш као навијач ’Милана’.

– Или Интеров тифозо – убацио је Расмус.

– Она тамо Исафакингбела – Данијелов поглед је већ почео да дивља – оклен у Шпанији је она?

– Не бих знао, из целе Шпаније. Треба да живимо у нечему што се зове Естепона.

– То је поред Марбеље – Данијел је узео још један залогај. Па онда попио још један гутљај.

– Марбеља – уметнуо се Расмус – тамо где је Јесус Хил градоначеник.

– Ко је Јесус Хил, јебôте?

– Он је и председник Атлеtико Мадрид.

– А, он, па што не кажеш одмах.

– Када већ говоримо о Еспањи – Данијел је гледао около, седели су готово један преко другог колико је просторија била мала – могу да разумем ако цвикате… Али ја сам, јебôте, једини од вас тамо био на утакмици у Севиљи против Бетиса! И то ме је коштало бога оца“, пио је пожудно – бога оца…

– Дај о’лади с ракијом, Дени-боје – Кристијан је мрзео ово што ради, али било је неопходно.

– Само мало олешивање а онда сам у коми и има да пајким као клада у вашој буржујској софи. Шта ради Елиза, иначе?

– На вечери је с клијентом.

– Клијентом, ух–ух.

– Још харинге?

– Дај ми паштете док је још топла. – Хопе је огулио сланину и шампињоне, био је и остао пицајзла и избирач у погледу хране.

– Можемо ли да отворимо прозор, овде је као у рерни.

Дин, који још није много причао, устао је и отворио пенџер величине мачјих вратанаца. Он је био ћутљиви Енглез који је понекад стајао на трибини Ц-6, није био званични члан „Кулигана“ већ је само долазио на утакмице, и на крају би увек остајао с њима после мечева. Кристијан никада с њим није разговарао у Паркену, осим у нарочито спектакуларним ситуацијама у којима се људи толико напале да заподену коментарисања с било ким ко се нађе поред њих. Недавно је налетео на њега када је био у „Скандинавији“ на партији сквоша. И том приликом га је позвао.

Данијел је подигао своју чашу пива према њему, „Skål, Cheers, mate!“

„Cheers. You’re fucking lot.  It’s nice though. Great food and all.  It to mention the bevy.“

– Ко ми је, јебôте, ћапио упаљач? – дрекнуо је Данијел – Јеси ли ти, Хопе?

– Noupe.

– Бели упаљач за домаћи терен – наставиo је Данијел несрећно.

 – Ено га одмах поред твоје чаше – рекао је Расмус.

– Можемо ли да затворимо прозор, овде је хладно као у кафилерији.

– Овде има више промаје него у одбрани Лингбија.

– Богами је ово супер таван који си себи наместио, Кристијане, браво.

– Франко је овде био једном, одушевио се. – Хопеове оке су сијале од среће кад се тога сетио – треба да га видите, мали шашавко, баш се одушевио. Само о тавану је говорио целе недеље.

– Да ли је истина да је онај Иван, Метин муж, навијач Лопташког клуба Олборг, богте видео?!

– Ама није он олборговац… где је вадичеп? Не, он је само играо хокеј на леду за ХК Олборг.

– То је ноћна мора мога живота – Данијел је отпухнуо дим и гуцнуо своје пиво, „да добијем дете с госпојом, илити мадам, па се онда разведем и све то, и онда ми клиња расте негде другде с госпојиним новим мужем, дотепенцем са села, то јест Јитленда, па још навија за Дно–дна–би. Тако неки сељобер с брцима и у турском кожњаку а на леђима му пише „Џек & Џоунс“.

Други су само ужаснуто вртели главом, јер ово је био моменат чисте страве. Кристијан који није цигарету припалио пет година, лудо је чезнуо за пљугом. Одагнао је ту мисао, само је предао флашу вина осталима да допуне чаше, покупио тањире и отишао у кухињу да донесе свињске филете. Испрао је тањире у судопери, ћапио једно зрно грожђа са пладња с избором сирева и ставио још пива на хлађење.

*

 Када се вратио међу другове,  Данијел је поново започео опширно описивање свог излета у Севиљу на утакмицу с Бетисом. Изгледало је да му је памћење калирало. Барем што се тиче самог меча.

– Измишљаш – рекао је Расмус и узео послужавник од Кристијана.

– Богами си у праву, имала је она стварно добре диње, најбоље на стадиону…

– А шта је са самим стадионом? – желео је Хопе да зна – да ли је био океј стадион?

– Невероватно је колико буке могу да направе на један необично миран начин, само мало пиште пиштаљкама и машу марамицама. Као на борби с биковима.

– Немци су најгори. И Холанђани.

– Нису више,  био сам на Хајберију, Арсенал против… против, хм…но, није ни важно…не смеш да пијеш тамо и сви седе, јеботе.

– Одакле си ти иначе? – упитао је Хопе иначе црнпурастог Дина.

Енглез је почео са својим лошим данским: – Доле код Рединга. Мали град.

– Рединг – рекао је Расмус. – Играју у другој лиги, зар не? Да ли сте читали књигу Оскара Вајлда о његовом боравку у затвору. The Ballad оf Reading Gaol?

– Не – рекао је Данијел – нисмо читали а Рединг игра у првој дивизији. Засад, а после видећемо…

– Али ти си рединговац онда, је л’ тако, Дине?

– Овај, више сам навијач Квинс Парк Ренџерса.

– Лофтус Роуд – климнуо је главом Данијел.

Кристијан је покушао да преброји празне чаше и број виљушака. Салвете, још пива. Посматрао је Данијела који је почео да појачава доживљај и једнако здраво нарољаног Расмуса који је сваки час скидао своје ћозлуке да их обрише. Накашљао се. „Мислим да је време за здравицу.“

– За boyz in the white! – продрао се Данијел и подигао чашу. – Од ове две ствари/лепо је мојој кари//једна је пичка/а друга Еф-Ка-Ка!“, певао је као блесав. Остали су се придружили.

 – И да наздравимо – покушао је опет Кристијан.

– Хеј-хај, живели у то име!

– Еф-Ка–Скаааал! –Данијел је преетећи замахнуо чашом.

– Дај зачепи мало, Данијеле! – Кристијан је покушао да надјача раздрагане другаре. Што му је коначно успело, уз само појединачне прекиде док се Расмус трзао у грчевима, спреман да падне под сто. Ухватила га је штуцавица.

– Једно живели за нас! – Кристијан је дигао чашу.

– И једно живели за домаћина, да, за тебе, Кристијане!

– Једно живели за Њено Величантсво Краљицу! – проштуцао је Расмус.

– Једно живели за све.

– Једно Ева–скооол![1]

– Шта, бре?

– Ништа, лош виц!

– Не смемо да заборавимо лепу Елизу – Хопе је подигао чашу, док је Данијел кришом себи налио још једну кромпирушу. – Нашу од свих обљубљену Eлизу, наше мисли иду теби и њојзи. Познајем вас већ четири године…

– Мало па пет!

– Но, мало па пет, тако да мораш да се сабареш, Кристијане, и да је учиниш поштеном и законски је прижениш, човече.

– Да од дечака направим мушкарце а од мушкараца дечаке.

– И да онда ускоро имамо мало мусаво лавче копенхашко! – дерњао се Данијел.

Кристијан је климнуо главо и испио из своје чаше. – Даћу све од себе.

– Верујемо у тебе. И онда можеш да уживаш ма новој породичној трбини док ми високо дижемо стег Еф-Ка-Ка на Це-6!

– А зашто породична трибина? – питао је Хопе.

– Отварају Бе-трибину и преправиће је на породичне ложе, вероватно зато да јадна мала дечица не удишу дим од Данијела и његовох ортака.

Данијел је устао, очигледно на аутоматском пилоту и у алкхолном магновењу, као да је помињање његовог имена био манџуријски сигнал који га је активирао, клатио се мало, фрфљао, али је узео чашу. Почео је да пева: „Данас нам је диван дан, диван дан, срећан рођендан нашем… сероњиииии!“

И певали су и јели и јели и пили и упадали један другом у реч и прошла је поноћ – када је Данијел од‌једном испарио, што је донело ретке тренутке панике и велику фертутуму, али онда су заборавили на то – јер шта би и могли да ураде, да га траже по оволиком Копенхагену? – а ионако су се спремили да гледају финале купа на видео–касети а Кристијан је изнео флаше тако да могу сами да мућкају коктеле, и како треба и како не треба, или само да суну соду у виски, а када је ФKK забио за 2:0, Хопе је на неки чудан начин пао са столице и ударио главом о ивицу масивног „сточића“ испред софе, и дневна соба је мало по мало почела да личи на уништење Јерусалима, Кристијан је помислио у себи (у прилично влажном себи, ако ћемо право) „е па баш је много добро што Елиза још није стигла кући.“

  

Једно дивно вече

 Седели су у улици Вингорстреле, келнер је управо донео рачун и удаљио се с Америкен Експрес картицом Андреаса Вајеа коју (картицу) је овај користио само у нарочитим случајевима. А ово је био нарочит случај.

– Још једном хвала на вечери, изузетна храна је била – рекла је Елиза. – Укусно је било као у рају.

– Ја треба да се захвалим, били сте од велике помоћи. Нарочито у оном случају доле у Пелборгу. Уштедели сте ми читаво богатство. Због тога сам веома срећан.

– И ја исто. – Елиза је начинила покрет руком који је требало да обухвати тај пријатни простор, ексклузивну атмосферу, пробрану храну, све.

„Имам мали божићни поклон за тебе, да пређемо на ти?“
          „За мене?“ Елиза је подигла шаке испред груди, завалила се у столици – ма не, стварно, ниси морао.

Он је из унутрашњег џепа извадио пакетић и ставио га пред њу. Шта ли би то могло бити? Мушкарац је само седео и отворено је барио, а најгоре је било то да је стварно био мајстор у томе. Кристијан није био аматер, ама уопште, и није волела да много мисли на његово пређашње време као модног фотографа. Данијел је наговестио да то ни у ком случају није прошло без икакве гужве, али… Андреас Ваје је био поглавље за себе: згодан, богат и лудачки лепо одевен. А њој су лепа одела вазда била слабост. Да ли би уопште могла да прихвати тај поклон, да ли би могла себи да дозволи да га одбије?

– Шта је то? – упитала је опрезно.

Андреас Ваје је само ноншалантно слегнуо раменима.

Елиза је могла да осети како се заруменела. Можда се ипак превише, малчице превише, дотерала ове вечери, као победница модне ревије, с новом хаљином из „Сники Фокса“ и нафракала се као за телевизијски студио. „Ох, Кристијане, кажи да није истина, нисам знала би ово нама могло да се деси!“ Отпила је мало воде.

– Неће се сам отворити.

– Али… не могу да примим то.

– Де, де, па ко каже да је то нешто нарочито.

Елиза је пажљиво посматрала елегантни пакетић. Личио је на нешто из златаре. Задржала је дах, поцепала украсни папир. Бела кутијица. Отворила ју је. Завирила унутра. Окретала и обртала предмет. Није могла да верује. „Опрости, али да ли је ово стварно оно што мислим?“, коначно је успела да проговори.

– То је стари брош који је припадао мојој мајци.

– Твојој мајци?

– Лежао је само код куће и сакупљао прашину. Одувек сам мислио да је грехота и богу плакати када се лепе ствари тако ћердају. А ни ти не…

Андреас Ваје је застао и она га никада пре није видела да му је зафалила реч. Окретао је чашу са коњаком, а онда је искапио у једном гутљају.

–  Ни ти не треба да живиш узалуд. Наравно да је то прави драги камен – пожурио је да каже – мој отац јој га је купио у Паризу 1956. на меденом месецу. То је од једног драгуљара из улице Ри де Риволи.

– Ох – рекла је – како је то љупко, али то је превише, стварно.

Оклевала је: – Мислим, не могу да прихватим брош твоје мај…

– Она је мртва – прекинуо ју је он брутално – значи више не може да му се радује, је л’ тако? Осим тога сигуран сам да ће ти пристајати. Ти си стајлиш–жена. Узми га, мени за љубав. Елиза, плиз!

– Па, хвала онда… много хвала!

Андреас Ваје се широко насмешио.

Она се извинила и отишла у тоалет да се дотера. Успут је осетила погледе осталих гостију на себи; сомелије јој се насмешио, не само необично сервилно, већ и…мȁ, она је само параноична, ништа друго.

 – Хвала на дивној вечери – рекла је када су после стајали на трототару.

– Па није ваљда већ готово…вече?

 – Ох – Елиза се заруменела.

 – Шта кажеш да одемо на пиће у „Скоурилеркроен“?

– То је у сасвим другом крају града – побунила се она.

– Ноћ је тек почела – указао је Андреас Ваје.

– Зар не можемо да нађемо неко ближе место? – покушала је.

– Лепо крзно. Куна, ту се зна шта је квалитет. ’Сага’, зар не?

– Поклон од мужа – слагала је. Осећала је да је времеда се врати Кристијану. Иначе је сама купила то крзно код италијанског крзнара на Х.К. Орстелдсвају.

– „Скоурилеркроен“ је можда стварно мало исфурано – Андреас Ваје је без даљег почео да хода као да ју је пречуо, и она није имала другог избора осим да га слèди. – Шта мислиш о стану у центру града?

– Убрзо би ми досадило и ужелела бих се природе. Човек се осећа мало стешњен овде у граду.

И сада је поново осетила потребу да помене Кристијана, јер он је сам изабрао вукојебину Хелеруб за своју кућу.

– Узела си ми реч из уста. Треба да видиш моје имање, једном када се решиш. Но добро, имање кô имање, више кућа за одмор у сеоском окружењу, заправо. Мало парче раја. Гледа на језеро Есдрум. Ово је иначе позив, да знаш.

– Хвала, бих… али…

– Но, шта ћемо онда да смислимо? Бар у хотелу „Англетер“? „Конрад“? Чекај, Елиза, имам идеју. Треба да видиш мој офис. Тамо имам и бар и све…

Како то „све“, помислила је… сауна, спа, скривена соба са француским креветом из лажних врата или полице са књига а отвара се на дугме или даљинским?

– …Само десет минута хода одавде, не треба да будеш партибрејкер, Елиза, сваки пут када видим сунце, помислим: живимо само једаред! – зурио је у вечерњи мрак где није било других прозора, само кућне фасаде и бандера. – Оно сагорева… – рекао је замишљено.

Елиза је с муком ходала на високим штиклама. „Превише сам попила, морам да се одупрем, да се саберем, сабери се, Елиза!“

Он ју је галантно узео под руку, и прешли су преко Бремерхолма где је робна кућа „Магасин“ сијала као божићна палата, осветљена хиљадама лампиона.

– Какво сунце? – рекла је – не видим никакво сунце.

 

Празнина

 Када се слегло прво олакшање што је сачувао кожу и неопажено се ратосиљао односа с Нели, у Симона је упузала празнина. Ушуњала се у њега једне вечери почетком децембра, прецизније у 22.15 часова, када је дневном собом од‌јекнула мелодија најавне шпице Копенхашке хронике коју је редовно пратио на каналу ТВ2 и с необичним болом, попут бодежа у срцу, саопштила му да „још један прође дан“ а да се време за прање зубића и пајкење приближава, а потом никако није успевао да се отресе тог осећања празнине. Наиме, напротив, као да се неумољиво упорно само повећавало, из дана у дан. „Па колико велика та празнина може да израсте“, питао се, „мајку му, пре или касније мора да пукне, или да се преметне у нешто друго“.

Мартинов дух га је и даље походио, али када је Карин помно избегавала да га помене макар једном једином речју, или из обзира или зато што сасвим једноставно није хтела да га удостоји ниједном мишљу сада када је сведен на стотинак грама пепела у урни на гробљу Биспебјерг, он није био само тема о којој се трачарило у улици богаташких вила у Херсхолму.

И у смрти је био сам. Мартин, јадник, а и он исто у свом болу због брата.

Када је на концу конаца поменуо Мартина и покушао да га метне на дневни ред да тако кажемо, Карин је брзо скретала разговор у неком другом смеру, по правилу на Јосефину или „шта ћемо да вечерамо.“

Симон је веровао да ће моћи почети испочетка, он и Карин, премда му је постало јасно да она наравно појма нема о његовој аферици. За њу они су и даље били центар света, у својој четвртој години брака. И она је, као и увек, била за кормилом, тепала је Јосефини, асексуална, непривлачна, усредсређена на кување.

Нешто је фалило, али није то била Нели која је већ минула попут краткотрајне фасцинације коју није умео да објасни. Шта га је њој привукло? Фалила му је тајанственост, да нешто крије, искра живота. И сетио се како је сусрет с Нели у њему пробудио осећање: дотле је био само обичан човек с обичним, линеарним животом.

Те вечери је Симон седео у софи и гледао Копенхашку хронику; вести из престонице, и на крају временску прогнозу са острва Спроуе, рекламе и на самом крају Спортски преглед (она домаћица у студију Ана–Луизе Транес је баш секси), док је Карин вадила судове из машине, постављала сто за доручак и спремала одећу коју Јосефине треба да обуче сутрадан, а онда је нестала у купатилу да се спреми за ноћ. Симон је дохватио тоблероне које су лежале на столу и одломио један „зуб“ док је даљинским сурфовао по каналима; на Си-Ен-Ену је наишао на прилог о снажном шумском пожару на Суматри и Борнеу, али је убрзо изгубио интересовање, било је ипак много далеко; Би-Би-Си је приказивао неку масовну гробницу у Вуковару, а то је било пак превише близу, па је било најбоље да гледа Еуроспорт и гран-при турнир у пикаду у Антверпену где су тихи и очигледно веома усредсређени мушкарци, који су изгледали тачно као камионџије на дугим релацијама, ишли около у белим кошуљама и црним прслуцима са сатенским леђима и с непријатном прецизношћу слали једну стрелицу за другом у округлу разнобојну мету за пикадо.

Отишао је да пишки у гостински тоалет; било је једанаест сати, али био је мртав уморан; завирио је у Јосефинину собу, али Карин је већ била тамо, јорган је био лепо поравнат око малецке, он је мало постојао у мрачној соби где је само ноћна лампа од 40 вати слабашно горела; савршено је празан био, и тргао се када му се Карин обратила с врата: „Шта радиш? Зар нећеш на спавање?“

– Хоћу – одговорио је али није се померио с места. Међутим на крају се натерао да оде у купатило да опере зубе.

Карин је одложила женски часопис и угасила лампу на сточићу поред кревета у истом тренутку у ком је он ушао у спаваћу собу. Покрила се јорганом. Имали су своје ритуале, и он је добро знао тај сигнал, светло које је угашено и јорган који је навучен, то је значило „неће моћи ове ноћи“; у Нелино време то му није сметало, напротив, а сада је то регистровао само с тупом резигнацијом. Лежао је мало читајући неки роман Стивена Кинга, а Карин је већ почела да хрче.

Онда је запао у неку врсту полусна. Мартин је покуцао на врата а он није отварао. То је био уобичаајени почетак тог пола јаве – пола сна; Симон се пробудио уз трзај, одагнао слику, погледао на сат, била је поноћ, мора да је ипак одспавао мало, али јебеш то, јер сада мора да лежи и окреће се као на граделама, ко зна када ће опет да заспи, покушао је са старим триком из детињства, па је замишљао да игра хокеј на леду и да постиже победоносни гол за Рунгстел у финалу плеј-офа, па је после био водитељ чувеног квиза Jeоpardy!, па је био чика који избацује ствари са насловне странице Берлингске Циленде зато што… не, није помагало; ишуњао се у кујну и попио шољу млека, отишао у дневну собу и зурио у башту, црну као у гробу. Сео је поред Јосефининог кревеца и помиловао је по челу, да није ње не би знао шта би радио на овом свету, она је било једино што је икада у животу створио, можда се изборио лактовима, ноктима и зубима из распалих улица града у предграђу и оронулог станчића у коме је одрастао, направио неку каријеру с добрим приходима, али Јосефина је била стварна, од крви и меса, његове крви. Вратио се на своју страну француског кревета марке „Дукс“, који гарантује добар сан и одморну кичму, јорган се у међуврмену охладио, и онда је опет дуго лежао са својом инфантилном методом за успављивање, сада је деспотски председник Хокејашког клуба „Рунгстел“ и купио је најбоље руске и чешке хокејаше пред носем америчких професионалних клубова, па је почео да дума колико велики божићни бонус да додели себи а и играчима ове године, што му је одвело мисли на Сану, лепо грађену секретарицу и све згодне жене света су му дефиловале иза очних капака, домаћица Спортског прегледа, Монгорова, жена оног типа из броја 16, плавокоса васпитачица из Јосефининих јаслица, Лаура, комшиница из улице Марсталсгеле, и размишљао је да ли да се прибије уз Карин, али једном када ју је пробудио усред ноћи са својом мушком потребом, ле-лееее, како се наљутила, и фрктала је читавог наредног дана што јој је прекинуо „сан за лепоту“; мош’ мислити, а богови знају да је, брате, потребно мноооого сна за лепоту да се поправи тај брод који тоне, он је сад био будан као пантер у савани, устао је и отишао у гостински тоалет и мислио на плаву васпитачицу из јаслица, у уста како је кара, замишљао је, над клозетском шољом, и онда се осетио тако ужасно празан, и посрамио се, опрао је руке, увукао се под јорган, Карин је хркала, а када је коначно заспао, пробудило га је гурање у бок, „мала плаче“ и он се некако претурио из кревета и отетурао до ћеркине собе, мала је само нешто лоше сањала, дао јој је цуцлу.

*

 Злочинац се увек враћа на место злочина, помислио је када се једног дана паркирао у Нелиној улици. Треба да предложи цену за један стан у згради укосо прекопута Нели. Власница га је провела објектом а он се правио као да више него темељито испитује какви су прозори у дневној соби, дрвенарија да ли дихутје, „поглед није баш нешто нарочито“, признала је жена.

„Па и није“, промрљао је Симон одсутно, могао је да види све до Нелине гајбе. Утом је видео особу која излази из њеног улаза, била је то она, и видео је како је потрчала улицом, сигурно је желела да стигне на аутобус, лице јој је било ситно с те удаљености и неразговетно и онда је још отворила кишобран, и призор га није дирнуо како се надао, био је хладан као лед. „Чудно“, помислио је, „уопште не могу да замислим нас двоје… заједно да живимо… и окренуо се према жени која је одлучно зурила у просењени и од кокса црн тепих на поду дневне собе, очигледно постиђена изгледом свог стана“. „Није ово тако лоше, не секирајте се“, рекао је претерано предусретљиво, штавише сервилно, „набуџићемо оглас да буде привлачан.“

Био је гладан. Почео је да једе и када треба и када не треба. Ушао је у неки шаварма бар на Фрередриксонсвају. На запрљаном сточићу у углу налазио се неки таблоид. Узео га је и отворио на спортским странама. Рунгстел је гостовао вечерас. Против ИК „Гентофдеа“. Да ли да оде да их гледа? Као некада. Сада би једном барем могао да то заиста учини, да заиста мрдне дупетом и оде да их гледа у гостима. Она би се сигурно гадно наљутила ако би је сада назвао и рекао да неће стићи на вечеру и да ће се вратити кући тек око десет, јер некада се трудио да јој такве ствари најави најкасније пре подне, када је све ипак мало мање стресно и дневни распоред се могао преаранжирати.

Монгор је ће тамо сто посто бити са својим сином и још двојица-тројица других које је познавао из виђења. Било би стварно супер фино, тако пролуфтирати се ван града, бар једном, ето, једног од ових дана, мислио је он, одем да гледам меч Копенхагенског клизачког друштва, премда играју у шугавој четвртој лиги, шта ме боли дупе.

Карин је седела и била на пола неког филма на телевизији када се вратио кући.

– Оно што је остало од вечере ти је у фрижидеру – само је рекла.

Стадион је био мањи него што га је памтио, и прилично пропао. Купио је једно точено пиво и пар кобаја у кифли, са доста кечапа. Прошла је читава вечност откако је последњи пут био у Леденој дворани „Остербро“, ходао је међу оно мало гледалаца и пуним плућима удисао атмосферу. Све је некако било тужњикаво и јадно, киоск код улаза с дрвеним столовима га је подсећао на источнонемачке сеоске кафанчине поред аутобуских станица, а ни мање-више пријатељска утакмица на леду између КСФ-а и „Глелсаксеа“ није била неки спектакл за дуго памћење, тужна партија хокеја је то била, и он се ухватио у томе да је био више обузет једном младом женом у близини него самом утакмицом. Изашао је средином треће трећине, момчад старог поносног Копенхагенског сличугарског друштва је губила с безнадежно великом разликом, а он је имао један послић када је већ био у крају.

Симон је изашао на децембарску студен. Требало му је пет минута да се одвезе до Марсталсгеле. Паркирао је и искључио касету с Мајклом Болтоном. Изашао је из кола, осмотрио зграду. Договорио се с родитељима да ће им он обавити продају некретнине. Мартин наравно није начинио никаква побољшања за оно време док је тамо становао, напротив, ’ладно је пустио да 57 квадратних метара  пропада. Када се одбио Мартинов студентски дуг, резултат је био тотална нула.

Купац покојникове имовине је већ био тамо, и стан је био очерупан од свега вредног и остало је само неколико сандука за селидбу с различитим андрамољама које је требало однети на ђубриште. Није осетио ништа посебно док је стајао у мрачном и хладном стану. Није то разумео… отоич када је видео Нели док је излазила на улазна врата, и сада, у овом суморном стану, ништа није осетио, осим празнине коју није могао дефинисати, и стравичне глади, иако је смазао биг мек пре утакмице, па онда кобаје у кифли на клизалишту, или и даље није био сит, и није могао да се сети када је последњи пут водио љубав с Карин, неки мотоцикл је грмео доле улицом. Струја је била искључена и готово да није видео прст пред носом, само у дневну собу је бандера бацала нешто загасите светлости. Снео је први сандук до улаза. Потом и други. Попео се да затвори прозоре које је био отворио да прописно пролуфтира стан, много се плашио влаге и плесни, колико би то могло да снизи цену објекта, и тек када је затварао прозор у спаваћој соби осетио је како на вратима стоји нека особа и посматра га.

– На тренутак сам помислио да се то Мартин вратио.

Није се окренуо, мирно је зурио доле у задње двориште, и кухињске прозоре и спаваће собе у згради прекопута. У већини станова горело је светло, сав тај живот, помислио је, али ускоро ће да оду на спавање, а ујутро опет устати. Ставио је засуне на своја места. И даље јој је био окренут леђима. Подне даске су шкрипале и она је сада стајала поред њега, и такође гледала у задње двориште. Над једним кухињским улазом упалило се светло и ускоро се појавио човек с кесом за ђубре, сишао степеницама, поклопац контејнера је пао уз шупље „туп“ и као да су се од тога обоје пробудили. Човек се вратио одакле је дошао.

– Да ли ти недостаје? – питала је.

– Мало – одговорио је. Свиђао му се њен глас, био је малчице промукао.

Тек када су се напола окренули једно према другом, видео јој је профил, дубоко је удахнула. „Само мало?“, питала је.

– Уопште се нисмо дружили у последње време. Изоловао се. Увек је био пун свих могућих изговора ако би га неко позвао некуда, било куда.

– Сада му је боље – рекла је, и то је било то, као да није имало више шта да се каже.

Опет су стајали у тишини. Могао је да чује њено дисање у празном, тихом стану.

– Гледао си ме на сахрани – рекла је и коначно се окренула према њему.

– Је л’?

– Јеси.

– Нисам – као да су обоје начинили невидљиви корак једно према другом.

– Твојој жени се нисам допала, могла сам да приметим.

– Мало тога има што се њој допада – хтео је још нешто да каже, али се уздржао.

– Зима је овде – рекла је.

 – Лаура…?

Био је то колико одговор, толико и питање, и једва да је могао да назре безизражајан осмех када је она једнако тихо, као што је и ушла, изашла из собе и напустила стан.

Он је ушао у дневну собу и затворио и последње прозоре.

 

 

 

 

БЕН КВИДТ ХОЛМ (BENN QUIST HOLM, 1962, Копенхаген, Новинар и писац. „Стручњак за Копенхаген“, у свом петом роману Копенхашки панк (Hafnia Punk) из 1998. г. у издању сада, нажалост, непостојеће издавачке куће „Росинанте“, дао је „укус, мирис и дух Копенхагена“ а „опсесију фудбалом, пиво и лаке дроге учинио привлачним и аскетама“, пишу одушевљени критичари, који дело пореде са Карверовим причама и Олтмановим филмом Кратки резови. Роман о Копенхагену, са много судбина: адвокат од каријере Елиза; навијач ФК „Копенхаген“ Кристијан; музички продуцент Хопе са сином Франком, и неостварљивом љубави према дизајнерки Изабели; хипик Данијел, обожавалац белог праха; трговац некретнинама Симон који бежи у загрљај хипи девојке; Шарлота која жели да постане рок звезда, Андреас, жонглер са берзе и обожавалац младих панкерки; Мартин Крау, смотани преводилац са енглеског без каријере; параноидни писац Бендикс Харбо који је уверен у то да његов успешни колега Транекер жели да га уцмека…

Роман Лето (Sommer) из 1999. г. продат је немачком издавачу а филмска права је откупила једна немачка компанија.

Бен Квист Холм је своју фасцинацију фудбалом преточио у књигу о 25 најбољих фудбалера на свету, а са Боом Грином Јенсеном осмислио је серију омладинских романа, трилера о групи тинејџера који решавају случајеве претешке за полицију. Сам је написао први роман из серијала, Опасна дружина (Det seje sjak) „Росинанте“,1999. Досад их је написано три, а ангажовани су различити писци. Избор романа: До краја света (Til verdens ende), Тама (Mørk), Време бежања (Flugtens tid), Путовање Фредерика Венцела (Frедерик Wenzels rejse), Стари свет (Den gamle verden), Мртви и живи (Dе døde оg de levende), и Асфалт и цвеће (Asfalt og blomster). Породични роман Албум (2002) говори о три породице током тридесет година и досад је његова најпродаванија књига,  а 2008. је преточен у ТВ-серију.

               Б. К. Холм има сталну фудбалску рубрику и већ четврт века извештава са великих такмичења на којима наступа данска репрезентација. У својој биографији с поносом истиче да му је стан на Остерброу  удаљен само стотинак метара од стадиона омиљеног клуба ФК „Копенхаген“. 

 

 Избор, превод са данског и белешка
Предраг Црнковић

[1] Eva–skål, je чинија за воће међународно најфамознијег данског дизајнера Бјорна Винблела Viblela, а будући да се и „живели“ i „чинија“ (ћаса, здела…) пишу исто, ето прилике за једну игру речи.