Томислав Павловић
АГОН
ПОХОД
Тражисмо појачања, коњицу,
Штитоноше, стрелце, оне чија имена
Дисаху смелошћу и снагом
Oне наказне …, развратне …
И безимене.
Оне налик на сатире, кентауре
И оне складно грађене
Попут војника оловне војске.
Оне које изгазише вепрови
Док спасаваху прворођене синове
И бездетне кћери.
Прзнице, накатрањене и
У перје уваљане; да, људе
Високе и уозбиљене,
Недодирљиве и беспрекорне,
Спремне да поведу кад устреба.
Јуришасмо на зидине,
Пустошисмо складишта
Нагомилане сумње,
Огњу предадосмо спискове
Трагичних грешака и кривица,
А мукли топот маршевских бубњева
Дотуче мисли о мирисима и
Гиздавој одећи и подиже застор
Над новим периметром.
АГОНИСТ
Ако ти је у сећању
Сјај очију онога
Ко умро је слеп у Гази,
У клонулој руци
Штит и копље,
Из неизвесног боја,
У глави слутњом
Оковане мисли,
Посрнућеш и пашћеш,
Уста пуних прашине,
Већ занемео у нестајању,
Назирући обале Стикса,
Угаслим погледом.
Посегнућеш за новчићем
Скривеним под оклопом
За последњи прелаз.
Лежаћеш неко време,
А потом устати,
Омирисати ловор,
Осетити мирисно уље,
На мишицама
И на целом телу,
Бићеш лак и свечан,
Огрнут спокојем,
Јер из зоне рата,
Прелазиш у област
У којој се стичу
Сва минула бојишта.
Једино мисли биће
Крваве и изубијане,
Мисли у којима се грле
Пораз и победа.
ПОУКА
Ти што ходио си
И ходиш кроз Термопиле,
Шта би Лакадемоњанима рекао,
Кад би уместо Њих,
Са смрћу измирених, видео нâс,
Извесношћу уморене?
Призор тај чинио би ти се,
Нејуначким, неславним,
Као да борбе није ни било.
Ипак, знај да смо се тукли
Мада не са мачевима
И штитовима у рукама,
Док нас није збрисала
Споредна варварска лавина,
Као и Њих она персијска.
Није да се нисмо борили,
Јер овде ипак лежимо,
Крвави и нагрђени.
Сломљени смо
Ништа мање суровo,
Јер и ово беше
Страшан непријатељ,
А нас који се одабрасмо,
Беше мало као и Њих.
Видиш ли имало славе
У страдању нашем?
Ако и не видиш, ипак,
За моју љубав,
Лакадемоњанима реци,
Да смо се борили.
МИСЛИ ПРЕД ОДЛАЗАК
У журби се питам
Имам ли времена? Довољно времена
Да побијем просиоце, да повешам служавке,
Да загрлим клецавог, тронутог старца,
И спремим се за одлазак?
Отвориш ли очи,
Схватићеш престројавање хтења,
Мојих, да изазовем пучину,
Твојих, да чаме под хридима сећања,
Под наслагама сећања.
Слутим да потребан сам тамо негде,
Слутим да бићу поново твој,
Кад спазиш ме у молитви
Под дворишним олеандрима,
Под расцвалим олеандрима,
Измиреног са оним што преостаје.
КРСТАШИ
У вијорењу крстова
Црвених, златних и црних,
У гомилању спреме
У топоту нестрпљивих коња,
У сјају исуканих мачева ….
Промичу намакнути визири
Језде узвитлане перјанице,
Док преклињући старац
Високог раста, клечи
У јарузи крај пута.
Застаните мачоносци,
Застаните копљаници,
Сада нисам онај
Који чистио је
Tуђe шталe.
Мој посао ваљда
Не јурите да окончате?
Ужасно је чишћење ваше,
Јер немате милости
Што замах уставља!
Поклаћете криве и невине,
Устоличене, чуваре
Лажних закона,
Иконоборце, морићете
За правдом вапијуће!
Шта је са знаком
На штитовима и барјацима?
Te Deum confitemur
Не поручише ли прелати
У јутарњој проповеди?
У прашњави звекет,
Урањају штитоноше
И Велики Мајстор,
Гвоздених рукавица,
Умотан у плашт.
ЧАСТ И МИЛОСТ
Учините нам част
Да са нама прве зраке сунца дочекате,
Учините нам милост
Да са нама за трпезу седнете!
Учините нам част
Да са нама на молитву клекнете
И причест примите!
Учините нам милост
Да се у ратно рухо достојно оденете
И оружје у руке узмете!
Учините нам част
Да са нама на коње узјашете
И на жедно поље изјашете!
Учините нам милост
Да визире спустите, копља положите
И у бој силовито јурнете!
Учините нам част
Да са нама ране примате
И крв лијете!
Учините нам милост
Да ни према коме милост не покажете,
Да што жешће сечете, порите и пробадате!
Док занос, тресак и топот не сажваћу
И част и милост.