Јуриј Жидченко
АРТУР     

 

Реаниматолози су за мене били богови. Уопште нисам могао да схватим како они све што раде, раде таквом брзином. Били су потребни свима и увек. Сви су хтели да они брзо некуд дођу. И да спасу, покупе.

Артур је био искусан. Колико ли је већ радио? Петнаестак година. Понекад би свраћао код нас у лекарску собу.

Изјутра увек добро расположен. Ћела му се пресијавала, широк осмех осмехивао. Није пушио. Реаниматолози живе краће од осталих у мантилима. Они, и хирурзи.

Артур би сео преко пута (или поред, када су ту били и други лекари). Посматрао је колаже, причвршћене селојтепом за задње стране наших ормана.

Свима је било занимљиво како је говорио о неуролошким обољењима. Неуролози су се уздржано осмехивали. Код нас није уобичајено да се у разговорима прекораче границе улога.

Био је ожењен са једном од медицинских сестара из реанимације. Често су заједно дотрчавали на различита одељења, када би неко умирао брже него што се очекивало. Она је била нервозна, мршава, са лицем пушача.

Раније је Артур живео са другом женом. Која је пила. Много и дуго. Дуже од његовог стрпљења.

Свратио би код нас после десетоминутног састанка код Главног. Када би дежурство било завршено, а смену преузели други.

– Јурочка, нешто нас данас ниси звао? Колико их је било данас? – седао би за сто на један од кауча, пребацивао ногу преко ноге, исправљао се и обасјавао ме радосном, разиграном радозналошћу свог блиставог погледа.

– Двадесет осам, Артуре – седео сам празан и прихватао све. 

– Па ти зови, ако нешто треба. Сврати. Код нас је тихо – устајао би, добацио пар речи свакоме од лекара из одлазеће смене. Напуштао би лекарску собу. Седели смо попут јутарњих сивих сенки на својим белим каучима.

Док је радио, најчешће је био раздражљив. Могуће је да сам то само ја наилазио на такве моменте. Разумљиво је, када се број проживљених туђих смрти претвара у квалитет убитачно распламсавајућег цинизма.

Ванредно је студирао психологију. Рекао је да је израчунао време рада у реанимацији након кога долази до неповратних промена личности.

Каквих? Нисам га питао. Зашто? Седам година.

Могуће је да су те промене генетске. Артур је одавно припадао другој врсти.

Свако терминално стање било је праћено покушајем ангажовања реаниматолога. Најчешће безуспешним. Терминално значи да је пацијент код нас провео мање од тридесет минута. Нисмо успели ништа да урадимо. Па не ми, наравно…

Реаниматолози, који су свуда трчали са својим волшебним коферчићима.

Сећам се летње вечери. Очистио сам ординацију од пацијената и излазим у ходник.

Горјачев стоји крај металне решетке на улазу, поред њега је Артур.

Разматрају шта да раде са обнаженим женским телом које лежи на стречеру.

Прилазим им као трећи. Гледам, слушам.

Гола, препланула девојка у тиграстим гаћицама. Црна коса.

Латиноамеричке усне.

Сисице што штрче ка плафону. Тамне брадавице.

Смртно пијана. Хиће су је пронашле у жбуњу на позив житеља кућа на језеру.

– Артуре, ово је кома. У упуту хитне, то је кома. Води је – Саша се игра са брковима, осмехује очима, намешта проседу косу.

– Саша, ма каква кома? Хајде да проверимо – реаниматолог пружа своје десно раме, надлактицу, шаку. Полако прстима дохвати брадавицу и окреће је за много степени.

Девојка јеца, сакупља се попут расклопивог ножа, на секунду отвара очи, а затим се расклапа и шири назад на стречер. Посматрам Горјачева и Артура. Они један другог гледају у очи.

Оно што се дешава не занима никог унаоколо. Сви који промичу поред, лекари, хитна, техничари, сестре, сви имају своје нерешене задатке.

– Па Сашењка, идем ја. Отрезниће се, и поново отићи да се купа. И да пије – Артур нас напушта и брзо одлази. Посматрам његове леђне мишиће испод мантила. Замиче иза угла. Чују се само кораци.

– Добро, Јуро. Истрезниће се и нек се носи у три лепе… Почеће да тражи свој новац, мајицу и документе. Хоћеш ли јој пронаћи било шта?

Поред тоалета за пацијенте имали смо просторију у којој је било свакојаке половне одеће. Доносили смо ствари с времена на време. За такве случајеве. Но чешће за бескућнике.

– Идем да погледам оног са можданим ударом – Саша ме оставља крај стречера. Окрећем се према њему док иде ка ординацији.

– Саша, нећу је стављати у трезнилиште, добро? – моје питање зауставља Горјачева.

„Наравно, Јуро, немој. Ако се тамо неко пре ње отрезни… Велики је ризик да буде силована. Стави је на кревет код хирурга. Они тамо сада немају никог. Ако се неко појави, пребацићемо је. Нека се одмори. Тиха је – смешка се и нестаје у ординацији.

Артур и сада прима телефонске позиве у одељењу реанимације.

Генетске промене помажу у раду.

 

ЈУРИЈ ЖИДЧЕНКО (ЮРИЙ АЛЕКСАНДРОВИЧ ЖИДЧЕНКО, 1975, Лењинград, СССР), песник, прозаиста, кантаутор и лекар (завршио је Медицински факултет Универзитета у Санкт-Петербургу „Академик И. П. Павлов”). Двадесет пет година ради као лекар и физиотерапеут; од тога је двадесет година праксе посветио кућној рехабилитацији пацијената са тешким неуролошким дијагнозама. 

Поред три ауторска музичка албума  (Капсула 2002, Њима, 2004, Нектар за шкорпиона, 2009), у Русији је објавио књигу ритмичке прозе на руском језику Тело детињства (2011). Роман О.дељење 
(Отделение, 2023) написан је у Србији на руском језику и представља прозни првенац овог руског песника.

У Србији живи од 2023. године.

Избор, превод са руског и белешка

Мелина Панаотовић