Добровоје Станојевић ПРИЈАТНА НЕЛАГОДНОСТ
Небојша Васовић: Изабране и нове песме
Нишки културни центар, Ниш, 2025.
Деловати скривеном очевидношћу као могућом парадоксалношћу лирских асоцијација. Управо се, из могуће је, за тумачење сведеног, угла, тако нужно може свести један слој разумевања Васовићеве књиге. Лирски сорит је, можда, најприближније терминолошко довијање да се макар приближи значењу ових стихова. Њиме се означава низ поступака неопходних за посматрање литерарне традиције из угла скривених парадоксалности. На овакву лирску дедукцију нисмо навикли, па нам се чини да је слика понекад, агресивна или, чак, намерно „ишчашена”. Ипак, на крају, овладамо ли том логиком, долазимо до сложенијих увида. Лирским соритом се, ипак, дозвољава разобручена асоцијативност. Појам који сам чуо још на студијама од професора Владете Кошутића и никад више ни од кога у тако оштром значењу. Таква је поезија Небојше Васовића у виђењу које подразумева усредсређеност на притајену пријатну нелагодност завршног утиска. Поезија је редовно на „другој страни” коју је сама одабрала, прихватила и усвојила као основни облик постојања. Књигом Изабране и нове песме лирика овога песника добија нове, жешће, антитетичке облике. У њој се налази посебна полемичка супротстављеност мотива потеклих из књижевне традиције, именоване и сакривене. Црњансколикост предочене лирике оперважена је ненаметљивом подругљивошћу којом се наизменично свађају и мире употребљене, а понекад дубоко скривене, двојности. Мотив изгнанства, симболизован повременим подсећањима на поезију Милоша Црњанског, Лазе Костића, Ђорђа Марковића Кодера, Радета Драинца, Борислава Радовића, Десанке Максимовић, Србе Митића доводи лирски глас, наизменично, на поље повремених сукоба и сагласности, рефлексије и носталгичног неспоразума. Значи ли то да је свака лирска рефлексија носталгична, а свака носталгичност с елементима лирске рефлексије? Пре ће бити да је притајено сврховито самопротивречна и полемичка у својим неспоразумима.
Без сумње, читалац ове књиге се налази час на једном, час на другом полу могућих разумевања. Динамика остварена, осмишљеним комбиновањем старих и нових песама добија на препознатљивој васовићевској уверљивости. Рефлексивне истине се, пародијски сукобљене, често прожимају с парадоксалним носталгичним вредностима. Из тога проистичу делотворна асоцијативно заводљиво осветљена вишезначна саркастичка затамњења, али и алузивна значења (Једног дана пробудићу се и нећу / знати куда да кренем, то су / само трешње процвале у мон стану / јер умем и те како да венем. (Суматра)
Сродан је поступак и у песми Мизера (У срцу чујем хирурга прсте, / хоће на силу да ме крсте. / Где си сад ти?)
Изврсност и изворност лирских високоасоцијативних супротстављаних привидних недоумица и нејасноћа показује лирског субјекта како истовремено живи на различитим местима, а ни у једном стварно не бива. Такав песнички симултанитет носи доста препознатљиве васовићевске циничности и горке шалозбиљности сродне самодеструктивном хумору испод вешала с елементима ненаметљиве алегоричности. Алегоричност се призива у честој анафорској упорности, а вишезначни самоподсмех се упућује свему чега се лирски глас такне, у притајено самооптужујућем „свеволећем“ нијансираном фројдијанском исказу: јер умем и те како да венем.
Делотворном високоасоцијативном осенчењу значења ове књиге доприносе и вишезначни сликовити, философични наговештаји делотворних лирских сорита очишћени од испразног узрочно-последичног логицирања. Њима се ефектно профилише посебна осећајност лирског јунака. Једна од улога савремене поезије јесте и преиспитивати изворе с којих се пије. Тако је песма у овој књизи Небојше Васовића својеврсни синоним за систем могућег оспоравања вредности „олошократије” који се, управо, доводи у питање: Ангрос у Врангос Врангос у Дунав / Дунав у воду вода у боју / боја у рибу риба у талас / талас у мехур мехур у шум, (Седам чунова)
Ови стихови су назнака лирског избегавања узуса традиционалног закључивања и певања, али и својеврсна антитеза свакој наметнутој асоцијативној парадигми. Отуда је Васовићева лирика духовна и артифицијелна појава посебне снаге. Стапа се с природом у виду неухватљивих шумова посебних мета-значења. Често више наговештај него траг, више траг него практична вредност. Ова поезија је далеко од практицизма, али и те како примећује нескладну стварност и руга јој се. У њој се практикује уланчавањe стварносних шумова у посебно семантизоване закључке до којих се тешко допире једним читањем. Отуда ова лирика у свом данашњем облику представља и критику разума у поезији и разумевање посебног осећајног нихилизма савремене цивилизације:
Чеслав Милош је нобеловац / (љубитељи књиге не читају Милоша) / Милош је пореклом Пољак (Пољаци не читају Милоша) / Милош је живео у Америци / (Американци не читају Милоша) / Милош је познавао Папу лично / и био ватрени католик / (католици не читају Милоша) / Милош је мрзео комунизам / (антикомунисти не читају Милоша) / Милош је у Берклију предавао поезију / (студенти не читају Милоша) / Милош је доживео позну старост (старци не читају Милоша) / Милош је умро 2004. у 93. години / и сахрањен је као славни писац / (нико од присутних на тој сахрани / данас не чита Милоша) / Шта Милош треба још да уради / да би људи читали Милоша? (Шта још?)
Овај самосвојни лирски закључак-питање (посебан у ентимемичности осликане меланхолије) није пуки дескриптивни или логички појам. Он носи осмишљену скривенополемичку лирску обојеност именовања различитих асоцијативних, цивилизацијских и симболичких поља. Њима се читалац ставља у недоумицу о специфичном смислу постајања и истовременог негирања властитих сазнања. Лексичким и појмовним градацијским низом (Пољак, Американци, Папа, католик, комунизам, антикомунисти, студенти…) читаоцу је пружена могућност да оцени смисао узалудности вечитог сукоба између уметности и рецепције, вредности и аморалности. Смисао трајног сукоба климакса и антиклимакса. Не бавити с својим темељима и врховима јесте судбински погрешно. Истовремено, бити много тога у данашње време (и Пољак и Американац, и католик и антикомуниста…) обећава, парадоксално, брзу заборавност. Свако хоће да му се припада без остатка. А у остатку је наслућена основна замисао. Људи више не желе да буду мудри. Само тако да изгледају. Радије хрле у површност навике о тумачењу Платона као прогонитељу песника из идеализоване државе. И ето, Чеслав Милош је протеран, понекад заробљен, у своме политизованом уму, можда и трајније заборављен. Шта је од његовог дела остало?
Шта још Милош треба да уради да би људи читали Милоша?
Преиначено лирско умовање у иницијалној фази налази се и у песми За разлику од Кафке:
За разлику од Кафке који никада није / имао слободног времена, / афрички слон увек има времена. (…) За разлику од Кафке који није завршио / ниједан свој роман, афрички слон / заврши све што започне.
За разлику од песника који кантовски прочишћавају лирику од садржаја дајући јој чистију форму и оних, насупрот, који се баве претежно садржајима, Васовић алегоријским полусоритима хегелијански спаја поезију и црни хумор посредством подругљиве форме преиначених лирских облика традиције. То води према ироничној алузивности сродној ничеанској нужној илузорности. Може се то тумачити и као шопенхауеровски бег, али и као блеферолошка еристичност и скривена полемичност усмерена на то да се имагинарна решења поезије преобрате у поље нових апсурних противречја не би ли се о њима поново другачије мислило. Шта више може да учини овај песник да би се његова поезија даље и дубље читала и разумевала? Јер, није довољно читати. Потребно је повремено и разумевати.
Васовићева поезија, отуда, јесте, претежно, питање делатних параболичних вредности у којима се осећа и неорусоовски презир према баналностима: Санта Марија – / али не салуте, / само идем својим путем. (Пловидба)
Повремена хотимична лирска дисонантност Васовићевих стихова јесте обележје посебно превредноване тежње према новој складности. „Стање сталне унутрашње несреће“, по Фројду као да јесте један од постојаних лирских јунака случајника (Кубански дневник) ове поезије. Случајници с посебне тачке посматрају стварност (Дедињари одлучују / Ко је деда ко дудиња, (Успех у Србији, Немачком песнику, Ђури Јакшићу, коме су Срби раскопали гроб и срушили родну кућу).
И кад се у овим стиховима примети притајени лирски ангажман, он није сирове радикалне природе, како смо навикли у другим околностима. Не због тога што понестаје снаге, већ зато што се толстојевска еруптивност речи премешта у на све усмерену опсервацију којом се, бенјаминовски, цивилизација сматра посебним варварством (Јер тамо их нови живот чека / Кад нестане крви од народа). (Успех у Србији).
Подручја највиших цивилизацијских и уметничких висина и понора сучељена су у Васовићевој поезији. То се доказује параболичним соритом којим се долази до нијансиране анализе погубне површности обновљене новим погудбним неразумевањем (Песник у старачком дому).
Меланхолијом загрепсти по телу цивилизације и негованих површних заблуда. То би могло бити једно од стално меандрирајућих начела овога певања. Симболи поново озверених звери, синдроми Великог Брата и Господара мува, оличени су, чак, и у деловању оних који се, привидно, боре против њих: Неко ти жели зло – / осећаш то // Не идеш код тумача: Дериде, Лакана, Фукоа, јер они немају појма о томе // За њих је зло релативно (Неко).
Као да лирика нема никакву посебнију практичну сврху од самооспоравања: не бих волео да моје тело / развлаче по космосу / мајстори рециклаже / задужени на траци / за кармичко паковање / у фабрици где за малу плату / раде Буда, Шопенхауер, Ниче… (Уморан).
Најзад, макар и летимични поглед на предочене стихове ванредних асоцијативниј сажимања, указује на то да њен писац и лирски јунаци, досад недовољно ишчитани, гилгамешовски никако нису уморни. Овом књигом читалац се ненаметљиво враћа, свакако, ненамераваном антологијском избору (има у Васовићевим делима песама којих нема у Избору, а никако нису „старе“), ранијим стиховима који тек чекају стварне тумаче. Јер ово је време (можда нове библичности) у коме, нажалост, / има довољно места за све. (Време). У то време постоји само тренутак / у којем јеси или ниси / све друго (историја, мит, религија) / само је шврецовање локалним возовима / у којима мајке своје дојке ваде / кад њима одговара – а ти мораш сисат (Тренутак). Тако би се могло размишљати о овој књизи пуној сложених лирских антитеза. На несрећу српске књижевности, књижевна критика често заобилази најкреативније писце. Занемаривање „најбољих појединаца”, међутим, не може ваљати ниједној култури.