Жељко Милановић
МЕМОАРСКА АУТОФИКЦИЈА КАО МОГУЋНОСТ ИЗОШТРАВАЊА ПЕРЦЕПЦИЈЕ
Светислав Басара: Ђинђић: мемоари с ону страну гроба
Лагуна, Београд, 2026.

 

 

Стога, уместо да само наговештава повратак наивним модернистичким идеолошким позицијама, метамодернизам сматра да нашу епоху карактерише осцилација између аспеката и модернизма и постмодернизма. То видимо изражено као својеврсну информисану наивност, прагматични идеализам, умерени фанатизам – осциловање између искрености и ироније, деконструкције и конструкције, апатије и афекта – уз настојање да се достигне нека врста трансценденталне позиције, као да нам је она надохват руке...

 

Luke Turner, Metamodernism: A Brief Introduction

 

         Књижевно дело Светислава Басаре се кретало од археологије ега до интереса за спољашњи свет, односно од успостављања кратког растојања у односу на постмодернизам до урањања у метафизичке проблеме. Студије Басарине књижевности (М. Пантић, Д. Илић, М. Рогач, Д. Богутавац…) које нису настајале на идеолошким претпоставкама пажљиво су оцртавале сложене и промењиве наративе који нису стагнирали већ се развијали у, сада већ дужем, времену. Басарина књижевност најчешће се разумевала из перспективе постмодернизма. У зависности од односа према постмодернизму, који је и пречесто био сведен на питања историјске веродостојности, односно на проблем, како би то Фредерик Џејмсон рекао, доследног слабљења историчности, критика је градила свој апологетски или негаторски став према вредности Басариних дела и тако заобилазила све оне пажљиво осмишљене и доследно реализоване наративне стратегије које су пружале аутентични уметнички доживљај.

         Присуство наративног ја, спољашњег света, постмодернистичких поступака и метафизичких проблема у Басариној прози никада није било у односу и/или, већ у далеко сложенијем односу и/и. Однос и/и између појмова је несхватљив ако смо развили тешко искорењиву склоност да појмове разумемо искључиво у њиховим бинарним односима супростављености. Ако прозни текст преиспитује свет, а то чини од свог настанка, његова позиција није искључиво и суверено надисторијска већ је реч о позицији са које се може изоштрити читаочева перцепција, као што је то Басара истицао у интервјуима. Али, не може се изоштрити она перцепција која себе унапред види као самодовољну и једино истиниту. Са развојем теорије метамодернизма (модерна је почивала на логици или истина или лаж водећи ка утопији или дистопији, постмодерна на логици и/или и кретала се до релативизма, метамодернизам осцилира без успостављања равнотеже на логици и/и непрекидним изменама места модернистичког полета и постмодернистичке опседнутости деконструкцијом), верујемо да је настала епистема која омогућава разумевање Басариног дела на начин који би заобишао безброј пута поновљено инсистирање на његовом политичком садржају. Политички садржај који критичари и читаоци једино виде, заправо је рефлексија њиховог вулгарног схватања политике књижевности које је произашло из уверења да може постојати једино поверење у снагу историје.

         Метамодернизам као „културна логика” (Ф. Џејмсон) и „структура осећања” (Р. Вилијамс) није теорија у чију је службу Светислав Басара ставио своју књижевност. Његово дело не дели логику „уцењивача теорије” (Р. Барт) јер је метамодернистичке поступке неговало пре настанка саме теорије (кључни текстови који су засновали метамододернизам настају у периоду од 2010. до 2019. године). Басарино дело негује и развија уметнички дискурс који је актуелан од почетка XXI века а који је последица помирености са чињеницом да историја није завршена. Дискурс актуелне структуре осећања није само уметничка пракса већ је присутан и другим аспектима живота (економија, политика, климатске промене…). Метамодернизам зна да сврха историје не постоји – то је она тачка из које полази свака негативна критика Басариног дела – али се према историји односи као да постоји и упорно тражи истину „коју никада не очекује да пронађе” (Timotheus Vermeulen и Robin van der Akker, Notes on Metamodernism). Метамодернистичка иронија следи жељу, за разлику од постмодернистичке која је везана за апатију. На пендулуму модернизма и постмодернизма, метамодернизам осцилира између ентузијазма и ироније, наде и меланхолије, наивности и знања, емпатије и апатије, јединства и мношта, тоталности и фрагментације, јасности и двосмислености. У метамодернизму је посебна пажња усмерена на оно што је непредстављиво језиком и његов сензибилитет је усмерен на бивање ван места, бивање ван времена и уверење да су атемпоралност и измештеност могући – иако то нису (Timotheus Vermeulen и Robin van der Akker, Notes on Metamodernism).

         У Басарином роману Ђинђић: мемоари с ону страну гроба као и у низу Басариних ранијих романа, метамодернистичке стратегије које се још увек уобличавају и мењају јер не теже затвореном систему делују не само актуелно већ и уметнички веома убедљиво. Од посвете сликару Зорану Матићу чија је изложба Атентат забрањена на дан убиства Зорана Ђинђића (атентат у стварности је био дозвољен!), преко мисли Павела Флоренског да је једина судбина величине – страдање како од себе саме тако и од спољашњег света, до Сола Белоуа који каже да је велика непознаница све оно што људи мисле или претпоствљају да знају, пендулум чињеница и фикције, метафизичких спознаја и сумње у знање започињу узбудљиви транскрипт диктата убијеног премијера. Наратор романа неће бити заступник аутора: Зоран Ђинђић из „тачке сингуларитета” диктира своје мемоаре на немачком језику Бертхолду (он је ентитет коме је раније Франц Фердинанд диктирао своју исповест, коме диктирају и друге жртве атенатата који су произашли из Принциповог). Ђинђић диктира, Дринка Гојсовић преводи на српски и шаље лекторима „Лагуне”. У преводу се много губи, јер српски језик одбија такав садржај. Превод на српски зато садржи шатровачки жаргон, мења изворни садржај, цензурише и псује издајничку мајку. На крају романа, Ђинђић се пита – чему мемоари, и тражи да се сада преведу са српског на немачки како би се изгубили у преводу. Из перспективе наслова дело Ђинђић: мемоари с ону страну гроба жанровски представља мемоарску аутофикцију Зорана Ђинђића. Аутор романа је преузео улогу дословног преписивача (поднаслов дела је „транскрипт”) речи изгубљених у преводу и дискретно је аутофикционално присутан када Ђинђић помене роман Рекапитулација који је изашао из штампе „на силу бога и тек након интервенције Провиђења”.

         Смештањем Ђинђића у „тачку сингуларитета” из које може да сагледа прошлост, садашњост и будућност, Басара гради метамодернистички наратив за који је управо карактеристично да буде изван времена и простора и да зна да су атемпоралност и измештеност могући иако нису. Мемоари говоре о низу догађаја од пада Берлинског зида (оснивачка скупштина Демократске странке, 5. октобар 2000. године, мандат премијера, ранији покушаји атентата, „сценослед” атентата, опело и сахрана премијера, оснивање нове владе Вићазослава Кошпурице, убиство Миломира Ставриловића, проглашење независности Косова, диумвират Кошпурица-Татић…) до успутних рефлексија на актуелна дешавања. Дигресије враћају читаоца до атентата на Франца Фердинанда, убиства Александра Обреновића и Драге Машин – али и до есеја о опстипацији, примера контрафактуалне историје, филозофске расправе са инкубом, прегледа Стојковићевих савета, интервјуа Бебе Поповића и честих екскурса о Кјосићу.

         Мемоари следе логику двају вицева (о српској стражњици која је одбацила организам Милке Планинц и о Хаси који покушава дискретно да саопшти Муји лоше вести). „Башибозук, багра и брабоњци”, као и карактеризација феномена класификатором „српског стила” имају функцију наративног рефрена. Око вицева и рефрена ризомски се развија метамодернистички наратив у коме Зоран Ђинђић покушава да нађе разлоге за атентат, односно да открије његову позадину. Откриће да позадина атентата није политичка већ биолошка и медицинска и да је умро зато што тријумф дарвинизма потврђује да не побеђују најбољи – већ они који су „најприлагодљивији некрофилској животној средини”, односно од последица Жираровог „миметичког Post War синдрома који избија увек кад нагомилано зло унутар једне заједнице достигне неподношљив ниво који прети да уништи саму заједницу”.

***

         Критичари романа Ђинђић: мемоари с ону страну гроба замерају на коришћењу „топоса спољашњих очекивања”, испуњавању политичких жеља, „лажној иронији”, „блокади историјске свести”, а дело карактеришу као „књижевно ђубре”, „литературу четвртог реда” (М. Ломпар). За неке од њих ово је „колумнистички тзв. роман” који користи таблоидни поступак у коме је присутна „све бруталнија и вулгарнија тзв. књижевна имагинација” и напор да се тумаче историјске чињенице. Уверени су да Басари фикционалност „служи за стварање списка за политички одстрел људи које он стигматизује”, да је реч о роману без ироничне дистанце који не поседује уверљивост „документарног поступка” (М. Вучинић).

         Апологете Басариног дела кажу да се у њему „кроз деконструкцију језика” разоткрива наша стварност и показује наш кукавичлук (И. Миленковић), да нас „оживљени Ђинђић” подсећа на пропуштену прилику за модернизацију (В. Лалић), односно да је реч о „врхунском политичком трилеру” у коме се разобличују национални митови и даје црна слика нашег друштва (Ф. Кладничанин).

         С правом можемо поставити питање да ли детрактори и апологете читају исто дело – и ко је од њих у праву? Из перспективе метамодернизма, очигледно је да читају исто дело али не успевају да виде његове осцилације већ га фиксирају у унапред припремљеним ставовима. У праву могу да буду и једни и други ако недовољно изоштре перцепцију да би схватили логику метамодернистичког пендулума.

         Ђинђић ће рећи да је нешто „истовремено и тачно и погрешно”, да постоји државни „континуитет дисконтинуитета”, да је Петар Живковић био геј, али би „издао краља и да је био straight”, да је Стојковић прозорљив и све је предвидео иако је све већ било предвидиво, да је атентат био траљав „а опет практично савршен злочин”, да је руководство Демократске странке имало идиотски план за рушење Милошевића и да је право чудо да се није остварио, да је узалудно ослањати се на египатску историографију која је прећуткивала велике догађаје јер ће се и поред његовог прећуткивања догађаја од 1990. до 1998. године поновити „баснословна срања”…, да је мит о о две Србије лажан јер не постоји ни једна („Први јесу оно што јесу – мада су никакви – други уопште нису онакви каквима су се представљали и самим тим су, по Лутеровом правилу да је тамо где је боље двапут горе, трипут гори”)…. У мемоарском и транскриптном претендовању диктата који ће бити неповратно изгубљен, непрекидно осцилирају и чињенично и фикцијско (у press clippingu се појављују наслови „Ђинђићу, шта радиш са криминалцима?” али и „Ђинђић силовао козу у Карађорђеву”). Осцилације достижу своје крајње тачке у тренутку када Ђинђића почиње да плажи спознаја да су он и убијени Миломир Ставриловић били подједнако лаковерни и у свему другом различити.

         Ипак, критика романа Ђинђић: мемоари с ону страну гроба успева да наслути да је реч о делу у коме се антрополошки песимизам претвара у антрополошки оптимизам (С. Валан). Из перспективе метамодернизма, уметничке епистеме XXI века, најновији Басарин роман је изграђен на темељима информисане наивности јер његов наратор, поред нагомиланог знања које потврђује да су одговори немогући а правда недостижна, и даље верује да су искреност и утопија могући. Из „тачке сингуларитета” Ђинђић развија свој прагматични идеализам у коме „фантом слободе” не би представљао опасност а просвећени апсолутизам постао умерени фанатизам који би Србију извео из самоскривљене непунолетности. Искреност и иронија су подједнако распрострањени, деконструкција није остављена на постмодернистичкој ветрометини без терета конструкције, а апатија и афекти се непрекидно смењују у Ђинђићевим солилоквијима (Бертхолд је ипак само загробни ентитет). На питање како „назвати човека који савршено добро зна да не може урадити оно што је наумио да уради, а ипак ударнички наставља да ради” које је упутио Бертхолду, ипак одговара Ђинђић: „Don Quijote, што је еуфемизам за Дон Идиот”.

         Басарин метамодернистички роман Ђинђић: мемоари с ону страну гроба полази из апатије пропуштених прилика и долази до могућих решења, али уз свест да су и она недостижна. Метамодернистичка разлика је садржана у напору да се ка решењима морамо кретати. Решење до кога нас доводи Басарина књижевност је изоштравање перцепције без које би зло остало непрепознатљиво.