Немања Радуловић
НА НЕСИГУРНОМ ТЕРЕНУ ЖАНРА
Ноел Путник, Terrain vague, Blum izdavaštvo, Београд, 2025.
„Terrain vague” у урбанизму означава напуштене и запуштене маргиналне градске области, где град постаје не-град, лиминални простор градског зачудног. Овде су то првенствено (али не само) ободи новобеоградског Блока 45, главног места збивања романа, који за јунака имају значај центра света. Поднасловом роман о одрастању књига нам се представља као наследник часне линије Bildungsroman-а. У том типу романа наивни јунак упознаје се, боље рећи, судара се са светом, да би се на крају интегрисао у њега и правила света у себе, с различитим размерама горчине и помирености. Већ сами наслови Изгубљене илузије и Велика очекивања говоре куда одрастање води.
Прва реченица „Имам тридесет девет година и волим све што воле млади”, међутим, одмах подмеће ногу поднаслову. О каквом одрастању и младости говоримо – када је јунак, Стеван Мирковић, звани и Пабирак, безмало четрдесетогодишњак, ипак старији од Гетеовог Вилхелма Мајстера? Сам почетак поставља цео тон играња једне ироничне игре с читаоцем и преиспитивања свега што му се саопшти. Мирковић-Пабирак, који не ради, не може да задржи посао, живи од мајчине пензије, помало дилује марихуану и гаји култ Загора, улази у авантуре које би представљале пут ка одрастању: он се све више уплиће у мутне и опасне радње које мењају његову рутину животарења ниског интензитета.
Још горе, у Пабирков живот улази Славиша Бајалица. Nomen est omen: дотични је професор алтернативних знања на неком неухватљивом факултету и, дабоме, „безбедњак”. Повезница између Пабирка и живописног Бајалице јесте други Стеван Мирковић, нараторов друг из детињства и имењак, али с надимком Јаки, који је уплетен у неке чудне и недоречене послове. Паралелно се одвијају токови романа везани за другове (да ли?) два Мирковића: један је урбани ангажовани синеаста Невен, који мало снима документарце, који то можда и нису, мало порнографију, која је можда снаф филм, а можда и није. Други је алтернативац који од алтернативе врло угодно живи. Статисти, барем наизглед статисти, јесу блоковски криминалци и (новобеоградски) пензионисани официри ЈНА, родитељи два имењака.
Путник, заправо, у ликовима представља одређене типове. Овај роман се може одредити и као градски, зато што говори о Београду представљајући га карактеролошки, кроз портрете његових типичних представника. Градским га чини и симболичка улога урбаног пејзажа: Брдо (вештачки брежуљак у Блоку 45, које за Стевана има митски значај центра света, а за читаоца представља његову незрелост) или рубни делови града, одређени термином о ком говори наслов, који привлаче најмрачније делове заплета, попут простора погодног за њихово оваплоћење. Terrain vague романима о Београду даје нову димензију тим рубним просторима.
Токови везани за ове ликове срећу се и разилазе, али на који начин питање је које Мирковић покушава да реши, и ми с њим. На начин који подсећа на трилер, пратимо тачку гледишта јунака и суочавамо са параванима који се помичу: дешавају се преокрети, разоткривања идентитета, правих лица ликова, тајне из прошлости, мотивације понашања. Роман се, нарочито у првом делу, користи реалистичким поступцима. Атмосфера новобеоградских блокова, ситног и крупног криминала, периода транзиције дата је наглашавањем стварносних елемената. То је сликовито, као у стилским вежбама, јасно у говору ликова: блоковском, (ново)београдском, генерацијском, полууличарском; криминалном; говору локалне фризерке или раднице на киоску. Чак је и Славиша Бајалица лишен сваке обавештајно-окултне фасцинантности, тако драге фељтонистима, и приказан је као баналан и ограничен. Упркос томе, ово није ноар. Има доста хумора, опет мајсторски везаног за говор ликова. Поједини делови могли би се без измена пренети у сценарио за неку домаћу црну комедију – издвајам само дијалог у којем Мирковић покушава да се „људски договори” око кашњења за исплату рекета, а који почива на два различита језичка регистра. Доста тог хумора почива на иронији и аутоиронији. Ова друга представља освежавајући одмак од свести о сопственој важности и озбиљности које има у употреби првог лица у српској савременој прози.
Роман уводи и други ниво. Мирковић се с успехом посвећује техникама кретања у сну. У том другом свету наратор пролази кроз авантуре, искушења, магијске борбе и упућивања у тајне. Извор и оквир овог слоја почивају у шаманизму или, прецизније, неошаманизму какав је представљао Кастанеда, врло популаран код нас осамдесетих и деведесетих; извор су и окултне технике астралне пројекције. Ови извори су експлицитно, по насловима, поменути у роману, тако да је и то један знак реалистичког обликовања позадине јунака, али они добијају стварно дејство. Пабирак пролази кроз један необичан доживљај у сну (?) у ком му деру кожу, на начин који је заправо шаманска иницијација како је налазимо описану у низу извора. У скучен свет новобеоградског блока улази ширина: лети се преко ноћног Београда, јављају се северни пејзажи Арктика, који добијају симболично значење простора магијске борбе, простори који, мада смештени на ову планету, делују ванземаљски. И језик се мења у тим поглављима, иронија се пригушује и тон постаје озбиљан и готово поетски. Овакво вођење радње на два плана, реалистичком и астралном, велики је изазов и потенцијално је могао бити камен спотицања романа јер лако може довести до осећаја неусклађености. Међутим, они су вишеструко успешно повезани. Крими структура пренета је и на овај ниво. Идентитети оних који се срећу на другом, ноћном плану откривају се на земаљском. Други план постаје кључ за разумевање првог; градска, криминална и политичка повест на овом ноћном плану открива дубљу димензију: свет око нас је позорница борбе две групе исконских непријатеља који се боре магијски, ваздушних и земљаних.
Тај ноћни план који објашњава први укључује наговештај шире митске повести која структурира слику света. Изазовно је овде „роман о одрастању“ посматрати као и као иницијацијски роман. Међутим, важно је истаћи да иронијски отклон делује и овде. Иницијација кроз коју пролази јунак сналази га (да употребимо баш тај израз) док се налази у комичној ситуацији, достојној опет филмске комедије или позорнице (класична сцена са лицем скривеним у ормару доказала је комичну виталност). Астрална дружина показује се као ништа мање манипулативна од људи на земаљском плану. Цео овај поступак могао би се описати као „иронијски езотеризам“, како се у критици назива употреба езотеричних тема код аутора попут Ека. Али чак и читаоцу који није заинтересован за фантастику или езотеризам овај део може бити близак ако га разуме у нешто традиционалнијем контексту дан/ноћ, сан/јава. Таква дихотомија није другачија од Пабирковог животног става, са митологизацијом новобеоградског Брда или стрипова. Даље, повест о борби две групе може се разумети и сасвим као друштвена и политичка алегорија, која описује дубоке механизме друштва и историје, а истовремено и као еколошка алегорија, о природи коју угрожава похлепа.
У светлу овог поступка двојства можемо читати и цео роман. Он у целини почива на пажљиво изведеним двоструким плановима: дан/ноћ, земљани/ваздушни, Брдо/центар града. Такав је и однос два имењака који је могуће разумети као варијанту приче о двојнику: дебео/атлета, неуспешан ситни дилер/успешан убица. Други Стеван, Мирковић, нам заправо говори о томе како би се алтернативно могла одвијати прича у једном од алтернативних светова у коме је „ја” неко други. Та смена се и дешава до краја романа, јер они на неки начин мењају места – на крају комесар постаје јогин и обратно.
Читалац ће се можда зачудити самом крају, који се може описати као антиклимакс. Трилерско грађење тензије и скретање заплета не пружа разоткривање целе приче. Не сазнајемо како су различити токови заправо повезани. Нема награђивања добрих и кажњавања преступника. Ликови се једноставно смирују и повлаче. На астралном плану не долази до великог посвећења, сазнавања коначних истина и тајни и преображаја. Ако се тако Путник поиграо техникама трилера и иницијацијског романа, шта се дешава напослетку са самим одрастањем? Да ли је то смиривање испољавање стварног живота у његовој једноставности, недоследности, односно знак завршетка стриповско-астралне авантуре Стевана Мирковића и стицања зрелости (с четрдесет година)? У том кључу могуће је разумети и љубавну причу која се укључује пред крај. Мирковић прелази с Новог Београда у центар града, без тензије, односно „без скафандера”, како он то зове. Једну од астралних сапутница среће у земаљском виду на кафи и маштари о будућем животу с њом, у кућици и у цвећари. Тај прелаз преко реке симболички означава његов прелаз ка зрелости којој је круна стабилна веза, да не кажемо брак. Па ипак, и овде је можда скривена једна двосмисленост. Када се пажљиво прочитају те реченице о Мирковићевој визији срећне будућности, делује као да се вратила једна тема из претходног дела романа. Наиме, у астралном нивоу важна тема јесте магијско продирање у туђу свест, од ког се астрални борци бране; у Мирковићевом случају окултни безбедњак покушава да му контролише ум. На крају имамо неколико наговештаја да је Стеваново сањарење ништа друго до партнеркина магијска инфилтрација у његов ум и усађивање оног што она жели. Сама сцена обликована је готово сасвим као сцена у којој злоћудни Бајалица чини исто. Сазревање, као управљање сопственим животом, тако би се показало као илузорно. (Скептик би, додуше, вероватно рекао да се заљубљивања, сањарења, а нарочито навођење неког на брак, не могу боље метафорички приказати него метафором магије, те да ипак остајемо на стварном животном тлу.)
Но нешто друго је ту важније од питања које читање је право. Иронија, двосмисленост и одмаци од оног што је тек саопштено показују како је Путник проблематизовао сазревање и роман о одрастању. Ако роман о сазревању подразумева прикључивање индивидуе неким заједничким вредностима, онда сви ови поступци, све до самог закључка, доводе у питање саму стабилност светског поретка у који се сазрели јунак наизглед укључује. Тиме се оставља отвореним и само постојање коначних одговора. Крећући се у широким регистрима, од мрачних до хумористичких, од стварносних до фантастичних, роман Ноела Путника непрестано дискретно, дубински, преиспитује саму стабилност стварности.