Милисав Савић
ТРИ ПИСМА И ЧЕСТИТКА ДАНИЛА КИША
ПРВО ПИСМО
(Формат А4, половина, машином, латиница, неколико исправки и потпис руком, црно матило.)
Danilo Kiš, 3/5, Rue Tesson, 75010 Paris, tel. 245.68.81.
- 10. 1981.
Dragi Saviću,
Evo, najzad, famozne pesme Gumiljova. Nisam ti je slao sve do sada jer nisam bio zadovoljan ranijim verzijama prevoda. Sad sam joj najzad „došao glave”.
Molim te da lično nadgledaš njeno štampanje, to jest poslednju reviziju. Svaka pogrešna reč može da upropasti pesmu. Naročito pazi na osmi stih: „Koje će da mi dođe glave.”
Molio bih te, takođe, da me pretplatiš na KNJIŽEVNE NOVINE, da mi se šalju na adresu u zaglavlju ovog pisma. Od nekog budućeg honorara uzmite novac za pretplatu ili da stvar regulišem u februaru kada imam nameru da dođem u Beograd, na dvadesetak dana.
Tebe i tvoje saradnike najsrdačnije pozdravljam rudarskim pozdravom: Srećno!
Danilo Kiš (potpis ručno)
ДРУГО ПИСМО
(Формат А4, преполовљен, жућкасти папир, латиница, руком
- oktobar 1981.)
Saviću, izvini, zaboravio sam u prvom pismu, da ti pošaljem Gumiljovljevu sliku. Evo je. Nisam uspeo da dešifrujem ko je autor. Stavi, dakle, samo ispod slike: N. Gumiljov.
Srdačno
- Kiš
ТРЕЋЕ ПИСМО
(Формат А4, преполовљен, машином, латиница, потпис ручно, црно мастило)
Danilo Kiš, 3/5 Rue Tesson, 75010 Paris
- 02. 1982.
Dragi Saviću,
Znajući da ovih mojih nekoliko reči stižu sa velikim zakašnjenjem, i da dakle nemaju tehničku funkciju, želim samo da ti se zahvalim na ljubaznom pozivu i da ti poželim srećan rad na drugom mestu. Nadam da će KNJIŽEVNE NOVINE znati neko od mlađih da vodi isto tako dobro kao što si ti to radio.
Srdačno
Danilo Kiš
ЧЕСТИТКА
(Разгледница, послата у коверти (изгубљена)… латиница, ручно, црно мастило)
Dragi Saviću,
Želim Ti dobro zdravlje i puno uspeha u Novoj 1982.
Srdačno Tvoj
Danilo Kiš
*
Шездесет осме Киш се, као и остали познати писци његове генерације, није много оглашавао (већ тада се од директног политичког деловања држао по страни). Годину или две доцније Киш је ушао у сукоб не са шездесетосмашком генерацијом већ генерацијом прозаиста коју је избацила шездесет осма. У тој причи био сам споредни учесник. Киш, у ствари, није имао сукоб ни са мном ни с Мирославом Јосићем Вишњићем, већ са Видосавом Стевановићем и Љубишом Јеремићем. Видосавом, јер је он сматран главним, најталентованијим писцем нове, критичке прозе (касније ће добити назив „стварносна”): док је Видосављева прва књига песама, којој се сад и не сећам имена, миљковићевски распевана, прошла потпуно незапажено, a о његовој првој књизи приповедака Рефуз мртвак није било критичара који није написао хвалоспев. Миодраг Јуришевић на пола стране старог и у то време врло утицајног НИН-а објавио је приказ о Рефузу с насловом Врх српске прозе. Но, главну подршку Видосаву дао је Љубиша Јеремић, асистент на Катедри за светску књижевност, и сам писац једне књиге прича кафкијанске провенијенције. И Кишу је, бар тада, већи проблем био његов колега са Светске књижевности, него Видосав. Теоријски образован (ништа мање него Киш), један од најбољих студента Катедре за светску књижевност (као и Киш), али и одлични зналац старије и новије српске прозе (која Киша, с обзиром на његова светска усмерења, није много занимала), Јеремић је врло аргументовано и без емоција, без прејаких речи и увреда (Видосав је ударао „ђоном”, Љубиша је био финих, грађанских манира) образлагао поетику нове прозе. Нису само текстови Љубише Јеремића изазвали Кишов бес, већ понајвише Јеремићева антологија Нова српска приповетка, можда једна од најпровокативнијих антологија у српској књижевности, у издању Књижевне омладине Србије (графички и технички изврсно опремљена, за једног новог и малог издавача), у којој су Киш, Бранимир Шћепановић и Филип Давид добили споредно место – док су Миодраг Булатовић, Драгослав Михаиловић, Видосав Стевановић, Мирко Ковач, Мирослав Јосић Вишњић, па и моја маленкост, добили главно.
Једне вечери затекао сам Љубишу, Видосава и Киша у Клубу књижевника, у средњој сали (служила је само за пиће, то значи да је ту већина писаца седела, јер није имала пара за вечере, у главној Сали, у којој су обично одседали амбасадори). Видосав и Киш жестоко су се свађали, а Љубиша је узалудно покушавао да их смири. Ни Киш ни Видосав нису остајали дужни један другом. „Ти си примитивац, не знаш ниједан језик, ниси завршио ни прву годину студија”, говорио је Видосаву Киш. „Ти си епигон француских писаца, можда знаш француски, али не знаш српски”, узвраћао је Видосав. Обојица су имали пргави, свађалачки карактер. Киш се, и по ономе како је пио и по ономе како је говорио, није много разликовао од Видосава или других писаца који су говорили да је најважније прво живети а после писати. Под овим „живети” подразумевало се да писац буде међу људима, да жестоко пије, да се туче, да се заљубљује… Киша смо замишљали као човека погурених рамена од седења по библиотекама и буљавих, црвених очију од силног читања. Киш то није био. Није био ни те вечери у Клубу књижевника. Готово да је могао да се и потуче са Видосавом, и у тој тучи не би извукао дебљи крај. На мене није обраћао пажњу: за њега сам највероватније био провинцијски бубуљичавко, као нека врста (сувишне, непотребне) пратње Видосаву и Љубиши.
Искористивши простор који му се отворио после добијања НИН-ове награде за роман Пешчаник Киш се доста убедљиво и лако обрачунао са поетиком нове прозе, не улазећи много у личне сукобе ни са Видосавом ни са Љубишом. Видосав није био дорастао да му се супротстави, а Љубиша није хтео или није имао воље да му одговара. Додуше, убрзо су Киша чекала нова изненађења: полемика која је вођена око Гробнице за Бориса Давидовича бацила је у засенак ону о стварносној прози. Ја сам тада био главни уредник Књижевне речи. Стали смо у одбрану Киша, објавивши текстове Николе Милошевића, Предрага Матвејвића, Милорада Вучелића… Киш се, ипак, у Гробници – без обзира што је то урадио на борхесовски начин – дотакао онога на чему је инсистирала стварносна проза: политике и документарног. Кишово изједначавање стварносне прозе са прозом социјалистичког реализма било је неутемељено, да не кажем злонамерно: ти традиционални реалисти, од Драгослава Михаиловића и Живојина Павловића па до Ивана Ивановића, нашли су се на удару партијских и судских прогањања а не модернисти. Како би се поетички могао окарактерисати „црни талас”, не само у прози већ и у сликарству (Мића Поповић) и филму (Александар Петровић и Живојин Павловић), који је наишао на оштре осуде, политичке и административне, постојећег режима? Као социјалистички реализам сигурно не, јер њега је промовисала држава. Не значи да ових питања није био свестан и Киш. Уосталом, он се с правом љутио што моја генерација не види да је он писац пре свега дубоко и болно проживљеног, па је бар донекле морао да цени и прозу поптпуно опречних поетичких опредељења, ону с великом дозом непатворене животне стварности. Да није био имун на политику, показује и то да је написао песму о путовању чувеном лађом великог вође, према коме је такође стварносна проза направила отклон. С друге стране, прогањање или хапшење једног писца може да допринесе само његовој тренутној слави, али то не значи да је тиме тај несрећни писац добио улазницу за вечност. После свих преведених књига, Киш је на Западу углавном био познат у ужим интелектуалним, пре свега универзитетским круговима. О њему су писали најпознатији критичари, похвално, али и негативно. У једном броју Тајмсовог литерарног додатка – биће да сам тад био у Америци – прочитао сам изразито негативан текст о Кишовом Пешчанику, са тезама које се малтене нису разликовале од оних Драгана Јеремића. Не сећам се имена аутора, није сигурно био Јосиповици, али знам да је био Јеврејин. Много већу и ширу пажњу на себе Киш је могао да скрене да је само једном опалио жестоко по нашем самоуправном социјализму или да је мало очепио нашег великог вођу. Киш то никад није урадио! С правом, јер је знао да то нема никакве везе са суштинском вредношћу његовог дела. У кратком есеју о свом омиљеном писцу Набокову, Киш се, готово уочи смрти, клади на „вечност” – не на „тренутак”, на велику литературу – не на литературу дневних, пролазних тема.
Некоректна је била и Кишова тврдња да су писци стварносне прозе националисти. Тада сигурно нису били – а о развоју њихових каснијих биографија може се и овако и онако говорити (уосталом, негде пред смрт Киш ће се здружити с Видосавом, као да се никад нису свађали). Једно је сигурно: њихова проза није била националистичка. Прича о блатњавој, пијаној, беспосленој, блудној Србији сигурно се није свиђала националистима.
Киш је, такође, цео спор са „стварносним писцима” хтео да сведе на однос реалност – књижевност, где тобож његови опоненти нису свесни ретроградности своје поетике. Битно питање код стварносних писаца није био однос према стварности, већ питање језика и форме, који су подривали како ту стварност тако и официјелну лепу књижевност. Тек ће амерички постмодернисти указати на субверзивну вредност сленга, који су стварносни писци и те како рабили.
С Кишом сам се зближио приликом објављивања његових Изабраних дела у 10 књига. У то време био сам главни уредник Просвете. Иницијатива за Кишова Изабрана дела потекла је од загребачког издавача Глобус, коме је, изгледа, због цене пројекта, био потребан суиздавач, и то српски. Просвета је, пре тога, објавила Изабрана дела Миодрага Булатовића, али не без проблема, чему је донекле допринео и сам Булатовић. Главни проблем је био у томе што Просвета до тада никоме од живих писаца, осим Андрићу, Црњанском и Ћопићу, није објавила изабрана или сабрана дела, а овим живима тек кад су напунили шездесет година. Булатовић није имао више од педесет година, Киш још мање. И поред отпора партијских самоуправљача (који највероватније нису имали ништа против Киша, већ против мене, новајлије који им заврће уши: објављујем „непознатог писца на којима ће Просвета финансијски само изгубити”, оптуживали су ме) та прва Кишова Изабрана дела изашла су и са потписом Просвете. И то с правом, јер је Просвета била издавач романа Башта, пепео и Пешчаник.
За време мог боравка у Америци (1985-1987), два пута сам видео Киша. Први пут на Конгресу Пена, који се одржавао у Њујорку. Киш је био члан југословенске делегације, а ја сам им се, као лектор спрскохрватског језика на Универзитету у оближњем Albany, просто придружио. Мало чега се сећам с тог Конгреса, који се одржавао у једном хотелу на Петој авенији, с погледом на Централни парк. Сећам се леденог ветра који ми се кроз одећу пробијао до коже. И сећам се Гинтера Граса како је полемисао са Џоном Апдајком, тврдећи да се америчка проза уопште не бави социјалним проблемима (Апдајк му је одговорио да он није социјални радник). И сећам се, у бару хотела, једне младе, црнокосе новинарке која је седела за шанком са Кишом, заљубљено му се уносећи у лице, као да ће га сваког тренутка страсно пољубити. Навијао сам, из прикрајка, седећи са Предрагом Матвејевићем, за новинарку. Киш је сам отишао у своју у собу!
Други пут је одржао књижевно вече на мом Универзитету, на којем је иначе било доста познатих писаца (Црнкиња Тоni Morrison, будућа Нобеловка, која је држала курс креативног писања и William Kennedy, писац једног успешног романа, Legs, о Albany-у из времена мафије). Из Њујорка је пристигао са својом другом женом, Паскал, возом. После књижевне вечери отишли смо, са неколико писаца и студената, у мој стан, где смо, уз погачу и вино (југословенско), дуго остали. Киш је био изузетно расположен. Нешто од тог његовог боравка у Обанију описао сам у роману Хлеб и страх.
Сутрадан сам отишао до хотела у којем су Паскал и он одсели и одвезао их на железничку станицу. Киш је, смркнутог лица, мало говорио. У неком хладном, ветровитом дану нервозно је шетао пустим, прљавим пероном. „Америка је сва пластика”, рекао је. Пре него што је стигао воз, Паскал ми је шапнула да је Киш јутрос сазнао неке непријатне вести.
Киш је у Њујорку дошао да се прегледа код неких чувених лекара. Из Олбанија звао је једног од тих лекара и овај му је, отворено рекао, како се то иначе ради у Америци, да болује од рака. Киш је првим авионом одлетео за Париз, да би се подвргао операцији (у Америци за такву операцију сигурно није имао новаца, у Француској је систем социјалног осигурања био другачији).
После те операције видео сам га још неколико пута, у Београду. Једном или два пута на вечерама које је приређивала Нада Бојић. Киш је изгледао добро. Био је расположен, духовит. Једном је заједљиво коментарисао Хазарски речник Милорада Павића, који је тих дана брао успехе по Београду. Питао је и мене шта мислим о роману. Нисам стигао да му одговорим, јер је скренуо пажњу Мирку Ковачу како се поигравам с дршком чаше за вино. „Не мораш да нам одговориш! Све си рекао тим дркањем чаше!” рекао је. При крају те вечери чак се машио и гитаре. Отпевао је неку руску песму, малчице напуклим гласом.
Неколико месеци после те седељке Киш је умро. Борислав Пекић и ја смо на београдском ареодрому, касно у ноћ, дочекали ковчег којим је допремљен из Париза.
Киша су, као писца, волеле и читале жене. Једна је живела у мом комшилуку.
Та Кишова обожаватељка радила је у пошти, на шалтеру. Црнокоса, изузетно лепа. Кришом сам је посматрао док сам подизао новац или вршио уплате. Понекад бих налетео на њу док је излазила или улазила у пошту. Она је за мене била проста лепа комшиница с којом никад нисам ни реч проговорио.
Изненадио сам се кад сам комшиницу видео на Кишовој комеморацији у Градској библиотеци. На комеморацији су углавном били Кишови пријатељи и писци, тако да је непозната, лепа црнка одмах скренула пажњу на себе. Осетивши бројне погледе на себи, жена ми се први пут насмешила, као да је хтела да каже да у сали седи неко кога она познаје, кога је услужила неколико пута у својој пошти.
После неколико година добијем писмо. Стиже из неког мени непознатог места, не из Србије већ из једне друге републике, која је у међувремену постала држава. Ни име пошиљаоца на полеђини писма, женско, ништа ми не значи… То је било прво, а после су стигла још нека.
Не знам да ли сам сачувао та писма. Пише ми моја лепа комшиница из поште, која ми одмах каже како се и зове. Пише ми, тога се сећам, поред разбуктале ватре, у свом старом, породичном дому, који се налази у ту и ту (никад чуо) у близини тог и тог већег места (чуо, али никад био). Прочитала је мој роман Хлеб и страх, и препознала је оне странице о Кишу (кога иначе ја у роману означавам само иницијалима). Онда цела страница о Кишу, мала, непосредна и искрена похвала Кишове литературе. У тим писмима није било ни речи да је између ње и Киша дошло до неког сусрета, осим оног преко књига. Тај сусрет, виртуелни – како би се данас рекло, био је судбински за њен даљи живот, те је она – тако је испало – после Кишове смрти одлучила да се повуче у своје забачено село, где се поред распаљене ватре, док прозори њене старе куће шкрипе под ударима ветра (ово није она написала) присећа свог омиљеног писца.
Одговорио сам јој на неколико писама, кратко, учтиво, не улазећи дубље у њену причу, јер на то нисам имао право, пре свега што ја и нисам био толико близак с њеним омиљеним писцем да бих могао да јој било шта ново откријем о њему. Она ми је отписивала редовно, све дужим и дужим писмима, у којима је описивала Кишову руку са запаљеном цигаретом која се појављује у њеној расцветаној башти или – зависно од годишњег доба – у алејама које засипа лишће трешања и јабука. Да ли сам негде отпутовао, или нисам одговорио на неколико њених узастопних писама – тек, та помало старомодна преписка (црнокоса лепотица писала је мастилом, на ишпартаном папиру) прекинула се.
Последњи омаж одао сам Кишу кад сам дошао на чело Просвете, после такозваних промена 2000. У чувеној едицији Велики романи штампао сам му трилогију Породични циркус. По речима његове супруге Мирјане Миочиновић, Кишу је била жеља да то своје дело објави у овој едицији. Објавио сам и Кишове Најлепше приче. Готово у исто време са Најлепшим причама Мирка Ковача, Филипа Давида и Бранимира Шћепановића, Кишовим генерацијским другарима.