Небојша Лапчевић
ПИСМО ФАНТАСМАГИЈЕ, ЛАМЕНТ ОБЛАКА

 

Ти, међутим, шириш,

као лабуд крила,

Заборав, на Дунав и Саву,

 док спавају.

Ти будиш светлост,

што је некад била…

Милош Црњански,

 Ламент над Београдом

 

Петар се пењао уз степенице ка Зеленом венцу, застајкујући, да ухвати дах, после заморног дана. Писмо је држао у десном џепу, каткад проверавајући да је још увек ту. Писмо је стигло у његово поштанско сандуче чудесним путевима. У ствари, та пошиљка је била у облику пожутеле футроле од картона. На једном крају футроле са поштанским маркицама из Брисела, на другом са поштанским маркицама из Нице. На једној страни једва видљиво, пошиљалац J.G. Lempereur, 1960. године. На другој страни, прималац Антоније Маринковић, песник.

Проценитељ се нашао у несвесном међупростору. Пијачне тезге већ су биле празне или покривене церадама, Сенке уморних чистача остале су дуже него иначе. Пратио је неумитну дуж на плочнику ка пијаци. Журба, радозналост и нестрпљење. Притрчао је до прве тезге која је мирисала на кисео купус и паприку, и ту спусти писмо-футролу. Из унутрашњег џепа извади флашицу, унуче вињака, које наискап сручио низ грло. Потом, разби унуче о бетонску плочу, и са том срчом исече увојницу пошиљке. У трансу, на брзину извуче све. На пијачној тезги су лежали папири, цртежи на хамеру и писмо исписано руком. У коверти поред писма, које је било упућено Антонију Маринковићу, примети и папирић исписан плавим мастилом, са потписом Азур. Само Азур, ниша више. Зачудност, немир и несналажење. И сећање на светлописца кога је видео само једном, у његовој канцеларији. Потом је дрхтавим рукама отворио хамер са цртежом. Цртеж је приказивао фигуру са крунoм и крилима, лице делимично скривено маском, тело изломљено линијама које подсећају на небеске степенице које пролазе кроз унутрашњу архитектуру. Свака линија бележила је кретање времена и простора. Потпис цртача у углу: Lempereur 1938. година.

„Ово је стигло до мене“, помислио је тихо, гледајући у далеку сенку чистача. Чуо је шкрипу колица. Ово је била ноћ кад је желео да остане сам. Хтеде чистачу да пришапне: „Пошиљка није била намењена мени?!“

Спустио је писмо. Није желео да га одмах отвори. Поглед му се задржао на цртежу. Линије су се сада претварале у цртице, тачкице које се померају попут паралелних светова.

Писмо је замирисало на мемлу, прашину, мастиљаве прсте, песак и морску со. Речи се роје ка маргинама, око женске фигуре Лампереровог цртежа, попут Булгаковљеве Маргарите, или попут Најмиле која је ставила такву маску.

Моћ женског, припадала је универзуму удаљености, свету без немира. Одржавала се смирењем, стрпљењем и сигурношћу. Била је постојаност једног бдења, будности. Убрзо, та постојаност обележена је душом у белом камену. Та моћ је изневерила првобитни покрет који ју је надахнуо, јер још није досегла темељно искуство постојања, већ је пребивала само у речи и у светом чину.

Светлописац је би овај фрагмент тумачио као неми одрон живота страсти. Тада су знаци женског надвладавали, а и мушкарац и жена носили су одећу празника, карневала и ватромета.

Петар је читао, говорећи себи у браду: „Скини маску! Ево, управо, настаје ново време са старим оковима.“ Затворио је очи, прочитао име Марсел Лекомт. Као да је чуо храпави, полутихи глас на француском језику. Наставио је да чита Лекомтов есеј:

Џиновска фигура изгубила је тиху страну свога живота.

Да ли је изгубила милост и моћ? Да ли су били умешани прсти Мештра? Тај раздражени налетник би да омрси брке до набрекле кости… Прогута све и да тако набрекао легне на леђа и задрема.

Женска фигура изгубила је тиху страсну страну свог живота, благодат и моћ. Зажелела је невиђену опорост, опорост која је припадала ватри која призива невидљиве женске силе, ужарену трагичност дарова пожуде. Плашила се сувоће и јаловости женског тела… Ти елементи је доводе до лудила. У оскудици препуштена је рушевинама, ритуалу песка, и отрову.

Чинило му се да Азур, светлописац држи мали фењер над њим, са тињајућим сутоном.

Речи су лебделе… Петар у телефону нађе помоћу претраживача, име белгијског надреалисте Марсела Лекомта. Његови стихови нису били бег од стварности, већ повратак у догореле рукописе. Свет који је чувао унутрашњу страст, зато пламен гори. Инспирисан његовом поезијом Рене Магрит сликао је стварност која не разоткрива, већ умножава свемир.

Младић без адресе, Антоније Маринковић, париски ђак, посвећеник надреализма, некад је седео у кафани „Ница” на Сави. Слушао и бележио разговоре. Говорио је Антоније песницима Душану Матићу и Александру Вучу да гради и чува мостове између српских, белгијских и француских кругова, посебно са часописом Багдала. Матићу је пријала та Антонијева тежња, с обзиром на то да је и он био ђак гимназије у Крушевцу.

„Пријатељи живели! Не иди пут Багдале, јер храст је одавно посечен…“, наздравио је Матић. Вучо се намрштио, слутећи глухо доба.

„Опијмо се травом што сја од праскаве лепоте. Нећемо сад о анђамама и Мефисту… За наше пијанство!“, узвратио је Антоније Маринковић.

Писмо је било послато из бриселског часописа Fantasmagie, са цртежима Лемперера. Саветник часописа Аубин Парке, рекао је да се све пошаље Азуру, као сведочанство о том небеском луку са европским надреалистима. Петар је пратио стопе у води. Пронашао је ту нит: линије, сенке, мирис мастила и књижевну периодику која је стигла из Брисела.

Када је поглед вратио на цртеж, круна више није значила власт, већ терет. Крила нису била за лет, већ за одржавање равнотеже. Првобитна женска моћ, поново је космичка сила. Жена је живот, у рукама мушкарца. Степенице нису водиле нагоре, већ унутра, нестајале су код треће аркаде. Свака линија, сваки симбол мост.

Над Београдом је почела киша. Ламент облака. Петар Омбре са пошиљком под мишком ужурбано је кренуо ка Савском кеју. Чинило му се да га једна фигура жене прати. Покисли су до голе коже. Тутњало је по пијачној лименoj менажерији. Где-где из бочних улица чује се ехо магичних имена…

Тамо на песку, дозивала је, завијала, једна олупина. Тежина дима и алкохола притискала је замагљена бродска окна. Звоњава стаклених чаша, мала звона над дугим ноћима.

Једна таква ноћ чекала је Петра. Зору ће испити, али такву зору, као отровне капи. У дну чаше, у једном гутљају, било је женске моћи, мириса, омаме. Отпи све. Као да је натопио душу, и сумрачје у кафани.

Мокрих очију гледао га је Чамџија, кроз густ дим, загушљиво, смрадно.

 „Пијеш ли са мном, Видаче?“, повика Петар, чим дође у кафану. Осећај да је сам, слуђен, немоћан. Из таквог стања, спаса је било само у пијанству.

„Пио сам вињак… Четири унучета… За свaку деценију по једно. Отприлике, истих смо година. Мени је рођендан. Напити се и заборавити.“

Чамџија га је само гледао. Руком даде знак заносној конобарици да га услужи.

Олупина се дозивала са мостом. Са сеновитог врха небеског лука виделе су се палубе бродовља; по киши се вукао чопор паса у терању. Петар је махао писмом. Још једна чаша била му је потребна пре фајронта, као насушни хлеб.

Петар је отворио писмо и поново осетио тежину времена, могућност преласка.

„Ово остаје овде“, рекао је тихо.

Напољу је Београд утихнуо. Пијаца је остала. Петар је већ нестао. Азур невидљив.

Петар је остао сам са писмом и цртежом, знајући да се неке ствари не чувају да би се разумеле. Мештар делује мишићаво, непобедиво, са лукавошћу кушача… Чије ли му је лице и наличје?

Изненада, у кафану је ушла Најмила, сасвим мокра, лепа и блистава, као да је изашла из реке. Жвиждукала је као танки звук виолине.

Петар Омбре је гледао неодољиву, влажну, као искушење воде.

Писмо фантасмагије, у сваком оку има фрагмената магијске привлачности, беоњача је од белине папира…

Понекад један фрагмент, једна фантасмагија, држи свет без таме, без гаревине и пепела. За светлописца, довољно је присуство светлости.

 

Из рукописа романа АЗУР ПИШЕ

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

____________________

*Fantasmagie — бриселски уметничко-књижевни часопис и постнадреалистички покрет, основан 1959. године од стране сликара Aubin Pasque и писца Serge Hutin, у оквиру Centre International de l’Actualité Fantastique et Magique. Излазио је до 1979 (52 броја) и представљао платформу за обнову фантастичног и магијског уметничког израза у европској постнадреалистичкој сцени, са значајним сарадницима као што су Marcel Lecomte, Max Bucaille, Jeanne Graverol и Thomas Owen. и J.G. Lempereur, сликар, били су повезани кроз покрет Fantasmagie.