Павле Алексић
ЧЕТРДЕСЕТ АРИ ЈАСЕНА

 

          Напољу промиче снег,  као у детињству. Пада низ атријум зграде, као што је јесенас нападало лишћа којег се нико није потрудио сакупити. Скупштина станара је о томе говорила, један се инатио с другим, као што су се око увођења лифта инатили. Сада пада снег преко лишћа. У улици је од новембра сво дрвеће без лишћа, након првог снега што је рано пао, с њим се све олињало и дрва од онда стоје таква. Наликују на плућа, онаква каква су плућа била осликана на постерима које су доктори качили о зидове својих ординација још кад смо деца били, када би ме отац водио након што сам често обољевао од којечега.

            Отац је, једно вече новембра, пре него што је рани снег пао, престао говорити. Није могао да разуме своје сопствене мисли, не би ли Златку објаснио, и Златко је са њим таквим усред ноћи одјурио, одвезао га за Сјеницу где су му објаснили да ако је отац река, да се у њему одронило, пресекло ток воде, и да му се стога део мозга као дрво сушио. Шлогирао се током вечери. Било ми је касно у ноћи када се то збило, заспао, спавао у своме стану у граду, ни не слутећи јурњаву тамо. Изморио се после једног славља, након што се колегина жена опет породила, те дошао кући невољан за људе, легао у кревет и заспао и све до јутра преспавао и нисам чуо телефон ако је уопште и звонио. Златко је и јуче звао, јер оцу се више није дало да пиша, требало му је да са мном види, да позовемо некога да дођу да му ставе катетер. Он је са њим на висоравни био у Борову, након што му је припала та кућа, и испрва смо се препирали око тога, али више нисмо јер, напослетку, мени је одувек само било да наставим даље са животом, да се удаљим и да одем. Тако је у мени било кад год бих био међу њима. Тако са неким људима буде, и са оним вољеним и невољеним, да човек у себи вене у нечијој близини, да не може а да не мисли само о томе, како вене.

            Мени је преостало од мајке четрдесет ари јасена у Међуречју, на ком се није имало градити, а које ја од онда одлучујем, и од тога одустајем, да пробам да продам. Због свега тога, он је с оцем остао, кад је већ остао у тој кући. Држао се оца колико год је оца било, и у добру и у злу, након свега што је за њега и против њега слућено и неслућено у животу учинио. А знам Златка какав је: он ћути и ћути, и на крају у тишини од себе направи жртву ако се њега не држи неко онако како се он других држао, иако он негира да је тако, и ја сам од новембра због тога и због оца чешће но иначе тамо одлазио, остајао са њима, некада преспавао али углавном се увече враћао назад, и вративши се у свој стан, осећао огроман терет да ми је пао са рамена, да могу да дишем опет, и увек би ми било онако како ми је протеклих деценија било, од кад сам од њих тамо отишао за град – да кад од њих дођем, имам у себи добро да одморим.

            Јутрос сам тако устао, отишао до обућарске радње и оставио чизме – и сад чекам. Већ сада неко млад негде пали петарде. Кажу, до краја дана нападаће преко двадесест сантиметара снега. Биће ово најбељи Божић од свих наших Божића. Људи на улици испод, држе се џепова, збијени у себе, иду онуда куда су други пре њих ишли, куд је угажено, а свуда другде градом нема трагова у снегу него је све онако како је током ноћи пало. И у атријуму зграде – све снег, равно, само од једног улаза до другог трагови, и по њима исто тако снег и даље пада.

            Претходних је дана на ћошку испред зграде био виолиниста којег више нема, након што се спустио мраз, и он се однекуд спустио са хладноћом. Не знам одакле је дошао нити зашто је баш ту од свих градских ћошкова био, јер није било пуно људи да прођу туда, а они који су пролазили са њиме су настојали да поразговарају, нешто да кажу само, чудно им било, загледали у њега, ометали су га собом да свира онако како је желео. Првог га је дана снега још било, свирао испред самопослуге, али оно што је свирао није допирало до мог стана горе – морало се изаћи, спустити низ степенице, изаћи из зграде на хладноћу не би ли се чула музика. Тако сам једног јутра и сазнао за њега. Пошао у канцеларију јер је доба конкурса, да нове радове узмем. А нисам га морао ни тада видети, могао сам остати у стану, као што сам од почетка мраза остајао, радио од куће, ишчитавао, радио на ономе што су други у редакцију слали, читао и исправљао и осим до кафетерије, нисам пуно некуда одлазио, нити сам и морао да одем, и после неког времена постало је мука и то мало до канцеларије ићи. А људи су слали свашта, свакојаке путописе, приче из доба Југославије и Јадрана, носталгичне приче с топлих мора, заљубљеници у радне акције и Титова лета, јер било је доба годишњег конкурса и имао сам их пар стотина ишчитати, оценити, ставити на гомилу, предати их назад док месец не прође.

            Још је било јутро када сам сео да читам, као што сам претходних дана радио. Спремио кафу, упалио телевизор само да се чује нешто, смањио звук, али и такав одвраћао ми пажњу од читања. Одвраћало ми пажњу како је снег кроз прозор обелео унутрашњост стана. Биле су сцене на телевизору са источног фронта Другог светског рата. Говорили су да је Климов бежао из Стаљинграда, прешао Волгу у пламену и да је горело складиште нафте узводно. Река је горела. То је све што сам до сада знао о Климову, та река. И повукло ме да гледам и гледао, и а да нисам приметио тако ту у фотељи, изнова усред јутра заспао.

            Са зимом ме тако, са јутрима, нарочито после тежег доручка, такав дремеж хватао да нисам знао како себи да помогнем. Одлазио и туширао се, а волео се туширати врелом водом, и по пола сата бих у купатилу провео, све док вода не би била нова и не би захладнила, да се морао опет бојлер укључити. Спремао себи и другу кафу, отварао прозор и нагињао се напоље и ако бих тада пушио – пушио, а онда обећавао да ћу са тим свакако престати, али излазио на прозоре само да ме ухвати зима, умивао се хладном водом и пио воде колико је у мене могло стати, и због тога одлазио опет у купатило и пишао, и све то ми је требало да бих ја радио оно што имам, а то је да прочитам ове рукописе што су слали, кад већ своје одавно нисам писао. У путопису који читам, који је послао неки пензионер из Сегедина, уз предугу биографију, његов је брод прилазио Тромзу пре наставка пловидбе ка Земљи Фрање Јосифа, и посаду су чинили италијански и далматински морнари ненавикнути на такве зиме. Писац је истицао њихову ведрину и срчаност као оно важније од искуства северних морнара – а мене уби знатижеља више од рукописа, не знам је ли ово он из себе измислио, или је нешто туђе присвојио. Јесу ли ово његове пловидбе и његова мора? Пало ми на памет да позовем Златка, да поразговарам с оцем јер од јуче ујутру нисмо разговарали, да видим шта им требам понети сада када су завејани а кад долази Божић, и стигла је зима, али није ми се дало, једноставно нисам могао с неким разговарати. Није ми се дало ни да се враћам назад уз рукопис не би ли сазнао одакле тај човек пише ово, прочитао сам га до краја колико сам имао, оценио га, ставио на прочитану гомилу а потом сав рад одложио, сметнуо с ума, седео у фотељи и гледао напољу како је снег наивно навирао, хватао залет. Слетао меко на стакло и нестајао одакле је дошао, али га је временом довољно пало да се почео задржавати свуда и до краја јутра се већ задржао, до краја јутра је негде издалека слетела та фамозна зима, након што су толико дуго о њој говорили, упозоравали град о томе, и град је сада почео и сам да веје, и да све што је у њему веје и кроз снег постоји, а неко је напољу бацао петарде и на њих је неко куче лајало, и залајало негде другде неко друго куче, и између лавежа и буке, и олаке тишине снега, ја сам постојао и постојим, седео ту где јесам, помало будан, помало поспан – и смисао свега овог мојег што радим у животу а што зовем живот, ми је упорно измицала.

            А онда сам устао и позвао Милицу – а Милица се није јавила.

            Током поподнева обућар је завршио и након тога ме позвао да ми каже да ако ћу данас доћи да пре пет дођем, пошто је ишао кући, затварао радњу тада, и унапред најавио да ако не дођем до тад, да тек после Српске нове године могу, када ће опет отворити. Одмах сам се обукао и изашао да стигнем. Мрак је пао и снега је до тад јако нападало, и тамо где га је најмање било, било га је немали слој. А пошто је надошао још грђи минус, то се тање угажено прво ледило, и више сам се пута хватао нечег да се не разбијем. Било је кеса и ситног ђубрета по улици недалеко од контејнера, и контејнери су стајали пуни, и било је снега по кесама и ђубрету у њима а неко кученце је око њих ишло и кидало кесу и сво то ђубре разносило тротоаром. Сви контејнери града крај којих сам прошао стајали су препуњени, и било је ђубрета до њих а никог није било да упркос хладноћи прође да почисти. У антикварници, на крају улице, где сам с времена на време ишао и тражио књиге које другде не бих налазио, седео је унутра под топлим светлом деда Миша, коме сам у проласку куцнуо о прозор ал’ ме није чуо.

            Већ се говорило да ће бити историјска зима, након што су све скорашње зиме протицале а да снега није толико било да би смо га се сећали. А лепо је у граду живети зиму, нарочито овде кад би мрак пао, светла уличне расвете се упале док је још дана и како се мрак слегне, слегну се и она баш онако како треба са мраком, и низ улице под снегом, и низ тротоаре, и још увек је било ту и тамо људи на улици што нешто ситно продају, и било је наоколо људи у вечерима што су однекуда кући ишли, сви некако заједно исто живели, свако по своме, а други су излазили из својих огњишта, да виде снег. Затицао сам родитеље што су изводили децу, завршавали с даном за данас, затицали друге родитеље и са њима говорили, док су деца урањала и израњала из снега, правила од њега разоноду. Свако мало неко би опоменуо своје да је гола вода, да ће кући сада, што је наилазило на још већу дреку. А по снегу, све се у улицама чуло као што се кроз пуне уши чује. Пролазећи дуж улице обућара, наилазио на људе што седе по кафанама, загледао у прозоре, задимљене унутрашњости, људи што говоре и чуо се жамор живота што се преливао на улице, и све се тако у граду поделило, на оно топло унутра и хладно напољу, и читав је град мирисао као да је сама хладноћа горела.

            Ушао у радњу где обућар седи, спрема се да пали цигару па кад мене види устаје. Каже одавно нема више посла, чека на мене да може ићи. Дао ми ципеле да прво пробам, да после нешто не буде, а њих сам једине носио зими и рекао ми шта је са њима урадио не би ли поново ичему ваљале, након што сам их пар година носио а већ са њима кренуло надоле да се почео ђон одвајати. Платио а он већ за мном гасио светла, и док сам прешао с друге стране улице он је излазио и качио катанац. У малом су парку преко пута, два дечака пишала у снегу, једна их жена с терасе опомиње и својим их гласом растера низ улицу. Пошао за њима с кутијом ципела под мишком, пазећи где стајем, држећи се средине улице где су кола прошла, где је снег био тањи, па кад умало нисам пао кренуо да идем за дубљим снегом и пришавши улици наставио даље не желећи још да се вратим кући. Имао сам планове за после, позван у Дом културе где се нешто организовало поводом књиге коју смо скоро објавили, и био жељан било где да одем, само да у кући више не седим, након што сам цело јутро у стану преседео. С времена на време, одузела би ме за мене преширока, свеобухватна досада животом; један дубоки недостатак маште, и с њиме под руку увек је ишло то да безвољан будем, без животне снаге да се у нешто ново упустим, да барем пробам. Очајавао бих онда, осећао заглављеним, као парализа сна – осим што будан идем и живим и тај живот олако препуштам ничему. Отицао улицама и замишљао, прижељкивао, и у таквим ми тренуцима требало да ми неко, барем Милица са којом ни немам пуно, да ми барем она при руци буде – јер ми затреба тада; а са друге стране, ужасно ме замарало све то, чинило ми се препростим када допустим себи да тако мислим, заситило би ме, прећутао бих, али заситило би. То неминовно дође на ред оно моје, оно што сам од оца имао да ми свакојака блискост с другим тескоба буде, да угуши у мени оно што сам, то да се од мене ишта очекује, од тога ја зазирем и одувек сам зазирао, да ме ухвати и дође дотле да и замрзим другога, и онда кудим себе што је тако. Не знам у људима шта је то, да тако буде, али смо сва тројица у породици у једну руку криви од тога. Сви осим мајке.

            Уместо кући, зашао у кафић на дну улице, сео до прозора где иначе седим. Кафић  недалеко од зграде што је још мало радио, а који ће и сам вечерас рано затворити и све до десетог неће радити опет. Напољу је, на малом игралишту између зграда један од станара са степеништа чистио снег, набацивао га на гомилу, а неко је дете које није његово већ од жене што је ту с малим кучетом стајала, улегало у гомилу и од ње правило облике. Жена је с човеком говорила и чекала да пас обави своје. Празници се примичу, један за другим у немоћи дођу и пролазе, као сваке зиме, ево прошла Нова година а као да није, и људи и кажу јануар је најгоре доба – али не мислим да сам у криву што ми се чини да ни фебруар не доноси неко спасење. Да спас не лежи у лету ни пролећу, и да не знам где лежи онда. И то што све ово звучи тако драматично а у ствари није, није ми ништа боље због тога, заправо – утолико ми горе буде, ова прелака тескоба.

            Све загледам у телефон, ишчекујем да се јаве, или Златко што ме иначе у ово доба дана зове, ил’ Милица да одговори што сам је раније звао, а која је можда чак на крају и дуже у Рашкој остала, као што је напоменула да би могла остати; или да зову из редакције, да ми јаве шта и како вечерас. Кренуо да ишчитавам радове тамо где сам стао, прочитао их неколико, испијао кафу, прекидао и настављао и седео и размишљао, растрзан да ли да покушам још једном да позовем Милицу, да видим иде ли она, јер она је исто из тог света и књиге је писала, с њом сам претходних недеља око тога радио, толико је ово наше и трајало, зближили се око тога, ту и тамо се виђали и ван виђања повремено звали једно друго и причали. Све ми се чини да смо постали нешто, а да не знам шта смо по њој то постали. Радила је на књизи коју сам јој уређивао, писала о разведеним женама које проналазе љубав из жабокречине живота, само да би је неке од њих поново изгубиле, као што се често у тим годинама писало, а ми смо у редакцији силне такве рукописе одбијали а да њен нисмо. Ухватио сам се тога и инсистирао на њој, јер, између осталог, за њу сам знао од раније. Узео да радим са њоме, зближили се око тога а потом се зближили и ван књиге и посла. Ако бих је позвао, и онда провели вече, ако би после вечери коначно дошла и убедио је да преспава код мене, да се пробудимо сутра и да све у стану снег буде, од снега напољу – лепше би ми било тако, са тим него без тога. Седео над тиме и промишљао, а неки људи су полако плаћали и одлазили, и долазио сам до тога да од тога нема ништа. Ја сам се укоренио у своје начине, она је из нечег свог изашла, тврдила да није знала ко је сада и требало јој је слободе за то, да види, и уопште, постало ми глупо што сам све своје прекршио и то са њом радио, што је од књиге све почело – а опет, да се јавила или ме звала, ја бих с тиме гурао и даље, наставио се трудити и то ми је оно преломно било. На крају, узео телефон, откуцао јој поруку, и ту поруку послао.

            А онда је телефон зазвонио.

            Устао сам од стола да платим, пошао кући. Обрнуо круг око блока. Златко звао за очев катетер, мислио зваћу неког а ја нисам звао, веровао он ће. Узалуд му обећавао да могу сад звати. Поменуо за оца како није јео, и како га искрено, није ни будио од онда да једе, осим што му је лек давао кад је имао, само да би он изнова опет заспао. Рекао сам да мора јести нешто а он тврдио ослабио је јако, да је слабији но што је био прошле зиме – и коначно, да нема доживљај да ће прегурати до пролећа.

            Одлучио да још сутра код њих двојице одем, уместо што чекам Божић, да могу прегрмети тамо на каучу тих неколико дана. Преспавати са њима. Да ми је глупо то моје, што од Малог Борова правим аждају, умишљам да кад год одем прехладим се тамо, да ме глава боли, вратим се изморен. Ишао и о томе мислио за сутра, и око школе за женом за коју сам знао а нисам знао ништа о њој, што је ту у суседној улици негде живела и наилазила на мене, или ја наилазио на њу, јер ми се никад није чинило да је знала ко сам; стискао руке у џеповима, о њој мислио како ми је одувек пријатна била. Лајао је ветар а она је хватала корак да некуда стигне и када је стигла, позвонила на интерфон и унутра у једну зграду ушла, а ја наставио даље крај основне школе лишене деце, и даље назад, према кући. Колико ми наивно било са Милицом све ово, како сам се изгубио само да би се себи вратио, назад на нулу. Мислио како ми је ономад исто тако са Радмилом постало, да смо се једног јутра само претворили у нешто страно једно другом.

            Ушао у стан и сео, одморио, сабрао се кратко. Потом ишао и поспремао што раније нисам и није пола сата, сат прошло. Спремио себи да једем нешто. Јео и отишао да се истуширам и под тушем, док је још вода лила, телефон звонио.

            „Оде нам”, каже. „Оде тата.”

            У своје доба, отац је радио на прекоокеанском броду. Био запослен у једној холандској фирми што је пловила источном обалом Америке. Током једне пловидбе, противно свему, искрцао се са свим што је имао, с новцем довољним да започне оно мало живота тамо, ако је живот пар месеци Америке, и голи минимум притом, и у Америци опстао током тих својих година. Не знам додуше које су то године биле, осим да је био у двадесетим, нити колико је на крају тамо провео јер он је већ неко време пловио, радио на бродовима, био инжењер, док тај живот није напустио и остао тамо негде, на источној обали а да није смео. Радио у Герију у Индијани, у Ју-Ес Стилу, где су многи Срби тада радили и правили живот тамо. Знам да су саградили српску цркву у том месту, месту црнаца, и да их је онда пуно тамо било а да је град пропао од тада. Није он о томе говорио, не зато што је то нека тајна постала, већ уопште, што отац уколико га тачно не питаш за нешто он о томе не осећа да има шта рећи. Требао га је човек питати јесу ли саградили своју цркву тамо, не би ли он рекао да је постојала српска црква у Герију. Тамо је написао књигу о ајкулама коју је потом са собом донео овде, вративши се на висораван, настојао да је објави негде а да је нико није хтео објавити – и тада, у својој потрази, упознао је мајку.

            Она се на висоравни родила и ту је остала све до студија када је за Ниш пошла – град у којем је тада отац живео. Упознали се онда а да не знам како су се упознали, и потом се венчали и све што знам је да нису ниједно још дошли до тридесете, јер о томе сам ја често мислио у својим тридесетим, вагао шта су њих двоје наспрам мене постигли. Први се родио Златко, и у њега су сву своју љубав коју су имали унели. Изнајмљивали мали стан у Нишу, у приземљу код баба Лане о којој је мајка увек топло говорила, али много су се мучили тада и све им је рад био. Обоје на томе радили и стремили истом, штедели паре. Златка, када другачије нису могли,  препуштали баби и деди, очевим, да о њему брину. Све то, не би ли, што су раније могли, дошли до тога да изграде себи нешто на оној земљи на висоравни што су им баба и деда са мајчине стране, препустили. Кућу у којој њих двојица сада живе. Па када сам се ја родио, та се љубав према Златку имала половити, како је то називао отац, а да нису знали како са њим онда, и не знам је ли то тако било или није, али тако ме је мајка током година уверила. Током мојих раних година говорили како је њему теже било и како све што су у животу с њиме погрешили, мене су имали да то своје исправе. То су називали родитељством, или је то макар мајка тако звала, са којом сам ја детињство проводио јер је отац одлазио на дуге путеве камионом, и по недељама дуге, и возио. Златко се до тада издвојио и сасвим рано почео с другима да живи, прво с друштвом, после с девојкама, и, на приговоре мајке, рано се с једном од њих оженио. Скућио се с њом, кренуо како треба, готово убедио мајку у исправност свега, а отац му је тих година био близак да са њиме говори – али није ни њему рекао када је зашао дубље у оно што је у себи имао а да је касно приметио – да се коцка и притом позајмљује, и од позајмљеног онда да чашћава друге који му нису ништа били, и он је у себи то држао, ћутао о томе, пуштао да тече надајући се некако ће само од себе проћи – док људи нису почели да долазе, да куцају на врата. Драгица је прва била која је сазнала, његова жена, након што је некоме од тих људи само да од њега оде рекао да је кући она, да зна све и да ће му дати паре, па потом на три дана нестао, да нико није знао где је и код кога је спавао. Крио се од свега до чега је довео – верујем да га је појела срамота. Сасвим свалио сву тежину дуга на друге, и трећег дана се вратио сломљен човек, другачији, обећавао што-шта само да прегрме ово. Ова олуја током које Драгица није у себи имала да и у добру и у злу с њим буде, и већ у недељама и месецима после предала за развод, не желећи да живи тако. Нису стигли ни децу да имају. Између мајке и оца, отац се први дигао на ноге, одлучио шта ће, дигао кредит не би ли отплатио највећи део оног што се имало отплатити, и људи су онда престали да долазе и да прете и да зову. И остатак су полако у ратама отплаћивали, у месецима и годинама.

            Иселио се из куће у кућу родитеља, живео међу њима и не знам ни како је живео, нити ме тада пуно занимало, јер колико и Драгица, нисам имао у очи да га погледам, какав ми је човек био, а ионако сам се ја са њим одмалена свађао. Он је у себи умислио да ништа што је он чинио, а до чега је сам довео, ништа од тога нема везе са мном; да су отац и мајка сами на то одговорили и да је то крај био, као да то нису моји мајка или отац, што су се задужили тако касно у животу, што су сву своју уштеђевину дали, а не знам ни коме су дали и што је све то преко ноћи пропало не би ли његов терет издржали. Након тих месеци сам се иселио, не могавши да будем међу њима, кренуо пут града на студије, живео у дому тамо, током година из дома изашао и почео да изнајмљујем, да живим што даље од пређашњег света. Провео године а и деценије би прошле, а да ми нисмо реч проговорили, да се није само отац умешао када је онај дан ненадано, шлогирао по први пут, док се враћао камионом кући. Из Русије.

            Топла ми вода лије низ мене.

            „Па како?”, кажем.

            „Па лепо, оде. Пробудио га да једе, није цео дан јео… придигао се у кревету, ја да му донесем послужавник и како сам се окренуо он лоше ми, лоше ми. Док сам стигао до њега да не падне… ма на рукама ми отишао.”

            „Па где је сада?”

            „У кревету, лежи.”

            „Па јеси сигуран да је умро?”

            „Јесам Мирко, умро је”, каже.

            Стајао сам го и мокар и сам, а у мени све једно престизало друго, да избије на површину.

            „И шта сад?”

         Обрисао се пешкиром, избио из купатила на прозор у спаваћој соби, отворио. Било је деце у атријуму зграде, и било је родитеља што су трчали за њима. Изнад крова, небо је било само небо, стајало безизражајно и непоколебљиво, исто оно какво је синоћ могло бити или какво ће бити сутра. Ништа нисам очекивао од света да види. У мени јурњава, једно друго сустиже, избија на чело – да се Златко претходних јутара жалио на оца, устајао је из сата у сат, имао да пиша, будио Златка јер без њега није ни оно најмање могао. Требао га је подупрети да не падне. Златко ноћима већ лежао у фотељи крај његовог кревета, стражарио, страховао преспаваће, овај ће устати а да га неће будити и пашће у мрак и нестаће. Држао ноћну стражу. Из ноћи у ноћ, неколико недеља тако. Покушавао да ми каже, говорио да отац од онда кад сам последњи пут био преспава колико је дан дуг. По читав дан сањао, будио се и чим склопи очи сањао изнова, и у сну говорио оно што нису биле речи, мрдао, трзао устима – али кад год би будан био био је при себи. Знао ко је и шта је, и одакле долази, и за то сам се држао да још има времена, да ће све добро бити. Стајао, размишљао, мислио, и само једна реч се пробијала, испливавала на површину: тата, тата.

         Питао га: „Јеси звао хитну?”

         „Звао сам”, каже. „Доћи ће. Ко зна кад ће доћи по овом времену. Они сад немају ни зашто да журе.”

         „Па шта сад?”

         „Па ништа, чекам њих да дођу. Треба прво они и треба да се позове погребник ваљда. То ћу да зовем оног истог што је за маму био.” Подсетио да је њему и мајка исто тако на рукама умрла. Стајао с друге стране слушалице и гласно дисао. Већ више нисам о томе мислио. Мислио сам колико је касно у дану и да ако пођем сада, да можда још могу стићи – ако желим да стигнем. Рекао му да могу сада да пођем, до поноћи ту да будем, а он се тога одмах пустио: „И шта да радиш овде, да седиш? Нема шта да се ради сада.” Рекао: „Седи кући, треба да слетиш негде са пута да те три дана не нађу.”

         Напољу је још увек вејало кад смо спустили. Нагласио сам му да ме током ноћи зове, а да ћу ја видети, иако је инсистирао да немам шта да видим, да кад дан сване да онда пођем. Седео у фотељи и мислио, рачунао време и колико ми га до тамо треба ако ћу вечерас ићи. Онда ишао по кући и поспремио шта сам имао, завршио судове, веш, угасио бојлер, вишкове светла – стајао и гледао около и на крају спаковао ствари за два-три дана. Обукао се и онда бих се обуо али схватио – оставио сам ципеле, нисам их у стан унео, у кутији су за столом у кафићу – и љути осећај губитка ме ухватио. Стајао у ходнику с ранцем са стварима, у патикама, држао се кваке и мислио, и још сам увек мислио док сам закључавао стан за собом и силазио низ степенице, у себи ишао путем тамо, рачунао је ли је глупо по овој мећави седати у кола. И спустио се до аута при дну улице, убеђен да ћу се свакога трена вратити кући. 

         На пола сата од куће, звао ме, рекао струја је нестала и да је сад хитна помоћ била, да су отишли. У мени одмах олакшање о којем не говорим, страх спласне, да га нећу онда видети мртвог. За све своје године, никад још мртвог нисам видео. Нисам знао желим ли га видети таквог и више од свега, то ми је највећа ствар била. Пита где сам и кад ћу, а ја од тада па надаље говорим себи, само ово чудо да прође. На двадесетак минута од куће, хитна помоћ с ротацијом крај мене пројури, по снегу и леду – и мислим се то је то. Мислим се он је, одвели су га, лежи унутра окружен равнодушним људима, и у мени се пробуди жал што је тако, да га онда нисам видео ипак, јер нећу га више никад видети. Све до куће жалио као да ми је коначно пало то, слегло се, да га више нема. Терао на себе сузе – јалово, себи говорио, извлачио из сећања да се сетим шта је било последње што смо једно другоме проговорили, а да је остало на крају на томе да не излазим пуно по овоме чуду.

         Стао стотинак метара од куће, јер другачије није могло. С ранцем ишао кроз снег кроз који нико други није прошао, и била је ноћ и снега је било до колена. Ноге су ми биле мокре. Патике пустиле снега. Кућа у мраку, златно горело с прозор кухиње. Ушао у кућу, изуо се, он из собе изашао. Стао, да ме држи. Држали се један другога у ходнику а да нисмо говорили. То је то. Ми смо носиоци сада. Последња генерација. Свеће су догоревале и чуло се како горе у мраку. Горела дрва у пећи.

         „Јесу отишли?”

         „Јесу”, каже, пошао у собу. „Био Семездин са Вером, да га обучемо, иначе да смо чекали никада га не би обукли.” Ушао у собу за њим и – ту је био, лежао. Лежао је у кревету у мраку, крај полусветла свеће која је до пола догорела, и малог полусветла пећи. Руке прекрштене. Пространо татино тело, одузето, лежи на кревету као да преко целе куће лежи.

         Стао: „Па ти кажеш била хитна?”

         „Па били су.”

         Не могу да у њега не гледам. Стојим на довратку и говорим: „Па зар нису они требали да га однесу?”

         „Ма не, што ће они, то погребник ради.”

         „Па кад ће он доћи?”

         Нисам чуо. Стајало је празно тело у соби и преокупирало собу. Све оно његово, браон сако, панталоне, кошуља, све на њему, лежао како је последњих година лежао – као да спава. Али било је у устима и ноздрвама и око очију нечег тамног, нечег шупљег, неке друге празнине, и било је тело као да је празно и шупље, и изгубило своју боју. Пришао сам пар корака и нисам ишао даље. Стајало је као да преко пола собе, све до плафона стоји. Проговорио сам и било је у вези струје, а он рече да је пре сат времена нестало. Бринуло га како ће сада, ако ни сутра не дође, као што је очекивао да неће доћи. Говорио без оца, као да отац само спава.

         Стајали смо у тишини, нас двојица, а он је сада такав мртав постојао више од нас обојице што постојимо. А онда смо сели. На кауч, на фотељу. Још је било постељине наслагане на каучу, где је Златко спавао ових ноћи.

         „Јеси уморан?”

         „Како да будем уморан”, рекао је. „Сад и да хоћу да спавам, не могу.”

         А онда, кад смо се сместили, након што је тишина прошла, питао сам, рекао: „Па добро, како, шта је било?”

         Испричао ми целу причу опет, онако како је преко телефона испричао. Тек додао понешто, као то да је у пола залогаја почело, да је мислио гуши се. Да, док се окренуо и ухватио га се, да је још можда минут све потрајало, не више, и напослетку – да је и са мајком слично тако било, и да зна шта је човек када умире. Питао онда да није дуго трајало, а он потврдио да није. Рекао да како људи умиру, како могу умрети, да је овако и боље било. Оставио га како је данима лежао, ту у кревету да лежи, стајао неко време над тиме што се догодило, пребирао се, требало му каже мало да се прибере, а онда узео телефон, звао хитну помоћ, звао Семездина и Веру, и на крају мене позвао. Вера му и рекла да не ваља сада да га остави самог да лежи, барем не док не дођу по њега, и од онда је он ту крај њега бдио. Обули му ципеле у којима је шетао, одело, испеглан као никад пре, сав раван некако а да не знам, да ми тек онда треба да схватим да ми је раван тако јер не дише.

         Гледам према њему из фотеље, не мрдам ближе. Изгледа ми, устаће, проговориће нешто, као да у себи сања. Није ми још крај ово. Златко је устао, удахнуо узрујан. Наглас се питао кад ће овај доћи. Ишао по соби, о томе мислио, шта, како и када сад кад празници долазе. Рачунао да сахране неће можда и до недеље бити. Питао ме јел мислим да сахрањују сада, на Божић, али ништа од тога ја нисам знао, нити је на мене рачунао да знам.

         Седели смо и поноћ је одавно прошла а да нисмо знали. Могло је и један или два проћи. Пратио сам како догорева свећа, рекао му о томе, он отишао сам у другу собу да их још нађе, рекао мени да останем ту, да не идем никуда. У неком сам тренутку када се вратио, отишао до кухиње, узео сухомеснатог што је имало и хлеба, јео да ми то до сутра потраје. Рекао му да седи да не излази, а онда сам изашао и донео дрва. Вратио се а он је и даље седео, поменуо како му се човек смањи када умре и како је мајка упола мајка била – мени отац нарастао у небеса и што он види ја не видим.

         Стизао га умор. На моменте клонула му глава, трептао, али на моменте само – трзао се онда и устајао, ишао у круг по соби, сагињао се да џара кроз ватру, у њу загледао, гурао у њу дрва а у обојици је верујем горело. Терало ме да о свему мислим, сам себе терао да се сетим свега оног што је у мени остао отац. Осећао да му нешто дугујем. Нисам знао одакле је тај дуг дошао, нити шта је дуг и чиме сам се толико задужио њему, а најмање сам од свега знао како да му се икада одужим сада. Истовремено са тим, он што тако мирно лежи и што му се ни стомак не диже да дише, савршена лакоћа престанка живљења, то како после силних страхова које је човек имао, човек сада лежи исувише миран, лишен живота да о њему брине, као да ни не сања ни о чему. Тиха ода немоћи.

         Златко, како је изнео све то, његова преданост природи да човек свакако има умрети, да зна да га сада мртвог има што пре обући док не буде касно, да уговори погребника, држи стражу док не оде – то ми је друга страна у свој тој црнини, контратежа животном страху. То ми је светлост. Било је у мени и једног и другог, те жал за оцем и осећај даљине, те слобода сада, лишен одговорности, као пораз што ослободи човека нечег чега дуго није био свестан; те неко обећање за Златка да сада може даље у живот да крене, лишен своје страже што се завршила. Осетио се ближим с њим сада но што сам био икада пре. Никог више није остало осим нас двојице – с ким сам имао бити близак онда? Осетио све деценије наших живота, како ми је током прве велики брат био, старије друштво јурио, онај за којег су знали и јурили њега; и друге деценије онда, када смо се отимали и рвали око свега, имали другачије идеје оног што је наше; пубертета и промена током којих смо се крили један од другог. Па када је дошло мрачно доба за које нисам имао стрпљење, одломио се од њега и тиме отишао и од мајке и од оца, на моменте их сво троје презирао што су му тако олако попустили, изашли му у сусрет након свега што је скривио другима, што је на крају крајева Драгици скривио, за коју сам му рекао да се није имао зашто ни женити него да је то само под утицајем других учинио, након што су се други женили око њега. Исто је тако и током целовите треће деценије и почетком четврте било, кад је избило на површину да су отац и мајка одавно мислили да њему остане кућа, рачунали на то да му треба помоћи више, на страну то шта је фер шта није – ја се опет издвојио, рекао му нека га, нек је носи, али да ме никада не пита више, да ми не каже да му треба нешто, а да ћу му ја брат бити упркос томе, и некакав договор о даљини у себи склопили а да нисмо говорили о томе, и до половине деценије сам веровао да му се човек не може поверити, иако нам је упркос свему нешто олакшало од тада, што смо већ све поделили у животу до тада. Па касније и жал што је било како је било, и на крају прихватање да јесте, све се догодило као што се сећам, било је, прошло – и онда се мајка догодила, па слабост оца, и поновно рађање блискости, и ове последње године прошле. Године наших живота. Све од Америке па до Ниша, до висоравни и Малог Борова. Земље, ове куће овде. Четрдесет ари јасена, студентских домова, жена, Драгица, камиона, Русије, ишчекивања оца да се с пута врати, мајчино исмевање оца што је ћутљив, па болести, слабости, изнова радост, муке, и онда опет живот. Тешко је било бити сломљен због тога. Могло се много горе живети.

         Кажем након што дуго нисам: „Да продамо сад ону земљу горе, да не стоји.”

         Он је исто о нечему мислио, у чему сам га прекинуо да мисли. Промукао, што смо јако дуго у тишини седели, каже коме ћу сад то продати.

         „Што? Четрдесет ари земље, узеће неко.”

         „Ма нема то четр’ес’ ари сигурно. Дванаес’ ари можда. То је можда скоро четр’ес’ цело, са тета Јелом и ујаком, а кад се подели… Ма какви. Дванаест ари, ако и толико.”

         Седим с тиме, без жеље ил’ плана. „Па јел може да се гради тамо?”

         „Ма шта да градиш? Треба неко да дође да ти сруши.” Каже све је ово сад наше, није његово, није ничије, и да имам ову кућу овде. Да између осталог – шта имам да тражим у Борову сада? Да ме не криви ни за шта и да ми на крају крајева и он одавде отишао да може. Питам га он шта ће, а он не зна шта ће, каже да о томе нема у себи да мисли. Да прегура ово прво па ће онда, да четрдесет дана прође… Има каже кад ће да мисли, а ја не желим да га притискам онда. На крају устанем, ставим капу – „Где ћеш?”

         „Идем да рашчистим снег колико могу”, да ако дођу, ако не могу да приђу…

         Кад је струја дошла, трајало је једва пар тренутака, таман толико да он устане, да би одмах затим нестала – и тако два пута било. Он псовао срећу што све ово у мраку радимо. Затекло га кад сам му рекао да сам чистећи снег наишао на исту ону мачку што се ту по дворишту мотала, летос њихова била, отац је хранио, после питао за њу кад је почела одлазити, од онда долазила и одлазила како је лутња наносила. Пита одакле иде, где је пошла, а ја нисам знао да му кажем, само да је на путу била, пошла путем поља преко снега. Мислио је да она то осећа нешто, иако се уистину није ни упутила нама, него само била у близини као што је и иначе.

         Кад је телефон следећи пут звонио два је сата већ прошло било, био погребник, јавио да су стигла кола и да ће сад поћи из Сјенице. Он онда пошао по кући да тражи папире, мајчину умрлицу, документа око гробног места, личну карту, књижицу, папире о пензији, и напослетку – уштеђевину коју је отац издвојио, да када време дође да се сахрани. Потом рекао да останем ту, а он отишао испред да их дочека. Остао сам у соби са њим. Устао сам и пар корака од кревета над њиме гледао, потом отишао до прозора и погледао кроз прозор. Вратио се у фотељу и сео јер нисам му желео окретати леђа.

         Убрзо затим Златко је ушао, и за њиме два пристојно обучена човека, пружили руку, изјавили саучешће а потом пришли кревету. Један за другим се прекрстили, ставили руку на очеве, а онда који секунд над њиме стајали пре но што су се окренули Златку, да са њиме заврше што су дошли завршити. Он их прво питао да нешто попију, потом се извинио што је мрак овако па су још мало о томе говорили, докле изостанак струје допире и у ком засеоку је има. Донео је из кухиње свећу и на сто ставио, а један од њих сео за столом и почео да вади папире из фасцикле а Златко, како му овај говорио, тако је та документа што је тражио пружао њему преко стола. Никако није могао наћи један од докумената у вези гробног места, отишао опет у собу са свећом и кратко по њој тражио, а потом се вратио јер на крају крајева кажу није ни толико битно било, те је о томе сада мени говорио, док је овај попуњавао папирологију, да следећих десет година сада нико не може бити сахрањен са њима где су они сахрањени. Што, питам, а он каже тако је, док све то не поједе земља.

         Човек за столом је почео да нуди једно за другим све оно око сахрањивања што је требало урадити а што су они нудили да ураде, и Златко је све од тога њима препустио. Седео сам у фотељи док је други човек на каучу седео, мислио како ће однети оца, ишчуђавао се свему, када је човек извадио каталоге, нудио један венац или други, ковчег од овог дрвета с јастуцима или други са детаљима, и Златко је све то јефтиније бирао, као што би сваки, и човек је јефтиније нудио навикнут да је тако.

         На крају: „Добро”, рече, те устаде од стола. „Ајмо сада”, рече другом човеку, који је и сам устао. Ја стао за њима. Узели врећу и раширили је на поду крај кревета, и пришли оцу а Златко, видевши какво је време дошло, то зауставио, пришао кревету и над оцем стао. Ставио му руку на чело. Прошао му руком кроз косу. Проговорио. Нешто је рекао. Онда: „Е, ћале, ћале…” Ставио му руке преко очеве руке, а онда их испустио, склонио се у страну. Двојица су поред њега стрпљиво чекала. Онда кад су били сигурни да је то то, отворили рајфершлус и узели оца за руке. Дигли га за руке а из њега испало што му је Златко ваљда међу шакама оставио, нешто динара, слика њега и Славице, са свадбе. Други је човек зашао око кревета и кренуо га је ухватити за чланке, а ја, затекавши ме сада, ухватило ме да се покренем коначно, приђох око Златка, и поред другог човека, да се склони у страну, и први човек, који га је за руке држао, сада стаде, заустави се и у мене погледа, и други је стао – стао сам на ивици кревета, нисам знао шта друго, ставио му руку на кожу ципела. Притиснуо ципелу. Нешто сам прошаптао, не знам шта, ако је ишта и било. Онда закорачио у страну, и први човек је климнуо главом другом, и подигли су га као што се кану подиже, или шупљи комад дрвета, да ми је у стомаку оживело, затекло ме да га мртвог померају тако. Рашчупала му се коса на страну, спустили га у врећу, и онај први узео са кревета фотографију и оно динара, ставио му их на груди. Тамо где је лежао остало је удубљење у кревету. Златко је над врећом гледао и дисао на нос, све док врећу нису затворили. Онда су стали и Златко се понудио, они рекли да могу све сами даље, само да им неко треба да испред њих иде, до кола до капије.

         Обојица смо стајали на путу док нису отишли, и након што су отишли остали преко тога. Гледали како иду кроз снегове. Издахнуо је, као да је велики део живота сада завршен. Криво му било што је овако испало, мећава и олуја, мрак, без струје игде наоколо, да из таквог света умире. Рекао то за себе о томе, како смо га испратили, потом рекао да не мрзнемо сада и пошли у кућу. Одмах сам пришао пећи, напунио је дрвима. На тренутак седели као што смо седели до тада – али је сад велика тишина била, упркос тишини до малопре. Као да је с оцем у кревету било буке у кући, а сада буке нема. Ја сам онда први устао, узео постељину, прострао је преко кауча, рекао: „Ајде сад – лези.”

         „Ма какви, нећу ја да спавам – лези ти, покриј се, ја не могу.”

         „Лези само”, рекох, опирао се. Препирали се око тога ко ће где. Нико није ни поменуо да је очев кревет празан, нити да је друга соба празна у кући. На крају, легао је на кауч као што сам рекао, нашли још ћебади у орману, јастук, и ја се раширио преко фотеље и дигао ноге на отоман, прибио ћебад уз себе. Гледао како догорева свећа.

         „Треба сутра…”, проговорио је, стао је – поновио и рекао да ће сутра можда неко доћи, да људи долазе да изјаве саучешће, али није знао хоће ли бити струје или неће, и наставио је да се буни око тога. Није знао ни ко уопште зна осим нас двојице, осим што је тетку и ујака звао. Као мачор на свом месту, лежао на каучу, с рукама на потиљку, склапао полако очи. Дубоко уздахнуо, повратио се на тренутак, а онда лепо, и лагано, одлутао у себи и заспао.

         Остао сам у фотељи покривен, размишљао о томе шта ми у животу значи онда то да ли ће ишта или неће са Милицом или било ким другим бити – а упркос томе, зафалило ми то, она или било ко други сада. Као зид што држи све оно што следи с друге стране. Почео је мирно да дише сада, као да ће захркати. На прозору, појавила се она мачка о којој је говорио, стала на симсу на ком је било снега, умиљавала се стаклу. Престао сам да трепћем, пустио, и очи ми благо и изнуђено засузиле, без разлога, без плакања. Пустио их да истеку низ образе, онда их обрисао и било је као да ништа није било. Гледао у њу што је у нас гледала, па стала и трљала се о прозорско стакло.

         Он се наједном тргнуо из кревета, умислио, као да све и даље траје – широм отворио очи.

         „Ту сам.”

         „Знам…”