Небојша Васовић
ЗЛАТО И НАОКОЛО
МАТЕРЊИ ЈЕЗИК
Често говорим сам са собом,
гласно објашњавам оно што чиним
са предметима, са одећом,
речима пратим своје гестове,
препричавам их. Мислим да то
не радим зато што ми недостају људи.
Ипак, ако би ме неко таквог видео,
рекао би да сам зрео за гумену собу –
а ја само вежбам свој матерњи језик,
да ми се нађе у риболову, и у гробу.
ЛОМЉЕЊЕ
Шта год будеш радио у животу
то нешто тражиће твоју душу,
испрва део по део,
на крају њу целу.
Али, ти си тек на почетку
и верујеш да ћеш о томе
сâм одлучивати кад дође час.
Не знаш да је тај час већ дошао
и да је ломљење твоје душе
већ почело, иако невидљиво.
Твоју душу већ крцка нешто,
пре него што си је икоме дао.
То нешто ћу нaзвати крцкало.
ИМА ДИВНИХ НЕВИНИХ ДУША
Има дивних невиних душа
које верују да старци не желе
да јебу, да им је довољна шетња
између ћелавих маслачака у пољу.
Има дивних душа које би старцима
забраниле масну храну
и унапред платиле сахрану.
Али старци не умиру кад се очекује,
они никуда не журе, у њиховим сновима
још врцкају лепе плавуше,
о чему се мало зна.
Они то крију за себе, као што су
некада крили своје прве стихове.
ЦУЦИ
Да сам жена, волео бих да се зовем
Цуци – име које се лако заборави,
чим се журка заврши.
Наравно да знам да постоји песникиња
Tzoutzi Matzourani, никада је нисам срео,
и вероватно и нећу. Обоје смо сада
у годинама и ко зна да ли би се цуцкали.
Она ми неће замерити што од целе ње
највише волим њено име. I love you Tzutzi.
You don’
t have to love me.
АКО СМО СЕ РАЗУМЕЛИ
Да ли се овде могу
постављати питања –
нека ми каже нирвана,
та славна инвенција
пустињских бонвивана.
Из песковитог ашрама,
никаквог бекства нема
јер нема ни места
ка којем бисмо бежали;
то, додуше, и учитељи кажу,
али у нади да ћемо завршити
у њиховом ашраму,
вратити се у њега
као што беба тражи сису
(сујета мајке се узда
у брадавицу);
да ћемо јести воће и поврће
док не изгубимо мишиће
и телесну тежину,
која би могла да нам помогне
у бекству из ашрама.
Има ту и људи који би ми
помогли у бекству,
али они су такође сенке
онога што су некада били
док се нису просветлили,
ако смо се разумели –
ја и нирвана.
АМЕРИЧКИ ФИЛМ
Винету пресече своју вену,
Олд Шетерхенд пресече своју,
па помешаше крв Индијанца
са крвљу белца.
Потом је све ишло лако,
изграђена је Америка.
Има их који су овај филм
гледали више пута.
Неко је, иза биоскопског платна,
бринуо да за сваку представу
има довољно глумаца
и довољно крви.
СЕНКЕ У СНУ
Од стреса и многих чемпреса,
сенке се скупљају у скупштину.
Гласа ли ко, сунце му поцрни прсте.
Мерка ме Медитеран. Тамо је сада дан,
а овде воду морам да сањам
и да је носим у шакама.
Шаке су мали црнци историјских збивања.
ПЕДАЛЕ
На острву посматрам
како четворо људи
вози бицикл за четворо низ друм.
Кикоћу се, обрћу педале…
Како је лако бити
један од четворице,
а тек један у великој армији –
у којој се нико не смеје,
у којој се педале окрећу саме од себе.
У ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ
Наша се држава свела
на величину зечијег увета
Не знам шта да кажем
Има и оних који мисле да зец
има велике уши
ДУХОВНИ ЉУДИ
Верујем да постоје људи
који би и зрно грожђа поделили са неким,
како би доказали колико су духовни.
Ако их икада сретнем, даћу им
цео грозд и побећи од њих.
ХЛЕБ
Мајка узима нож
да исече хлеб на пет делова,
за своје петоро деце.
Aли хлеб се опире таквом
дељењу, хлеб зна да је један.
Хлеб јој не каже ништа,
пушта је још неко време
да буде мајка која сече
на равне делове.
ПРОФИТЕРИ
Као што се земља помера
у земљи
па путује са једног краја
земног шара на други
тако се и речи премештају
из једне шуме у другу
из једне епохе у другу
а ми смо профитери
тог кретања
које нас чини слободним
и неразумљивим
ГРАД-ФЕЊЕР
Био је то чудан град
у којем није било људи;
једини становници беху фењери.
Кад би се један од њих угасио,
други фењери му не би могли
помоћи.
И све је било исто,
као у граду у којем живе људи.
ПОТОП
Потаман нам је потоп што долази,
иако не знамо када, али таласи
његови већ ваљају се ка нашим обалама.
Биће то леп потоп са дечијим играчкама
које пливају као мамци локалних рибара;
потопити простор није мала ствар,
а да воду преживи неће моћи чак
ни лаган буђелар, чак ни вољена
празнина у огледалима где жене
пецају свој лик, тренутно узбуђен
дешавањима на обали,
ка којој сав свет хрли, не верујући
да ћемо бити потопљени јер то
нисмо заслужили. Заслужили смо да
све остане како је и било, с мало
светлости у колибама, које смо
срушили кад смо зидали град.
КО ДАНАС ЧИТА ГАЛИБА
Нико, или боље рећи –
исти они који га нису читали
ни пре сто година.
Изгледа да управо они
који не читају,
из неког разлога живе дуже.
Благословени од Творца
који такође не чита,
али из других разлога.
А главни је љубомора –
не воли Он да још неко ствара.
У плаветнилу мора бити места
само за њега;
остали творци само су тренутни
облаци које он у кишу претвара,
у капи које падају
пред наша врата –
закључана.
Избор песама из збирке ЗЛАТО И НАОКОЛО, која ће се ускоро појавити у издању краљевачке „Повеље”.