Силвана Маријановић
ПЈЕСМА БИ…

 

ЖЕНА БИ ДА ПИШЕ

 

Оловно је срце оловке

Ни ријеч из ње да капне

Малокрвни сте, госпођо!

Ви бисте да знате како ће завршити ова драма,

Ви бисте да знате ко је та дама, што сама,

у мраку, прелази из собе у собу,

И ко су та дјеца

што је зову мама?

Одувијек сте умјесто огледала носили комад папира у ташни

Дружите се са ријечима, оне ће држати Вас,

Може и наивно, ником нисте дужни свиђања,

Нико Вам не смије рећи – престани!

Побогу, дајте госпођи још папира!

Жалите се да сте као лист платана на улици,

Нека ципела, неки точак ће га згазити,

Пљунуће на њега прехлађени пролазник,

Ипак, пишите, госпођо,

Пишите и о томе,

Како, док премјештате  лагану гардеробу

У доњу фиоку ормана,

Нека оштра игла такне Ваше груди, јер Ви замишљени помислите:

– Боже, да ли ће бити још једног љета?

 

ДВАНАЕСТА НОЋ

 

Задња је дванаеста, сирова ноћ

Полудјела црквена звона ударају још дуго

Иако давно прошла је поноћ

На сјеверном небу звјездопад

А ти, ко камен завитлан,

Мени у сан.

Коса, глас, стас,

Усправан лик ти исти,

И дјевојка нека поред тебе,

Тен јој бијел, онај свијетли,

Кад пуче зора,

Нестасте и ти и она.

У хладном полумраку,

Ехо сна, у срце угриз,

И ја зачух опет звук твог младог гласа:

„Париз, Париз!”

Некад само, из кутије блиједе,

Извадим то љето,

Па га ко мађионичар показујем,

Очима неким добрим, младим,

„алабастер, свила, жад!”

Повикују они

„Париз, Париз”, кажем ја.

 

 

            ***

 

нешто ми курбла у стомаку

са јако натегнутим луком

наоружавам се цијело јутро,

полуслијепа,

у иглену ушицу бих да увучем конац,

морам склонити ову мрену са ока,

писати по диктату, искривити прсте, леђа,

у пози преписивача мог свијетлог идола,

перо – мој писаћи прибор,

перо је дијелић птичјег тијела,

а птице кљуцају шта стигну и опет лете,

Џони понавља – „курва камењарка”

дајем руку – није то да вријеђа,

само прогнаник може толико да се наслађује

љепотом свога језика

 

СИНГЕРИЦА

 

Ко би очекивао њу,

Малу, црну сфингу,

Ту – у мрачном ћошку једне продавнице у Хајделбергу?

Испружена, нијема, у свој раскоши старог

дизајна, она дријема.

О, како ме обрадовала, да стражу држи још

Испред закључаних врата

Једног њежног времена.

Тамо, још захуктала,

Игра папучица под мајчиним стопалима,

Мирно тече море платна

Вођено блиједим, топлим прстима,

Звук машине господина Сингера –

Дубоко замрзнута успаванка

Мог фараонског дјетињства

 

 

БОЖИЋНА ПЈЕСМА

 

У шуми су сипили бијели, смрзнути конфети

Ледене иглице, ситни кристали, куцкали су

У тишини, у тами,

Окретала сам се стално, ал’ никог није било тамо,

И брзо, мразом ми шума покри главу,

И шапну ми нешто кроз тај ледени вео,

Од чега сам се стресла, потрчала,

И замало пала,

А из шуме ни птица, ни звијер да се јави,

Ни корак људски да ме престрави,

Само тај тихи, исти, шумски шапат,

Запињала сам о коријење бјежећи,

људима, кућама, свјетлима, прозорима,

Кад сам им се приближила,

Нису били моји, нису били моји

 

 ДАН, САН

 

Немогуће је срести пријатеља ових дана,

Само осмијех неке непознате, младе жене,

Закачио се у пролазу, случајно, као милостиња за мене,

Навире ми нешто у грло, пјесма би,

Ал’ убиј ме, нијема сам, немам даха,

Од Њемачке ми то ваљда.

На сваки авион касним, сваки аутобус

Без мене полази,

И као да су од гипса, у устима ми се

Зуби мрве,

Од тог ужас поче да ме хвата:

То смрт нека долази на моја врата?

 

МОРСКИ ГРАД

 

Боли ме помисао да морам да одем

Да морам напустити овај град

У коме има довољно љепоте да спаси

Три свијета, и овај, и она два горе.

Боли ме помисао, да више нећу видјети ова задовољства,

остала сам без ријечи, промјенила је и мене злоћа живота,

мој ум постао је неповјерљив, промијениле су се и моје пјесме,

Некад су ми се чиниле лијепе, оне старе, оне из друге мене.

Сад ме чудно прате.

Лези мирно и гледај море, кажем себи,

Из камена голог и млаког, диже се слана магла,

Пас се склупчао поред мене

 

 ДЈЕВОЈЧИЦА КАЛИ

 

Уплашена од великих валова

Ставила је своју ситну ручицу у мој длан

Толико дјечијег повјерења

У шкољци наших дланова

Могло би узгојити бисер

 

 ОКТОПУС ВУЛГАРИС УМИРЕ НА ПЛАЖИ

 

На крају сви задријемасмо, као да смо фамилија,

Талијански пар, двије Пуљанке и ја,

Божја успаванка, цврчци и валови

дивно су нас успавали,

Ал’ пробуди ме вика – нека жена хоће да се слика!

 

Ко мокру мачку, она у рукама држи

још живу хоботницу,

Осам кракова висе јој са стомака,

Талијанка, и она пробуђена,

Само што не заплака.

 

„Сликај ме, сликај ме” викала је плавуша,

Неки мушкарац, камером великом попут митраљеза,

Сликао је огромну љигаву главу

Што је попут влажног бубрега,

Малаксала на трбуху, у чудном загрљају

 

Умирала је хоботница,

сва три срца, једно по једно,

престајало је да куца.

Није стигла јадница, ни кап тинте да пусти,

Да нестане, да се сакрије,

У облаку илузије