• Драган Бошковић
    БОЉЕ ЖИВ ГАД НЕГО МРТВО ЧУДО

      viberpunk поезија[1]     пентакост   И изнова, и опет, и увек: Када бих био песник изговорио бих само м, само м, м, м, и док са неба долази шум, шум са неба, на исплаженом пламеном језику оно суперсонично м, само бих записао: м, људима добре воље, и сви бисте ме разумели, јер на свим језицима м је м, а био бих пристојан: молим лепо, м, драго ми је, м I am m, I am m, и зато: Псссст, молим, м, м, м, јер м је Бог, оно мало инклузивно из гроба устало ћирилично м, м, бре, м, а на педесети дан свих м овога света, силазило би са…

  • Јелена Нелевић
    СПРЕМНА ЗА РАЂАЊЕ

    СТВАРАЊЕ СВИЈЕТА Покренула си цијели свијет из фотеље. Тапкањем прстима по наслону ударала си такт по коме су настала − мора која смо прешли − ријеке које смо попили − планине које су нас прогутале − шуме у којима смо се изгубили − путеви у које смо пропали − породице које су нас разнијеле. Док си мрмљала и трептала палила су се и гасила свијетла заборављали смо што смо хтјели рећи враћали се на почетак и губили мисао. Свађали се до краја и назад Љубили се испочетка − без живота. Када би лупила ногом у старој папучи о трули паркет од јабуковог дрвета све би се смирило и довело у…

  • Велимир Кнежевић
    СИЈАЊЕ КЕРАМИЧКИХ НЕБЕСА

    БУЂЕЊЕ, КАФА Аларм. Ништа. Ни сунце, ни страх… Празно одело на столици. Буди једино: Прокријумчарено у мрак Сијање керамичких небеса Преврнутих шоља на полици. ВРАТА Затворена врата тако недружељубиво изгледају. Без кривице. Одвојена, отргнута Од своје друге стране, Лепезом ваздуха заковитлана и коначно забрављена. Тугују, тугују немо и тврдо Једно лице свету, друго празнини. Не затварајте врата, Осуђена су на вечиту pluralia tantum. Рука једна милосрдна нека их одшкрине У осмех у кез у зјап Што ишчекује оштре лепезе негостољубивог ваздуха Које ће их опет поцепати надвоје. ЋЕБЕ (мотив с јеленом) Покривају ме издашно Тешке, камерне, воде твојих очију Што наметљиво не теку. Пуне се урбане пећине ноћас Вуненом тишином…

  • Соња Атанасијевић
    ЛАЖ У ВОДИ

    Не довлаче само мириси сећања, чини то и вода. Можда зато што је човечји организам једна врећа пуна воде, с мало чврсте материје, тек да бисмо имали облик који ће нашу властиту воду чувати док не куцне онај час, кад ћемо је вратити природи – да настави своје кружење. Наравно, ту је негде и душа, само што се не види, попут рибице заробљене у акваријуму. Вода са мало меса и једном невидљивом душицом – ето шта је човек. Уосталом, кажу да вода памти. Упија музику, осећања, чак и човекове мисли, не мењајући свој хемијски састав, али мењајући структуру молекула. На спољни подстицај, молекули се групишу у нове кластере који ћуте…

  • Радивој Шајтинац
    УТЕХА ВОЈВОДЕ ШУПЉИКЦА

    Постисторијски, комшијски и вансудски процес Унуку Аљоша дете, сунце прадедино, да ти кажем кад си се већ јавио на телефон. Ајде, ако нађеш времена и бензина који ћу ја платити дођи једард и провозај ме оним старим путем за Арадац тамо ди твој деда шета ‒ само нешто да видим. Тамо, преко од њиве на чији је источни крај велика гвоздена бандера, па са друге стране пута, преко, ди је твој деда шетач и стихотворац, увек застајо и молио се за братство два дрвета два стабла и две крошње, орах и багрем. Ту је једног пролећа освануо пањ, како је он записо, бели пањ, ко рана и то од посеченог…

  • Ненад Јеремић
    НЕТРАСИРАНИ ПОВРАТАК

    Силазио је низ камене степенице и траса којом се спуштао уливала је поверење да је место повратка близу. Помислио је на предсобље свог стана уз мали али приметан напор присећања. Као да је нешто заборавио при одласку на одмор. Сада је, свакако, био довољно далеко, стотинама километара, тако да чак и када би се сетио шта је заборавио, по то не би могао да се врати. Степенице нису биле добро осветљене, али су се ипак могла разазнати газишта и скретања на која је наилазио. Иако није познавао стазу, дилеме куда треба ићи уопште није било јер није наилазио ни на какво рачвање. Преостало је само да настави. Све време је…

  • Катарина Пантовић
    ИСТОРИЈА СВЕТА У СЕДАМ СЛИКА

    I Дозволи да те испроверавам као врата и прозоре пред одлазак на дуг пут Под прстима хладна меморија тела открива да си некад бринуо о себи У теби нема ни трага оне величанствене културе и цивилизације Али свиђа ми се кад поносно говориш у име народа: то је ваљда једино што је остало непроменљиво попут пушача који предано мота дуван сваки дан у исто време   II Са грчког копна се кратери на Месецу најбоље виде У Грчкој се црквена звона чују на сваких сат „Исто као у Грацу, о томе сам већ писала у једној песми“, заустих да кажем На плажи ме је неко дете побркало са рођеном мајком…

  • Каја Панчић Миленковић
    БОГ ИЗНОВА СТВАРА СВЕТ

    ВЕЛИКИ ПОЧЕТАК Кад пожелим да пишем о љубави помислим на нас и све почне да расте према почетку. Речи постану земља, вода, ваздух и Сунце Бог изнова ствара свет реке и мора, брда и поља и руке да уберу прсте других руку Ми постанемо још једна страница књиге на највишој полици библиотеке још једна песма о великом почетку у малим речима.   КО ЈЕ КОГА ИЗГУБИО? Негде те чекају моје руке и усне. И ја их тражим да те заједно дочекамо. Одавно их не видим на себи, ни у сјају лета заспалог у мени. Ти долазиш наг од неба до земље и голих очију на почетку и крају себе. Све…

  • Александар Ђоковић
    У РЕДУ ЈЕ, ПРЕДАЈЕМ СЕ

    рингишпил само слике које бесконачно вртим у глави спасавају ме да се не удавим у лудилу које надолази једино слике на којима се смејеш на једној се плазиш стојиш поред мене имаш велике наочаре за вид срећа свира бубњеве у такту седам осмина немој да идеш никада каже јутро у стану који гледа на мост температура твоје коже спасава ме да не потонем и слике које вртим у глави док приказују како пловим по твојој утроби   септембар на тераси родитељског дома пушим цигару пола сата иза поноћи удишем мирис покошене траве на тераси родитељског дома једем управо убрани парадајз као јабуку неки ће нови клинци пијани пролазити улицом свађаће…

  • Александра Батинић
    ВАУЧЕР

    Мајка и ја се возимо аутом до супермаркета, у недељу око осам часова. Пре неколико дана добила је ваучере за куповину, за сваку потрошену хиљаду по сто динара, заправо, добила је триста динара, али будући да се могу искористити само недељом, а да је већ у фази кад почиње да заборавља, што од рачуна, брига и проблема, што од година које неумитно долазе, није их искористила тог дана, када је већ била у граду. И сад се возимо, сат времена пре затварања, са намером да купимо неку спатулу, кутлачу, или шољу, „гратис“, дабоме. Нисам хтела да јој предочим ту просту математику да смо већ унапред потрошиле те ваучере на гориво,…