Појам сиромаштва добија јаснију посебност узму ли се у обзир људске потребе и захтеви. Незадовољење операционализованих и биолошки мотивисаних жеља за остварење неког циља, недостатак онога што се категорише као најнижи комфор, регрутују у нижи социјални низ. Индекс потрошње, међутим, разликује се од заједнице до заједнице, као и унутар њих; тако је немогуће одредити граничну линију између луксузних и неопходних артикала. Прешна егзистенцијална категорија, потребе су показатељ животног стила. Жеље повлашћеног и уљуђеног људског бића више се огледају у моди, помпи, комуникацији и рекреацији, у лепом животу – често прохтевима већим од разума и умећа, а који по себи постају претња (господском) миру. Сиротињу обузимају ствари које имају нагонску…

ЛИЦА БОРИС (35) – глумац ЉУБА (57) – глумац КОЛЕ (49) – глумац СТОЛЕ (66) – глумац, првак драме ПЕТАР (30) – глумац ВИОЛЕТА (40) – гардероберка ДИРЕКТОР ПОЗОРИШТА (44)   Дешава се у позоришној гардероби, у зимско време пре почетка представе Губилиште, по истоименом роману Чингиза Ајтматова.   Борис улази у гардеробу нешто после 19.00 ч. Долази до једног од пултова и вади из јакне три чокањчића пелинковца. Ставља их на пулт, одлази до чивилука, скида јакну, качи је и седа за пулт. Отвара једну флашицу и наврће добар цуг. У том тренутку улази Љуба (стално намргођен). Изненађен је присуством Бориса.   БОРИС: Добро вече. ЉУБА: Нисам знао да…

Том је кошчатим прстима превртао неколико новчића, посматрајући их тврдим, сивим погледом. Није знао, шта да уради. У глави је имао само једну мисао. Мучила га је савест. Жена је била поптуно у праву – никада није имао среће са псима. Заложио је већ своју зимску одећу и рубље. Остало је само неколико пелена за одојче, а већ три недеље није платио кирију. Тог јутра газда га је опоменуо, упозоривши га да ће га, ако не плати дуг, избацити на улицу заједно са женом и дететом, премда је била средина зиме.             – Уради, шта ти кажем! Не иди! Видећеш да ћеш поново бити на губитку! Тешко ми је на…

  Генерал је био један мрачан лик. Страх и трепет и у војсци и у кући. Старешинама су се тресле гаће од самог помена његовог имена. Сув, бркат, тамног лица, вечито намргођен, гледао је очима човека рођеног да га се боје. Своју намргођеност је волео, уклапала се са његовом представом о себи. Знао је само за дужност, испоштовао све ауторитете док је градио свој, а тешка нарав му је само помогла у стицању војничке каријере. Такву нарав мајка ретко рађа и обавезно шаље у војне школе. Поносан на свој морал, није се чак ни опијао, није теревeнчио нити јурио жене, тако да није био баш неко друштво, па га нису…

Слободан Јовић: Поднебље Удружење књижевника Републике Српске, Бања Лука, 2018.   Ако је претходна збирка Страх од савршенства Слободана Јовића представила песника песимисту, загледаног над судбином света и опстанка човековог у том свету у који се пада као у тамницу, збирка песама Поднебља открива нам песника који бележећи зло, тумачећи га и демаскирајући, тражи начин да га преживи. Тај једини начин којим се зло може победити јесте доброта, стога и Јовић свету зла супротставља свет добра. Манихејска слика света у овој збирци доследно је изведена. Нема у њој ничег између, све је или добро или зло, а песник је, разуме се, на страни добра. Песник, посматрајући свет који нас окружује,…

Никола Поповић: Скице за пловидбу Агноста, Београд, 2019. Море је, веле они који плове, дом туге. Једнако вели и Поповић, сједећи дуж обале у Сидону, скупа са пеликанима, потежући жице на својој лутњи и цртајући скице којима ће запловити најприје домети очију, затим крајности маште, а веома брзо и тјелесина која нас свом својом тежином обично веже за мјесто и не дозвољава ни макац. Има нешто крајње мистично у том осјећају путовања, рекао је некоћ и Киш, а ја ћу покушати парафразирати. Сједимо у мјесту, а пут се испод нас помјера и преваљује сам од себе. Заклопимо очи и поново их отклопимо, и већ смо на посве различитом меридијану, а…

Биљана Миловановић Живак: Лирско копиле и баба-тетке Центар за културу Пожаревац, 2019.   Ако се песникиња у претходној књизи и запитала: „А где сам ја, и зашто ту?“ у новој, у сваком смислу одређенијој, није оставила простор за дилеме. У томе јој је помогло ослањање на ауторитет и особеност лирског Субјекта; од њега почиње и њиме се завршава ова песничка приповест. Носилац лирског исказа, песничко Ја, по дефиницији, не мора бити исто што и песник.             Стрепња „хоће ли довољно добро, хоће ли довољно тачно превести Реч у Реч“, наговештена у првој песми Жене преводе, постепено ће, како буде расла свест о томе да песникиње имају моћ да „из поезије преводе у живот“, узмакнути пред снагом Лирског…