Марко Бачановић
МУЛТИМЕДИЈАЛНА ПЛОВИДБА НИКОЛЕ ПОПОВИЋА

Никола Поповић: Скице за пловидбу

Агноста, Београд, 2019.

Море је, веле они који плове, дом туге. Једнако вели и Поповић, сједећи дуж обале у Сидону, скупа са пеликанима, потежући жице на својој лутњи и цртајући скице којима ће запловити најприје домети очију, затим крајности маште, а веома брзо и тјелесина која нас свом својом тежином обично веже за мјесто и не дозвољава ни макац. Има нешто крајње мистично у том осјећају путовања, рекао је некоћ и Киш, а ја ћу покушати парафразирати. Сједимо у мјесту, а пут се испод нас помјера и преваљује сам од себе. Заклопимо очи и поново их отклопимо, и већ смо на посве различитом меридијану, а да исту ону тјелесину готово ни помјерили нисмо. И већ нам очињи калеидоскоп слаже посве другачије сплетове боја, огријава нас незнано сунце као први љубавни додир и растапа нам корак дубоко у незнаност. И већ нам корак тај постаје унеколико лакши, а мисао шира, како само простор умије да је раствори. И већ се прича претвара у пјесму, исто јако како се и прозаичност свакодневља превраћује у поезију путовања, ону благу меланхолију која сваког истинског пјесника и путника на крајевима и на почецима суштински и покреће.

Мистични су и курсеви којима Никола опловљава небесима и морима, којима клизи по површини равнине и узверава уз стрмину планине. Необично је и то, како свако од пјевања са оним условно речено наредним, повезује јарка ведрина и топлина која цијелу маленост везану за појединачност, лансира равно у огромно свевријеме, у оно дивно савршенство људске обичности, готово на граници мита о слободи. Па налазимо ту поново несавршеног пјесника Махмуда, и даље згрезлог у прелијепост несретне љубави, Абу Алија, и даље најбољег орнитолога међу домарима; налазимо и оне немалене, попут писца Мазине, који свеједно, попут оних највећих, одбија да буде ништа више него ли човјек. Плејада колорита нас доводи све до Гане и човјека по имену Космос, у којем се, посве случајном номенклатуром, рефлектује један од фундаменталних квалитета Николиног пјевања – сажимање космоса у микропростор људске јединке пуштене на вјетрометину репетирајуће историје. Тим путем једино је и могуће да локални небитник постане у ширем смислу готово па „црни драгуљ човјечанства“.

Времеток се испреплиће од садашњег до будућег, преко прошлог и „кознакојућег“ и уопште не игра себи својствену инквизиторску улогу. У Николиној пловидби не постоји кривња везана за било који од прохујалих контекста, а ни за оне који су ту или ће тек да дохује. Палета је онаква каква јесте и све што је Никола запазио на њој може нам се доимати „чисто оваквим или промишљено онаквим!“ (како би рекао Песоа), али оно што јој даје непремазив ауторски печат је највећа од свих душевних вјештина, којој се вјероватно и није могуће приучити, већ се са њезином широкошћу рађа, а та вјештина је свакако таленат за пут и сва за њега везана отвореност ћутилног запажања.

Неко се на пут отискује уморних капака и с равнодушјем према сликама, неко у исти заплови отрован стеченим и непромишљеним знањем, а неко је једноставно самом својом природом ходољуб и сликољуб и звукољуб који својим записима изнова оживотворује свако копно које му тамо и ту препријечи пут, и који шареницом остављених трагова напросто призива човјека да се отисне тамо гдје простор се пред чулима раствара и богати спознају до неслућених граница и неспознатих крајина знатижељне душе.

Поповићев исконски дар да посве мале људе претвара у митске јунаке својих сасвим земаљских попришта, ријетка је вјештина, готово алхемијска реакција којом настаје читаво сноповље боја – скице за властиту пловидбу – за спознају властитог и узвишеног талента за широкост, као свједочанство о огромности човјечијих микрокозама. Никола нам филигранским мајсторством ока, уха, укуса и записа, у поврацима на властито књижевно поприште, оставља широм отворене порте, кроз које је читатељево само да заплови, уз малу помоћ маште.

У томе и јесте највећи квалитет и најузвишенија мисија Николиног стваралаштва. Оно ће остати да свједочи о свевремену људске једновремености, а ако хоћете и обрнуто. Скице за пловидбу, на једнак начин као и њихове претходнице – Приче из Либана на магијски се начин, свака понаособ, утискују у непокретношћу обољеле хабитусе. Оно што остаје угравирано у душу и свијест њезиног постојања, понајмање су ријечи, а понајвише слике. Зуко Џумхур је некоћ говорио: „Само се слике дуго памте, а ријечи већ сутрадан промијене свој ред“, но оно што Поповићу успијева је да сатвори готово мултимедијалну изложбу, јер већ споменута јаркобојност, медитеранска продорност мириса, гурманско богатство укуса и весела меланхолија звука стапају се у јединственост изложене људске фигуре, без обзира на којем пространству ова обитавала те напросто освајају пажњу и магнетно вапе за примакнућем.

Тако нагледанима и широких прозрачних плећа, наједенима и наслушанима хармоничних ритмова, свакоме од нас понаособ неумитно слиједи вртоглавост пада у ни изблиза слично урешен свакодневнични хаос. Но као што су богови одлучили да је вријеме за Одисејев повратак кући, тако је и Николин мултиталенат одлучио да самога себе подијели са читатељством да остави уцртану могућност, а могућност је ништа друго него пробуђена стварност и она се понавља у свим својим диверзитетима све док се не појави човјек којем нека реална ствар неће значити више од замишљене. Тај човјек је истински алхемичар, велики стваралац, чему Никола са мањом или вишом свјесношћу сигурним курсем накреће.

Није стога ни случајно да се пловидба овај пут зауставља тамо гдје је за Николин родослов и започела и гдје тренутачно протиче уморним кораком – у планини испод које пружа се поље, а у пољу Сарајево, мјесто гдје започињу сјећања, како њега, тако и његовог потомства. Лако је круну правити од бисера, но ваља се изборити са властитим черноземом. Било да се ради о родишту или стратишту предака и било да је крвооки црни коњ смртоносац тек опсјенарска примисао, а не истинско обличје једног простора, зубатим сунцем скривено, а тек фантазмагоричном ноћи распуштено у пропланачку слободу, предиван је мир који писац успоставља између свега онога чиме један неостварен мир може већ десецима година да буде тиштен, а присутан је већ подно самог наслова: „Мојим коњима треба неко ко ће их водити љубављу, а не бичем.“

Овај епиграм, а уосталом и читава приповијест, својеврстан је ламент над родним мјестом, свиме оним што јесте, а заклело би се да није, свиме оним што није, а могло је бити, и свиме оним чиме, шта год да било и јесте, своје растиње никако не може остављати равнодушним. Назовимо га проклетством вјечитог повратка или благодаром вјечитог одласка, оно на маестралан начин закључује књигу – а управо је то то, што је Николу, као планинског горштака предодредило на сопствени ахасверизам ширећим простором из којег се, међутим, одувијек враћао још богатијег духа, а исто то богатство се никада није суздржавао раздијелити својим најмилијима. Јер Никола је истински путник и можда ће као такав негдје и успоставити огњиште крај чијег пламена ће се огријати, ако не он сам, онда засигурно све што за њим једног дана остане. Богатство књижевног опуса је већ јасно пројектовано станиште на чијем је непобрисивом мултидисциплинарном трагу.