Жарко Миленковић
МАЛЕ РАДОСТИ И УЛТРАЗВУК ЗЛА

Слободан Јовић: Поднебље

Удружење књижевника Републике Српске, Бања Лука, 2018.

 

Ако је претходна збирка Страх од савршенства Слободана Јовића представила песника песимисту, загледаног над судбином света и опстанка човековог у том свету у који се пада као у тамницу, збирка песама Поднебља открива нам песника који бележећи зло, тумачећи га и демаскирајући, тражи начин да га преживи. Тај једини начин којим се зло може победити јесте доброта, стога и Јовић свету зла супротставља свет добра. Манихејска слика света у овој збирци доследно је изведена. Нема у њој ничег између, све је или добро или зло, а песник је, разуме се, на страни добра.

Песник, посматрајући свет који нас окружује, који је уједно и блистав и страшан, кога разумемо, али никада до краја не схватамо, овом збирком нам је преписао рецепт – како живети окружен злом, а не постати зао; поуку – како у злом свету пронаћи мале радости које ће нас учинити срећнима; савет – како победити „интелигенцију зла“. Бег од света је бег у другачији свет за кога не мислимо да постоји, а који је све време ту и чека да га откријемо. Само, човек је престао да истражује себе и свет, јер нема времена да воли, а у љубави је доброта и Бог за кога мислимо да је мртав: „Свијет нема времена да воли / Задовољава се јефтиним ефектима; / Реклама, билборд, семафор, / Неонско свјетло и мјешавина / Звукова иконостаси су новога доба.“

Свет који нема времена да воли је свет у коме влада празнина која жуди да се испуни некаквим садржајем, који ће привидно утолити њену глад: „Свијет нема времена да воли / пет минута за молитву / устукнуло је пред ТВ рекламама / и аеробиком.“ Свет нема времена да воли јер се на „мале ствари“ и „ситне радости“ не обраћа пажња: „Свијет нема времена да воли / трага за вјештачким усхићењима, цветају хиљаде цвјетова / у обличју банкомата, коцкарница, / маркета и од сваког се очекује / да свој удео принесе / на жртвеник купопродаје.“ У десет слика циклуса Треба додати, а које почињу стихом „Свијет нема времена да воли“ Јовић као ултразвуком открива чиме је напуњен празан стомак света у коме живимо, а који нам поручује да за љубав и Бога места нема: новац, теретана, секс, маркетинг, телевизија. Свет у коме човек престаје да буде човек јер је изгубио своју боголику природу, већ се претвара у машину, робота и роба: „Свијет нема времена да воли / Светост отпада с нас / Лагано попут малтера / На напуштеним кућама; / Све је теже носити бреме времена; / Некадашњи грешник сада је праведник, / А праведник Светитељ. / Господ је снизио уписне квоте, / Али наш немар је невиђен.

            Циклус Видјех, Господе сачињен је од десет записа – сличица које допуњују разлоге због којих свет нема времена да воли: „И видјех људе / Гдје се лицем у лице гледају, / Али душама бјеху / Миљама удаљени / Једни од других; / И слушах како би им се / Тек понекад с усана / Откинула покоја ријеч / Потрошена попут пластичне кесе / Која је највјернија слика / Времена што га живимо.“

            Овај циклус представља разгледнице које нам Јовић шаље из света зла. Уметност, живот, наука, религија данашњице у потпуности су посвећени ништењу човековог постојања. Деконструкцији бића и душе, и конструкцији света симулакрума, света у коме су сви и у коме је све копија без оригинала. Историја људске цивилизације је историја зла, људи и даље сахрањују Бога, изнова и изнова га распињући на олтарима лажних богова, троше новац „убачен у оптицај / уочи Тајне вечере“ и мију се водом којом је Пилат опрао руке. У песмама Читање новина 1 и 2 Јовић слика српску свакодневицу. Прва песма је посвећена вести да је албански алпиниста храм Христа Спаситеља у Приштини искористио као алпинистичку стену, само што, песник то његово успињање види као пад у амбис античовечности: „не успиње се / него сваким кораком / ка горе / дуби јаму / у коју сахрањује / своју људскост“. Друга песма је посвећена асоцијацији коју реч „јама“ има на песника. Наиме, посматрајући женски модел у новинама, са лепим пазушним јамама, песник активира у сећању „јаме“ као места за колективно сахрањивање.

            У кратком Изводу из рецензије, Рајко Лукач пише: „Трагајући за ’ријетким тренуцима радости’, Јовић има потребу да ублажи трагичност живота и умјесто суморних опсервација пружи нам истанчану осећајност.“ А шта чине те ретке тренутке радости: „Ријетки тренуци радости су / Када потпаљујем ватру од старих / Или скорашњих новина. / Одлазе у парампарчад / Силиконске љепотице, старлете, / Политичке сплетке, завист, / Огласи што продају маглу… / Све обујмљује најприје / Посве мали пламен… / И уопште, узбудљиво је гледати / Како се из ничега рађа / Нешто ново и живо.

Ретки тренуци радости су дакле, супротстављање свету, супротстављање злу, супротстављање наметнутим правилима живота. Треба спалити све оно што нас чини робовима садашњице и у пламену тога створити свет окружен добротом и топлином. Јовић је мајстор кратких записа, слика, које у свега неколико стихова говоре живот и тешкоћу живота, радост и оно што нас чини срећнима. Његова поетика животног минимализма на делу: „Застати, / дивити се зелембаћу, / помјерању / његовог стомака / при дисању.“ Или: „Обрадовати се скакавцу / што ти изненада / на надлактицу доскочи.“ Или: „Зазимило је рано: / у крошњи / три неопала јабукова плода – / мала Сунца што нас грију / и одолијевају зими.“ Или: „По снијегу падају / сламке сувог сијена; / остаци љета / у децембру – / то ме утопљава.“ Свету је потребна љубав. А велику љубав чине мале ствари, мали захтеви, мале радости, мало пажње, мало толеранције, cвега по мало: „Нестанак струје: / Тек тада укућани / Сазнају једни за друге / Поново откривајући разговор. // Сједају укруг, / Окренувши главе / Од телевизора – / Свијећа је мало огњиште.“

Умрежавајући своје глобално село, човек је пресекао све нити које га спајају са ближњима. Заинтересован за живот далеких људи, човек најчешће не зна шта мучи онога ко му је најближи. Слике и емотикони потисли су живу реч и разговор, стога и толика тешкоћа говора код младих људи, навиклих да говоре емотиконима и скраћеницама.

Треба се учити доброти од животиња, тачније од краве, стога њу песник проглашава својом светом животињом, која без муке пије ледену воду и снежну вејавицу испрати трептајем ока, она је узор и модел доброте: „имати паметне очи, безазлен поглед, / једноставно, бити добар“ („Узор“). Јовић се труди да у природи, у стварима сасвим обичним, ухвати дамаре „метафоре осећајности“ („Ултразвук“) и да нам их понуди као савет за лакше преживљавање у свету зла.

Постоје песници који „додирне ли их зло, савијају кичму, / понизно чизму му љубе“ („Књиге, пјесници“) и „ријетки пјесници“ који: „Појаве се / Да би нам обзнанили / Формулу претварања / Патње у злато. („На данашњи дан (ТВ рубрика)“)

Управо један од тих песника, који знају да претварају патњу у злато, је Слободан Јовић.