Тихомир Петровић
ЖЕЉЕ И ПОТРЕБЕ

 

Појам сиромаштва добија јаснију посебност узму ли се у обзир људске потребе и захтеви. Незадовољење операционализованих и биолошки мотивисаних жеља за остварење неког циља, недостатак онога што се категорише као најнижи комфор, регрутују у нижи социјални низ. Индекс потрошње, међутим, разликује се од заједнице до заједнице, као и унутар њих; тако је немогуће одредити граничну линију између луксузних и неопходних артикала. Прешна егзистенцијална категорија, потребе су показатељ животног стила.

Жеље повлашћеног и уљуђеног људског бића више се огледају у моди, помпи, комуникацији и рекреацији, у лепом животу – често прохтевима већим од разума и умећа, а који по себи постају претња (господском) миру. Сиротињу обузимају ствари које имају нагонску основу, од употребне и практичне вредности, што долази из стомака, а не из фантазије. „Богати имају страсти, а сељак само потребе: према томе је сељак двапут сиромашнији“, умује Балзак. Стезање каиша око појаса, ненамирење биофизиолошких потреба, одлагање за неко касније време, коче мотивацију ка задовољењу културних и емотивних накана и аспирација, као што су учење, (само)(о)стварање, захтев за осећање индивидуалитета, афирмација. По себи је разумљиво: тек човек растерећен психичких и елементарно физичко-егзистенцијалних проблема може у себи да дочара свет склада и хармоније.

Нема сумње, имовински статус одражавају првенствено храна, одећа, кућа, новац, трошење и томе слично.

 

СКРОВИШТЕ И ТЕСКОБА

Мале и опале, угнутих кровова и кривих димњака, неугледне од слемена до темеља, куће су – као што је у стварности – еклатантно сведочанство сиротињства. Уточиште и смирај живота, објективни оквир у који се смешта идентитет породице, неретко је само просторија под кровом или, пристојности ради, простор неком преградом раздвојен. Спава се на кревету под једним покривачем (до оца мушкарци, па мајка и женска деца), по просутом шевару и слами који се дању склањају у угао собе. То су неусловне, куће–колибе „тек колико за то да човек има где заклонити главу од кише и зла времена“ (Ј. Веселиновић), најмање тихо склониште које пружа комотност и осећање „приватности“ или какву подразумевајућу активност. Некад, плевња и штала, облепљена балегом, висине да се човек не може усправити, одвећ опомиње на ниску позиционираност кућевласника. Од најубогијег материјала, пребивалиште јачи ветар обара; а за случај бежаније, човек га лако прежали[1].

Не само спољашност него и унутрашњост. Венци лука и паприке који висе на зидовима, крњав крчаг, црепуља и посуђе које стане у један сандук и разни алати не дају повод о причи о некаквом покућанству. Као у народној пословици: „Кућа ми је од камена, а у кући ни камена“; „А у кући нигде ништа нема,/ До ли прућа и голог облућа“, гласи народни стих. Кућа у којој је и бог гладан. Пустимо писца: „Шпорет сломљен, без кола на плочи. Дим куља чим подаждари ватру и за очи уједа. Не помаже што му пјевам: Тамо, диме, калајдиме, тамо су ти врата и шарена јаја. Један шкањ имам. Био је још један, па сам га наложио“ (Миро Вуксановић, Клетва Пека Перкова).

Народ бива у приземљу живота, у потрпаницама од трошног материјала, прућа и грања, од блата и сламе, споља неокреченим (окречена свраћа пажњу агама, субашама и другим кесеџијама, онима „који трче на јело и ноћиште“), са вратима кроз која се улази поребарке; пребива у кућерцима и сламарама са окућницом без бунара, ограде и нужника. Станиште је од греда набијених у земљу и спојених плетом, без тавана, пода у висини дворишта, крова који се може руком додирнути.

Ова градација иде даље.

Уџерица дувара ољуштених и као нарочито бојадисаних, кроз коју улази хладноћа и чемер живота, дотрајала и рабатна, живи је доказ ситуационог стања. Тек што штрче изнад земље, срозане, „као да се нечега плаше и прикривају“, пролоканих дувара из којих бије влага, стреха искрзаних, врата и прагова разваљених, посебно, пенџера малих као зажмурене очи (чисто четвороугаоних камених рупа без стакла, „налик на пушкарницу“, искрпљених „пенџерли-хартијом“, преко зиме запушени сеном, старим крпама и блатом, или „распаднутим јастуком из којег провирују крпе које се клате као неко безоблично растење или пузавице“ – Киш, Пешчаник, зачепљени „свакојаким рутинама“), куће – уистину – јесу последња реч беде.

Покривена сламом, шеваром, трском или каменим плочама, неподзидана, само подупрта дрвењара „на две греде“, од које прети опасност да у себе закопа све беднике, у коју, и поред ископане бразде, вода улази у данима кише – као што каже стих једне циганске песме – пружа тек нешто више заштите од кише и ветра. Јунакиња Ђ. Јакшића проводи време у аветињској бусачи, као у хладном гробу. „Она четири влажна дувара наше собе изгледаху ми“ – исповеда се – „тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробници“ (Сирота Банаћанка). Радан М. Глишића, пошто се породично осамосталио, имао је за кућу кошару; а слушкиња Наза Б. Станковића ћерпичару са вратима која се подупиру каменом.

 

Посегнимо за издашнијим пасусом:

 

Како то већ бива са становима последње периферијске сиротиње: кућа је постављена у нехигијенским и по здравље штетним четвртима, на неоцедитом или загађеном земљишту, усамљена, као прогнана из села, око ње ружни неред природе. Јаруга пуна смета, пролокан пут, стазица искидана рупама набивеним камењем или трњем; у позадини ледина на којој нема ни траве ни цвећа. А на предњем плану само један ред кућа, уз одлив неке воде која није ни за што друго до да гусне и смради, и подрива.

Кућица је сасвим сиромашна: ниска, од несигурних, недовољно усправних зидова. Један прозор и једна врата. Продужен кров држе четири дрвена дирека, грубо тесана, како било забивена. То је тобоже остава за кола или дрва; место за привезивање стоке; згода за везивање ужета и сушење рубља. Ничега под Богом нема! Само су уза зид наслоњене крезубе мердевине које воде до таванске рупе. Таван светлуца скроз, празан је скроз.

Прозор на кући је изразбијан и исприлепљиван хартијама разне врсте и разног доба лепљења. Одљуснуте ивице хартије шуште од бубица и мува. Врата су језовита. Позната сиротињска врата без стакала, без прозорчета или капка, без оквира. То су ледена врата, слепа врата. Од неколико дасака слупана, са провученим канапом и чвором на канапу, место браве, без једног јединог прореза да пусти у кућу зрак сунца, поглед човечјег ока, или глас.

И. Секулић, СИРОТИЊСКА ВРАТА

 

Као „заборављена“, кућица „квари целу улицу са кућама већином богаташа“; стоји потуљена, „постиђена и потиснута новим, савременијим зградама“ (И. Андрић, На обали). Окружена вилама и палатама које празнично сијају, исто тако је штрчећа беда. У приповеци Д. Максимовић Слатко је бити сиромашан, станари узноситих, уређених и лепих здања, стиде се зградице као од „присуства сиромашних рођака“. Оивичене зеленилом и појасом мира и лепоте, велелепне грађевине само жалосније издвајају беду.

Речено старим канцеларијским језиком, обитава се по страћарама и напуштеним друмским хановима. Бивствује у објектима импровизованим од дасака и блата, покривеним плехом или хартијом, по подрумима, ћумезима, избама и јазбинама, у најмрачнијим кутовима. Притом, даске и замотуљци од старих и нечистих прња служе као постеља и јастук

Сиромашна сеоска и градска популација је настањена у нечему што се силом прилика сматра стамбеном јединицом: шкрофулозни и неосунчани собичци, мемљиве и смрдљиве просторије полутамних прозорчића, неугледне плетаре и кровињаре, рушевне шупе и бараке, вагони и каросерије, или полупровизорне конструкције од одбаченог лима, комада пластике, тер папира и картона.

Без сигурног боравишта и сталног смештаја (спавање под ведрим небом, на улици, у парковима, под мостовима), перманентна неизвесност, посебан је облик невоље (крај свега, кажњиво са кривичноправног аспекта). Сиромашни занатлија Ставрија, задовољимо се овим примером, живи као домазет у туђем домаћинству: „Ама шта да ти прајим“ – исповеда се – „кад си немам ни за пударску ели пољачку колибу“ (С. Сремац, Ибиш-ага).

Testimonium paupertatis рефлектује се као социјална реглементација у пуној светлости на државне резиденције. У доба Карађорђа, српски совјет заседа у малој каменој кући, која је више личила на подрум са каменим сводом, пуна влаге и мемле. Црногорски сенат је, потврђује ову истинитост Вук Караџић, – „једна дугуљаста (…) зграда, у њу се улази на двоја врата: једна врата воде у одељење у које се затвара рогата стока и магарци; кад се уђе на друга врата, ту спавају сенатори“. Школа је, сведочи аутор Школске иконе, Л. Лазаревић, ниска, „проста дашчара“.

Према изреци, сиромах гради две куће: једну себи, једну богатоме; друкчије речено, своју раскућује.

 

НОВАЦ

Посредник између нужде и предмета, свеугаситељ и свепазитељ – ако је допуштено опште место – мера вредности и имања, новац (купе блага, литре злата, аспре, грошеви, марјаши, форинте, крајцаре, никлени петопарци) долази под пишчево перо од половине XIX века, с пропашћу старе задруге и престанком плаћања пољопривредним производима.

Газдинско-зеленашка логика: новац–роба–новац = новац увећан у односу на почетни новац („роба љуби новац“, К. Маркс), преокупација је књижевних судионика који имају природно усађену жељу за новцем. Али, у свакоме тиња жудња за ствар која може да учврсти и уздигне „у рођеним и туђим очима“. „Новци се поштују више неголи отац и мајка“, изриче аутор Горског вијенца. Новац је „Бог и отаџбина“ (Р. Домановић). „Цео свет, као у психози, говори само једно: новац“ (И. Секулић). „Питање је у новцу. Новац има, у времену у коме живимо, снагу Сунца, снагу коју сузе више немају. Срећа људска је сад у новцу. Енглези су од трговине начинили (нову, прим. Т. П.) религију“, износи аутор Романа о Лондону. Читаво Балзаково дело је сликовит документ о његовој безграничној моћи и светости. Свет у чијим је очима комад новца много већи но што изгледа, мисли да је, као и све материјално благо, неправично распоређен; те је немогуће докучити његову путању и његову везу са робом. Сиромашак „сваку пару преврне десет пута на длану, пре но што је спусти на туђу шаку“ (А. Прибићевић). – Пуста парица, „прохуји кроз кућу сиромаха као ветар кроз празну колибу“ (вијетнамска). Што је најгоре, зајмити се лако не може; и зато се мрзи као лични непријатељ.

Средство које има моћ непобедивости доноси углед и част (уместо човека, једина мера, једина вага), али и степеник о којег се саплиће човечанство, неприметно је увучено у све поре друштва. „Без новца се не може ни у цркву“, „Због новца, владика запопи магаре“, „Без пара ни син оцу гроб не копа“, „Паре од мртвога жива чине“, потврђују ову истину народне мудролије.

Тргује се и стиче на непоштен начин; јер није морал тај који одређује цене, већ закон понуде и потражње. Оно што се сматра неотуђивим – врлина, љубав, уверење и савест –  постаје предмет крчмљења и отуђења. „Свако за себе“, „Новац не мирише“ – вели се отворено. Његово давање уз уговорену каматну стопу, путем облигација и жираната, без ризика, доноси доходак без рада, утажава незаситу драж. Власници капитала су, констатује С. Марковић, аутор Србије на истоку, директни кривци до гуше задужених сељака.

У опусу не само писаца реалистичке оријентације, обезљуђујућа и изопачујућа новчана сила, уноси несигурност, срозава, трује односе међу људима, управља интимним животом. Помоћу ње богат отима младости оно што припада само њој. Omnia vincit amor, sed nummus vincit amoreum[2].

 

Накарадно мерило важења, одвраћа од тешког и лепог, а нагони на лако и вулгарно (Јан Парандовски), као што пише у старим књигама; гони на најнечасније радње: син продаје оца, кум кума, брат брата, деца пљачкају своју мајку. Чине се убиства.

Са друге стране, сиромашан свет готово се новцем не користи; све сâм себи израђује (од пелена до покрова и дасака у које полажу у гроб) – купује већ нешто гвожђурије, соли и стакла. Потребан му је само за плаћање пореза.

Као у европској литератури, неисказано је задовољство газде тврдице да милује и гледа злато. Згртач блага Кир Јања Ј. С. Поповића растанак од златника доживљава као бол; „како ми раста срцу“ – говорио је опијен – „кад видим мои лепи дукати, кад гледам мои красни талири и кад пазим велики пакли сос банку!“ И даље: „Нисум, тако ми моја трговина. Да бог дâ, да не профитирам нигди, ако знаим да правим банку“ (Тврдица). У Глишићевој приповеци Шило за огњило, богати каишар, по неким својим цртама, подсећа на Кир Јању. Вредан је помена роман Пере С. Талева Новац, проза о противречности сиромашног света и света трговаца и газда. Рајки Радаковић златници су „некако топли и меснати, као да животни сок кружи у њима, као да дишу и расту“ (И. Андрић, Госпођица). Шкртица је, вели туђа пословица, као златом натоварен магарац који се храни сламом. Дражи је звекет новца од песме; све је подређено његовом звекетању.

 

ОТКИДАЊЕ ОД ЖИВОТА

Гледиште на којем стојимо призива у свести устезање од трошења. Поучен искуством, из бојазни од непредвидљивих заплета и незгода, човек се понаша домаћински, економише и тврдичи. „Штедња кућу зида“, „Црн леб дотера бел“, „Кошуља к’д се закрпи, више траји него нова“, „Крпеж је сиротињска мајка“, „Штедња је велики приход“ – више су но практичне животне мудрости. Пази се и задржава за нужду, за старост и изнемоглост који дођу „подмукло као неочекивана посета“, за посебне пригоде као што су школовање, удомљење чељади; „за образ“, за „не дај боже“. Сељак је присиљен да најбоље склања од своје деце и отуђи оно што прво произведе. Штедња пуста, да се што више сачува за кућу. (Црква благосиља сваки рад усмерен на добробит људи: „Ко сади виноград и не једе од рода његова? Или ко чува стадо и од млека стада не једе?“)[3].

 

Матавуљ приповеда. „Цео крај је захватила љута глад: Пилипенда, чији беневреци бјеху сама закрпа, не сме да стави две прегршти ’већма црна него жута’ кукурузна брашна у котао за качамак, јер ће идућег оброка остати без хране.“ Домановић у Белешкама са села потцртава штедњу научену од вајкадашњег сиротовања. И када је човек гладан, мисли да ли да руча или не. Ауторка И. Секулић: „Ваздух не могу штедети. Одело чувам га као очи у глави; чим дођем кући, свучем га и обесим у орман, а навучем неку стару антерију коју ми Баба даде да ми служи као шлафрок – али шта ћеш, од једних панталона никако не буду двоје!“ („Амбиције, дим“).

 

Ево још једног карактеристичног цитата:

У новембру, за посечења, поједе се оно што се не може осушити – џигерице, црева, глава; остало оде на сушење, у кавурму, у маст. Затим почиње штрпкање сланине и сувог меса: то се троши такорећи кришом од себе, не без осећања кривице. Посек би се дао збрисати у неколико недеља, кад се не би мислило на будућност. Због тога се суви мрс не једе – то се грицка, као да човек самог себе поткрада! Узима се у сасвим малим количинама, а залиха се, опет, непоправљиво смањује. Почетком пролећа, у мишани остану два-три кајиша сланине, једна чађава пастрма, и једна надземаљски усамљена пршута, према којој нико више и не диже поглед, као да не постоји. То што прегрми зиму, почев од марта постаје недодирљиво – намењује се за преку потребу и црну нужду! То се сад може уцрвљати, убуђати, укварити – али се јести не сме. Тако се, преко зиме, изједе цела свиња, а да се ни у једном оброку – сем, можда, у пржењу које се прави на дан посечења – није уживало. Сушница се испразни уз непрестано одмеравање и скомрачење, свако се парче одсеца са грижом савести: што је комад укуснији, и грижа је јача. Грижа ту дође као зачин, со и бибер!

(М. Данојлић, БАЛАДА О СИРОМАШТВУ)

 

Чине се умерени издаци и избегава расход, а без којега се не може или се до њега теже долази (морално својство, једно од основних предуслова економске стабилности и просперитета породице и друштва, одраз културе и зрелости, чуварност обезбеђује нове приходе, уздиже углед и престиж). Трошкари се и уздржава од задовољења: једе јефтинија храна (обрано млеко, сурутка, одстајало вариво од јуче; пије сурогат кафа, такозвана дољевуша – када се у соц долива вода да уживање што дуже потраје – М. Капор) и прескачу оброци; ускраћује грејање (ложење грања, трња, шишарки, суве балеге или сламе уместо цепки, спавање у хладној соби – извор топлоте је загрејан цреп умотан у крпе да утопли кревет) и осветљење (ватра са огњишта, маст од липсалих животиња, боравак у мраку); штеди одећа (стара, неадекватна гардероба; направљено ново од преврнутог и прекројеног изношеног одела, купљена величина за коју годину унапред); чувају ствари за свакодневну употребу (старо се поправља и крпи – црно сукно белом закрпом и модрим концем – ципеле гаре чађу); укрцава у најјефтинији путни разред; човек се одриче културних, али и здравствених, као најосетљивијих потреба. Тога ради меље се по мало и ограничава, како би чељад често остајала без хлеба. „Сиромашном домаћину није мрско кад му је хлеб горак. Спорије се троши“ (С. В. Вукосављевић).

Шкртари се из грамзивости и страха од губитка. Код среброљубаца, Кир Јање и госпођице Рајке Радаковић, дух сакупљања поприма општељудски порок. Уместо да се радује пламену свеће, грчко-цинцарска вера гледа у свећу док догорева; не види сир него само рупе у сиру; трошећи, осећа горчину а не задовољство. Радаковићеву „Греје (је) она лопатица угља која није потрошена.“ Умире унапред са стварима које се троше[4].

 

[1] „Занимљиво је запажање да је сиромаштво у западноевропским градовима (а то важи и за Балкан и у касније доба) ограничавало приватни простор и сабијало породицу ’до тачке промискуитета’, што је утицало на самоискључење“ (Петровић 2014: 134)

[2] „Љубав све побеђује, али новац побеђује и љубав.“

[3] Пре свега, обазривост еманира према живежи као нужној и природној потреби. Брига за залихе довољне за неко време и страх од глади одвајају од уста; пролази се с половином, како опет вели народ. Све до краја XIX  века, зрно се туца у ступи с осјем и свом другом нечистоћом и, стуцано, сеје на решето – само да се пожњевено не изгуби. „Кад народ не би био принуђен на гладовање, Србија не само не би имала да извози, већ би или морала увозити или појести за годину све ово стоке што данас има“, долази до закључка Д. Туцовић 1905.г.

[4] Немало је литерарних јунака који се односе према животу као да не постоји сутра. Доступан је пример и изван естетске сфере. Сликар и песник Ђ. Јакшић – наводи Светислав Вуловић – „Штедети није умео. Док је млађи био – прича један његов друг – што је данас имао, то је све са својом браћом потрошио, па сутра како било. Такав је био и у доцнијим годинама. Зато је вазда сиромах.“