Естер Сингер Крејтман
ПСИ

Том је кошчатим прстима превртао неколико новчића, посматрајући их тврдим, сивим погледом. Није знао, шта да уради. У глави је имао само једну мисао. Мучила га је савест. Жена је била поптуно у праву – никада није имао среће са псима. Заложио је већ своју зимску одећу и рубље. Остало је само неколико пелена за одојче, а већ три недеље није платио кирију. Тог јутра газда га је опоменуо, упозоривши га да ће га, ако не плати дуг, избацити на улицу заједно са женом и дететом, премда је била средина зиме.

            – Уради, шта ти кажем! Не иди! Видећеш да ћеш поново бити на губитку! Тешко ми је на срцу и савршено знаш шта то значи. Знаш, да моје срце никада не греши! Сваки пут када тамо одеш, ти си на губитку! – госпођа Диксон гледала у мужевљеве челичне очи да би се уверила да је чуо макар једну реч. Стајала је покрај зарђалог лименог лавора перући својим мршавим прстима дечију одећу. Оно што је прала остало је прљаво, јер није имала пара за сапун.

            – Уради, како сам ти рекла. Дај му новац за ову недељу и реци да ћемо остатак платити касније, шилинг недељно. Сложиће се с тим, сигурна сам.

            Том није одговарао. Посматрао је дете које је грицкало корицу хлеба. Из његових усташца текла је пљувачка. После је, због глади почело да гризе палац на левој нози. Имало је бледо лице и црвене, надувене окице. Подигнута ножица била је модра, кошчата и малчице искривљена.

            Том се разбеснео на дете.

            – Престани да гризеш тај прст! – узвикнуо је, вадећи га брзо из дететових устију, које је одмах почело да плаче; сузе су му текле низ анемичне образе право у мала модра усташца.

            То је још више разбеснело Тома.

            Устао је и погледао кроз прљав прозор у велики сат, који се налазио изнад бара Бели слон. Сада то и тако неће ништа променити. Овога пута сигурно ће ми успети – видећеш. Чуј ме, хтела ти или не хтела, ја ћу тамо отићи. Ако ми се прикључиш, платићемо шилинг више, али ћеш барем резултат видети својим очима, уместо да лежиш ту сама и кукаш. Та, хајде, то ће ти учинити добро.

            Донео је њен избледели мантил, некада браон. Сада не би могла да именује његову боју. Стидела се да га носи, чак кад је ишла да види псе. Дете је било обучено у старе, претесне рите, а Том уопште није имао капут.

            Уосталом, шта је друго могла да ради током тако дуге, суморне вечери? Осим тога – ако добије, а не буде с њим – може да заврши у Белом слону, да прослави добитак с пајтосима; тада би и тако остала без игде ичега.

            Очешљала је ретку косу, увила дете и изашла да окуша срећу.

 

            – Ови људи су луди! Дали би свој живот за оне псе. Погледај само, шта се ту догађа! – чудила се госпођа Диксон, видећи тај призор први пут.

            Том је већ заборавио на хладноћу. Чак није осећао воду која му се увлачила у подеране ципеле и квасила му стопала. Купио је две карте и сијао од радости.

            – Уплатио је на Црног Алберта, он доноси срећу! Знам да ће нам се данас посрећити.

            – Сумњам – помислила је, уздахнувши, госпођа Диксон. И поред свега, заинтересовало ју је оно што се збивало наоколо.

            Срце је почело брже да јој куца. Шта ће да уради, ако Том поново изгуби?

            – Неће изгубити – помислила је, одбацујући црне мисли. С обзиром на то да су овога пута заједно, молиће се Богу да победе. Макар једном, макар данас.

            – Не, не! Он не може да изгуби. Данас сигурно неће изгубити. Наравно да ће добити – покушавала је да одагна лоше мисли, које нису престајале да насрћу.

            Осврнула се. У гомили је расло узбуђење. У главама су имали само једно – псе. Приспело је двадесет хиљада људи, да би видели ту представу са псима.

            Електричне лампе бацале су пригушено, тамно светло на округао комад кратко подшишане траве, што је стварало илузију о зеленкастом језеру окруженом пуном, осветљеном линијом травњака. На њему се налази бео, свеже обојен ограђен простор, који је издалека личио на кућу за лутке.

            Арена је лепа.

            Имућнији су се угодно сместили на посебном балкону, налик на оне који се могу видети у позориштима. Целина је била јако осветљена. Сијасет лампи светлело је гледаоцима директно у очи. У огромну зграду која подсећа на фабрику улазили су цаклећи аутомобили, а у њима богаташи-играчи. Спољашња помрчина гутала је аутобусе који су на пасју писту довезли сиротињу, покретану њеном крвљу и сузама.

            „Језерце“ окружено травнатом линијом стварало је границу између имућних гостију и остатка. Покрај једног улаза карта је коштала пет шилинга, а покрај другог само шилинг.

            Једношилингаши су надирали из целог Лондона. Аутобуси који су се заустављали били су препуни људских тела, људског зноја и људске глупости. Нису само аутобуси били претрпани људима, већ и трамваји. Цео Лондон хитао је к псима!

            Букмејкери с лицима набреклим од крви држали су се близу својих стајалишта, тргујући срећом оних са јединих неколико шилинга, нудећи црвене карте с именима свих паса.

            Гомила се бацала на њих, као пчеле на мед.

            Букмејкери су усхићени, њихова лица су постајала све црвенија. Ватренa жеља да привуку што већи број клијената додавала им је енергију.

            Одасвуд су се чули њихови гласни узвици:

            – Два за једног, четири за једног!

            Одјекивао је бучан звук труба. Гомила се ројила попут мува. Једни су седели, други су стајали. Све очи су биле упрте у арену. Сва срца куцала су у ишчекивању.

            Шесторица мушкараца обучена у беле мантиле, као лекари, изводила је шест витких лепих паса. Сви су имали на себи мале прслуке, да се не прехладе. Сачувај боже! Представљени су целом стадиону. Пси су се понашали надмено; нису гледали ни у најузбуђеније навијаче, од којих је већина имала на себи подеране панталоне. Малобројни су имали капуте. Дрхтали су од хладноће.

            Пси су уведени у кућицу из које је допирала бука. На округлом делићу траве смештен је бели плишани зека на електрични погон. Пси су завијали од узбуђења, а њихово лајање се сједињавало са жагором гомиле која је напето ишчекивала. Изненада су се угасила светла. Настала је тишина.

            Врата кућице се подижу. Зека почиње да трчи, а за њим помахнитали пси.

            Гомила луди од усхићења. Људи вичу из све снаге у грудима:

            – Даље, Мајк! Стари, добри Мајк! Даље, престигни их!

            – Даље, Црни Алберте! Трчи! Покажи им! Даље! Даље! Даље!

            Зека нестаје. Један од паса стигао је на циљ. Мртва тишина. Разочарана лица. Изрази покуњености. Само неколико особа пење се степеницама. Прилазе радосних лица букмејкерима, да приме добитак. Остали се не померају с места. Подсећају на губитнике.

            Букмејкери су остављали утисак задовољних. Враћају се послу с новом енергијом. Том претура по џеповима.

            Одлучује да проба још једном. Мора да поврати новац који је изгубио. Букмејкери имају пуне руке посла.

            Елегантни џентлмени у крутим шеширима на напомађеним главама, с беспрекорно белим рукавицама на кошерним рукама, дају знак другој страни која је победила.

            Само петнаестак минута касније уведени су следећи пси. Читав ритуал поновљен је још седам или осам пута и уследио је крај последње трке.

            Гомила се разилази. Госпођа Диксон, којој је нестала крв са лица, држи на рукама дете и горко јеца.

            – За шта ћу данас да купим детету млеко? Чиме ћемо ове недеље да платимо кирију? – рида.

Томове очи су закрвављене. Дрхти у танком сакоу. Руке је завукао дубоко у џепове. Баца према жени претећи поглед, упозоравајући је да ућути и не погоршава ситуацију својим нарицањем.

            Млади Јевреји, који су још јуче били заузети читањем молитвених књига, а данас се баве бизнисом, имућне жене, чланице најразличитијих клубова и удружења, чак гоји – богати, пијани, празнично расположени – сви су дошли да виде псе и окушају срећу.

            – Њих нико неће избацити из куће – јаукнула је госпођа Диксон.

            – Рекао сам, умукни! – Томове очи имале су израз убице.

Гужва се није смањивала, а, истину речено, напољу је још горе. Дечачићи трче улицама, оглашавајући победу овог или оног пса.

            – All the winners! Сви победници! Прочитајте о томе – те речи одјекују у целом Лондону. Новине се продају као топле земичке. У општем комешању нико не чује тихе јауке жене. Том нема чега да се боји.

 

 

ХИНДЕ ЕСТЕР СИНГЕР КРЕЈТМАН (HINGE ESTER SINGER KREYTMAN, 1891–1954), старија сестра нобеловца Исака Башевиса Сингера, прозни писац, новинар, преводилац с енглеског на јидиш, рођена је у Пољској, а после удаје живела је у Холандији и Енглеској.  Писала је на јидишу романе и приче. Превођена је на француски, енглески, немачки и шпански. На пољски је тек недавно преведен избор из њених прича на пољско-јеврејске и енглеске теме. Спадала је у ретке еманциповане Јеврејке. Брат нобеловац звао ју је „хасид у сукњи“. Инспирисан њеном личношћу написао је роман Јентл, који је и филмован у Америци. Режирала га је и играла главну улогу Барбара Стрејсенд.

 

Избор, превод са пољског и белешка

Бисерка Рајчић