Тамара Попов
АСОЦИЈАТИВНО ПОЉЕ НОЋИ У САПФИНОЈ ПОЕЗИЈИ

 

ДЕСЕТА МУЗА

У овом раду покушаћемо херменеутичким приступом да осветлимо ноћ као један од круцијалних мотива опуса еолске поетесе Сапфо, славне Лезбљанке чија дела датирају из периода VII века старе ере, осврћући се на семантику саме именице „ноћ” у оквиру поетског контекста. Сапфо је вероватно рођена у Митилени, на острву Лезбос. Стварала је на еолоском дијалекту који је био веома мелодичан1 и, у складу са античком метриком, њене песме биле су скандиране и праћене на барбитону, усложњеном инструменту налик на лиру, а могуће да је на њему и сама свирала.2 Сапфин опус може се класификовати на химне, љубавне и свадбене песме3 , а унеколико је и значајан удео народног фолклора у њеном стваралаштву.4 Уз химне се или славе музе, Харите, богиње милине, љупкости и дражи, или је то Афродита, која је била привилеговано божанство на Лезбосу. Каткада се слави и Ерос, огрнут пурпурном хламидом.5 Изузев тога, Сапфо понекад опева и митске љубави, као нпр. љубав између Хектора и Андромахе.6
Римски филозоф медиоплатониста Максим из Тира (друга пол. II века н. е.), који је био познат по својим беседама (41),7 пореди Сапфине односе са ученицама са Сократовим односима са његовим мушким пријатељима:8 „Шта је друго љубав лезбљанске песникиње него Сократово умеће љубави? Чини се да су они водили љубав свако на свој начин, она према женама, он према мушкарцима. Кажу да су обоје волели многе и били заробљени стварима које су биле лепе. (…)“9
Сапфо Платон назива мудром10 , а у епиграмима у Палатинској антологији (Аnthologia Palatina), вековима након Сапфиног стварања, због њених блиставих стихова, Псеудо-Платон, као и Антипатер из Сидона11 (II в. ст. е.), називају је десетом или смртном Музом:12 „Причају неки да девет постоји Муза, колико греше, зар Лезбљанка Сапфо није десета Муза? (Псеудо-Платон)“13 Слично томе ће, неколико векова касније, пред сâм крај свог живота, око 120. г. н. е., учинити и грчки списатељ и есејиста Плутарх из Херонеје14 , у свом Дијалогу о љубави (Аmatorius).15
Наш велики хелениста Милош Ђурић о Сапфо је рекао да је живела једним сном о уметности и веровала у поезију као у спасење од баналности и пролазности.16 Била је унеколико свесна сопствене славе и бесмртности17 и тврдила да кад гнев букти у срцу, треба пазити да речи не говоре узалуд,18 и њене речи то без сумње нису.
Од значаја је напоменути да су, међутим, од целокупног Сапфиног опуса, који се процењује на седам, осам или, чак, девет књига или ротулуса,19 које је редиговала Александријска библиотека, због немилости хришћанске цркве према отвореном еротизму и хомоеротизму којим су еманирале многе њене песме, Сапфини стихови до дана данашњих опстали, према неким проценама, само у 211 фрагмената, док су неки од њих заувек изгубљени у пожару који ће задесити Александријску библиотеку.20 Сапфина заоставштина од неисцрпног је значаја и утолико више што је, осим невероватне језичке заводљивости, сликовитог песникињиног израза који се читаоцу моментално указује и транспонује у шаролике менталне представе, Сапфин тако аутентичан спој експлицираног еротизма, а истовремено крхке женствености, веома допринео модерним читањима и подстакао на различита тумачења појма фемининости уопште.
Како бисмо боље дочарали феномен ноћи, било би корисно напоменути да је само схватање сна у антици било комплексно.21 Наиме, у антици се сну и сневању придавала велика важност, што је временом изродило посебне дисциплине које су биле посвећене сневању, као нпр. онеирокритика,22 као и теорију снова која ће постати значајни део античке филозофије, а каткада се користио и за лечење болесника, у медицинске сврхе. Постоје сведочења да је пре једног таквог божанског исцељења претходило анахоретско повлачење у забити којима је Грчка и тако обиловала, као и аскетски живот, а пред сaмо једно такво падање у сан постојао је један врло занимљив и надасве мучан процес, који се, заправо, састојао из више посебних сеанси…23 Међутим, сан није схватан искључиво бивствено, већ и фантазматски, као својеврстан привид, и његова двојака природа чинила је од сна за сневача дословни пут у непознато.24
У сваком случају, његова основна функција била је епифанија (која је некада могла ићи и до откровења), односно указивање божанства које би ониричког сневача упућивало на одређено пророчанство и тиме му олакшавало бивствовање на јави и у будућности, и тај случај се нарочито истицао у Хомеровим еповима. Сама реч „онеирос“ код Хомера готово свуда се односи на одређену појаву у сну, а не на сâмо искуство сневања, и то је бивало, или неко божанство, или дух, или лик (eidōlon).25 Позната је нека врста поређења Сапфо са Хомером,26 и аутоматска референцијалност на њихова имена када се у античкој Грчкој спомене „песник” или „песникиња” – знало се да се под тиме мислило или на Хомера или на Сапфо: „Сапфа ми је име и песмом сам се уздигла међу женама, као Хомер међу мушкарцима.“27
Међутим, за разлику од Хомера, Сапфо је била прва међу песницима Хеладе која се тако минуциозно осврће на субјективност, на лирско Ја, уводи општи појам женског у поезију и проучава садашњи тренутак, приказујући ефемерно на тако болно-сладак начин, што се веома може запазити и у читањима симболике њене ноћи.

ТУМАЧЕЊЕ САПФИНЕ НОЋИ

Асоцијативно поље представља тематску целину речи различите деривације, повезаних сродним значењем, и спада у подгрупу ономазиолошких поља.28
Осврнимо се најпре на то шта Матица српска у свом измењеном и допуњеном издању из 2011. године предлаже као семантизам именице „ноћ“:
1. ноћ од изласка до заласка сунца, од првог мрака до свитања; помрчина, тама у том временском интервалу, изгубити се у ноћи;
2. фиг. ропство, непостојање националне слободе ~ Вартоломејска, 1572.
Такође, прилаже и следеће колокације и изразе:
• поларна – време када се у поларном појасу Сунце не појављује на хоризонту;
• глуво доба ноћи – време око поноћи или касније кад је све тихо, дубока ноћ;
• прогутала га (је ноћ) – нестао је на непознат начин (убијен је тајно).
Ту се налазе и изведенице из исте породице (из истог деривационог поља):
• ноћни, -а, -о – који се односи на ноћ, који припада ноћи; који бива ноћу ~ мир ~ живот – напад;
• ноћник – 1. ноћни ветар; 2. ноћобдија; 3. празн. натприродно биће које се јавља ноћу и људима причињава зло.
Код Сапфе је читава никтејска тематска нит крунска, јер, ако не директно, онда посредством стилских средстава и низа алузија, провлачи мотив ноћи кроз велики број сачуваних фрагмената и као таква може се сматрати да представља својеврсну најаву велике романтичарске апологије ноћи, као периода самоће и привилегованог места сустретања са самим собом.29
У фрагменту 168б видимо да се ноћ схвата као време лишености које долази као последица двоструког одсуства са којима се суочава песникиња, са једне стране вољене жене, а са друге, истовремено, небеских тела која се ноћу губе из видног поља под хиром природе30 , што потврђује и Матичина конотација на израз „поларна ноћ“, као и колокација „глуво доба ноћи“: „Зашла је Селана, као и Плејаде: средина је ноћи, / час пролази, а ја спим сама.“31
Фрагмент 63 нарочито је интересантан, са једне стране, јер се ту Сапфина ноћ донекле поклапа са Матичиним асоцирањем ноћи са тамом и мрачним простором. Са друге стране, ноћ се повезује са сном. Сан Сапфо истовремено доживљава као сладак, јер доноси чари. Међутим, исцрпљена чекањем и одупирући му се, он за Сапфо постаје и од туге чудесан, из чега сазнајемо да је Морфеј32 не проналази лако. Његовим доласком бивају јасније дневне патње: Кроз црну ноћ, о, сну,/ тумарао си, а кад си утонуо…/ слатки бог, од туге чудесан…/ [да ти снагу сачува од…/ надам се да бити део нећу…/ од блажених ниједна…/ јер не бих…/ чари…/ а кад бих имала… / њих све…]33
Имајући у виду античко двојако схватање природе ноћи, можемо запазити да је Сапфина ноћ посве другачија, по томе што директно одступа од горепоменутог обрасца, тзв. стандардне епифаније, првенствено јер се из ноћи нужно не рађа сан. Ноћ се не перципира искључиво као време одмора, нити као пуки пут у несвесно. Откривајући своје хоризонте, пред самом собом и пред песникињом, она пружа пут у поетесину нутрину, у лирско Ја, остајући све време дубоко лична и дубоко контемплативна.
У веома кратком фрагменту 151 приметно је још једно најављивање одлаганог сна као немилог догађаја, у ноћи која долази превремено: За очи, црна ноћна мора… / Сан с очима црним, – [у ноћи, која сазријева прије времена…]34
Фрагменти 104а и б у пуном сјају приказују контрастну природу Сапфине поезије. Наиме, појавом звезде вечерњаче која се увече појављује на западу и бљештаво наговештава одлазак дана и ступање ноћи, долазимо до амбивалентне слике ноћи у односу на Матичино првостепено значењско дефинисање ноћи као помрчине, таме, израза изгубити се у ноћи: „Вечерња звездо, са собом доводиш све што је блистава Зора расула / Доводиш јагње, доводиш козу, мајци доводиш дете.“ (104а) и „…Вечерњача, најлепша међ’ свим звездама… (104б).“35
Сапфина звезда која наговештава долазак ноћи, супротно логосном и епском тумачењу овог доба дана као апсолутног безизлазног, неповратног и порозног мрака, напротив, најлепша је утолико више што, баш као што и Месец оличен богињом Селаном мирно сија и благодари пружајући доличну утеху тренуцима песникињине никтејске усамљености, звезда вечерњача истовремено уноси хармонију и дисхармонију у таму, осветљавајући је и тиме рушећи преовлађујући колорит утврђене визуре.36 Алогосно Матичнином идиому „изгубити се у ноћи“ и инверзно једној од колокација уз придев ноћни (ноћни напад), у ноћи се не губи и не напада, него, напротив, смирује, проналази и спаја све оно што је дан одвојио – аналогно другој колокацији коју и сâм Матичин речник предлаже – (ноћни) мир.
Вечерњачи или вечерњој звезди Сапфо се обраћа и у виду апострофе Хесперидо37, где инвоцира и друга два божанства: то је најверованије један од хименеја који је посвећен некој од њених ученица.38 Слично се провлачи у другом Сапфином фрагменту свадбене песме (30), где младине пријатељице позивају младожењу да и он дозове своје пријатеље, не би ли сви скупа долично славили радосну прилику. Овде се стиче утисак да је сутон одвећ поодмакао (девице пирују сву ноћ), смирај дана дословно је почетак ноћи, у овом случају оличене као периода разбрибриге и весеља: „Ноћ… / Девице… / пирују сву ноћ… / Нек твојој љубави кликћу / и невести у одори црвеној. / Ал’ кад устанем, ’де (позови), / нежење година својих / па да нам буде сна / (мање) него (славују) слађаног гласа.“39
У фрагменту 96, којем недостају уводни део, као и завршни стихови 40, осветљен је еротолошки моменат Сапфиног стваралаштва кроз призму небесног поређења далеке љубљенице из Сарда са самом Селаном, која, сејући својим ружичастим прстима предивну светлост, истовремено надсјајава остале звезде, али их не одсјајава. Тиме се врши пренос с трансцендентног на овоземаљско и тако настаје онеобичен амалгам сабивствовања Сапфине љубљенице са лидијским женама – још једном је еманирано поимање одсуства (класификација проф. Пилиповић на Ја-лик, Ти-лик (љубавница) и Она-лик (љубљеница), одн. Б. Снела на „овоземаљске” ликове поетесе и њених ученица, Атиде, која са Сапфо остаје на Лезбосу, и Аригноте која их напушта одлазећи у суседни Сард и према којој се јавља чежња41 ). Звезде и Селана делују у синергији, тако да по пољима и даље светлуца бистра роса, руже су у цвату, трава је мека, а биље медно процветава42 , чиме се ствара призор протоидиличног простора, која је једна од битних одлика Сапфине поезије43 : „Сард… / …често овамо усмеравајући своје мисли…44 / …одавала ти је пошту јер изгледала си налик богињи и највећма је уживала у твојој песми. Сада она међу лидијским женама блиста, као што после заласка сунца ружопрста Селана надсјајава све звезде: светлост управља ка сланоме мору, као и ка многоцветним ораницама, те се разастире лепа роса, процветавају руже и нежни красуљци и цветолика ждраљика… Често се она лутајући сећа благе Атиде и њене су танане френи обузете жудњом… / [ићи… мисли… много… пева… усред] нама није лако да се по љупкости лика са богињама поредимо… / […Адониса… Афродита је сипала нектар из златног… Њене руке… Пеито… Герестион… драге…]45
У фрагменту 34, и даље траје персонификовани однос небесног и овоземаљског, са тиме што, као што ноћ из Речника Матице српске сама метафорично гута појединца заправо га убијајући, овде тако Селанина, односно љубљеничина светлост тамани светлост преосталих звезди, одн. девојака, али их не гаси и насилно не спутава, већ само подстиче да сопственом вољом до следеће мéне то саме учине: „Звезде које лепу Селану окружују светлосни свој еидос46 изнова скривају кад год она, у пунини својој, осветли (свеколику) земљу.“47
Фрагмент 126 прилично сликовито приказује Сапфино поимање сна, као блиски телесни контакт са другом женском особом: „…спијући на грудима нежне пријатељице…“
Са друге стране, фрагмент 134 реферира на Сапфино ониричко обраћање моћној Кипранки. Тако се приближавамо једној од изузетно значајних одлика Сапфине поезије уопште: „У сну сам говорила с тобом, богињо на Кипру рођена…48
Наиме, са Сапфиним стваралаштвом долази до преокрета појма трансценденције који је кључан за поимање античке поезије у целости. Епифаније постоје, али се налазе или у домену сећања или у домену жељеног или, пак, у домену сна. Међутим, и када у сну разговара са Афродитом, божанства се код Сапфе, ипак, никад не појављују непосредно, као што је то случај, на пример, код трагичара, Херодота или Хомера. Премда независна богиња и привилеговано божанство у Сапфином свету, Афродита је увек у одређеној малој мери и алтер-его саме песникиње.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Интересантно би било, на самом крају овог рада, напоменути шта Обратни асоцијативни речник српскога језика из 2011.г. прилаже као асоцијације на лексему ноћ. Наиме, користећи се метотодом асоцијативних тестова, аутори речника су од испитаника прикупили 800 различитих асоцијација на 600 задатих лексема-стимулуса.49
Неки од добијених одговора су следећи:
• (ноћ – ) дан, мрак, таман, смрт, музика, моћна, мудра, не видим, несигурност, транспортовати, очи, празноверје, остатак, плашим се… (364+54)
Из приложеног видимо колико се поетесино интимно, готово херметично искуство од пре скоро три миленијума итекако може транспоновати на ум једног савременог човека и да се за неке појмове, ипак, може везати универзалност.
Сапфо се на суптилно заводљив начин поиграва својим песмама и у својим песмама, идући по и изнад границе логоса, уносећи појам женског и женске топлине у примарно андроцентрични систем,50 вешто спајајући неспојиво, постојано са непостојаним, ноћ и дан, светлост са тамом, бојећи раздрагано сетним, еротично нежним, слатко горким, мешајући иманентно са трансцендентним, утемељујући субјективно у књижевности и на тај начин успевајући да антиципира читав један књижевни род.
Истовремено, велика фрагментарност њеног дела, која је без сумње неопозиви губитак, позива да се саучествује, досмишљава и индивидуално осете њени стихови и буде реципијент дела у оном изворном значењу – чиме је Сапфо (нипошто сопственом вољом) успела још једанпут да се поигра својом публиком.

  1. Ј. Аћин ће у свом есеју „Први модерни дух. Сапфо са Лезба“. навести баш то као још један од разлога велике фрагментарности њеног дела. Наиме, како еолски дијалекат постепено потпада у сенку наспрам атичког који је у цвату, све слабије су се преписивале њене песме, више о томе Аћин 2014: 294.
  2. О томе сведоче и прикази Сапфо са раних атичких ваза или далеко потоњем Рафалеовом приказу Парнаса, на којима се јасно види да Сапфо у руци држи инструмент попут лире, о чему више у исцрпном приказу проф. Пилиповић.
  3. Свадбене песме у античкој Грчкој називале су се хименејима. Аћин и неки други аутори их, пак, називају епиталамима. Они су махом били посвећени њеним ученицама када су дотичне ступале у бракове и пред ложом младенаца певале су се као својеврсна ода телесној љубави (премда се у њима, с обзиром на то да су на известан начин оличавале смрт девојаштва, могао препознати и карактер тужбалице). Снел 2014: 85–87, Аћин 2014: 299.
  4. Приметан је у Сапфиним тзв. „уводним деловима”, који су директно преузети из народне поезије, где се осветљава нека специфичност, неко индивидуално поседовање и сл., како би се контрастирало са општом сликом и тиме субјективно издвојило, тумачим то као зачетке индивидуализма. Детаљније: Снел, Оp. cit., 68–70.
  5. Међутим, његова природа код Сапфе и, уопште узев, у овом периоду стварања грчке љубавне лирике, постаје и опстаје двојака, и тек ће атички песници V века бити донекле кадри да стопе претходно запажену везу између божанског лика Ероса и ероса као стања духа појединца. Таква схватања, која међу првима у својим трагедијама износи Софокле, унеколико су антиципирала надасве поларизовано античко поимање љубави, љубави као болести душе и љубави као најчистијег узлетања, што нам изузетно дочарава Аница Савић-Ребац у својој докторској дисертацији Предплатонска еротологија (81–92).
  6. Доста добро очуван Сапфин фр. 55 – хименеј о митској свадби Хектора и Андромахе, Снел, Оp. cit., 86.
  7. Пилиповић 2016: 126.
  8. Пилиповић, Op. cit., Ђурић 1934, Пилиповић: 126, 127 : Ђурић: 126–130.
  9. Ђурић 1934 : Максим Тирски, Philosophumena, XVIII, 9.
  10. Клаудије Елијан, Одабрана поглавља историје.Varia Historia. Ποικίλη ιστορία, 12. 19. (3. в. н. е.), Пилиповић, Оp. cit., 127.
  11. А.П. 9.66, 7.14, 571.
  12. Халет 1979 : 447, 4 (3).
  13. А.П. 9.506.
  14. Пилиповић, Оp. cit., и Рист 2001: 557, 51 (2).
  15. /…/ And it were not impertinent to make mention of Sappho here among the Muses. Plutarch, Amatorius, Goodwin, Ed., sec. 18, p. 289.
  16. Ђурић 2003: 210.
  17. О чему сведочи и следећи фрагмент из Коринтске беседе:
    „Тврдим да ће се и мене доцније когод сетити”,
    веома лепо рече Сапфа; а чак лепше Хесиод:
    „нико у потпуности не уништи глас, који год
    многи људи пронесоше: сада је и сâм (глас) неки бог”. (Dio Chrysostomus Soph., Orationes, XXXVII, 47, 1. – О Диону Хризостому као аутору ове беседе не слажу се неки аутори, вид. Ђурић 2003: 772).
  18. Фр. 158 (Lobel-Page 158 / 126D / Cox 25). Мој превод.
  19. Обим једне античке књиге није подударан обиму данашњих савремених књига, одн. античка књига је по форми одговарала једном ротулусу/свитку (Сапфина поезија преписивана је на папирус), а аналогат по обиму ротулусу данас би пре било једно књижевно поглавље него читава књига.
  20. Постоји велики број савремених класификација Сапфиног опуса и стога је јако тешко с прецизношћу тврдити који је тачан број сачуваних фрагмената (неке од најпознатијих су свакако: Lobel-Page / Voigt / Diehl / Bergk / Cox).
  21. Више о обрасцу сневања као културном обрасцу вид. Додс 2005: 77–98 (погл. IV).
  22. Лукративна вештина тумачења снова из које ће се изродити и први грчки сановници. Додс, Op. cit., 95, 77.
  23. Грчки ретор Елије Аристид у својим беседама описује једно такво искуство као поприлично плодоносно (48.31 фф). Додс, Op. cit, 85, 89.
  24. И данас постоје примитивни народи који сан дословно схватају као замену за будан живот. Додс, Ibid.: Lévy-Bruhl, L’expérience mystique (погл. III).
  25. Додс, Op. cit., 79.
  26. Ј. Аћин ће рећи и: „Ако је Хомер за нас отац епског песништва, Сапфо је мајка лирске поезије у историји западњaчке књижевности“ (2014: 289).
  27. Превод: Александар Гаталица, изабрао и прир. Г. Маричић, Поезија старе Грчке, 2005, 58.
  28. Поповић 2011: 167. Ономазилошка поља полазе од једне заједничке зоне значења како би дошла до појединачних речи. Поред асоцијативних, сачињавају их и генеричка поља, која спаја исти архисемем (заједничко значењско језгро једне групе речи), о томе више Поповић 2011: 114–116, 167–173.
  29. Пилиповић 2016: 63. Опсежно тумачење мотива ноћи као значајног аспекта Сапфине поетике у поглављу „Ка светлости“, 63–111.
  30. Пилиповић 2016: 67.
  31. Прев. Јелена Пилиповић (2016).
  32. Бог сневања, у грч. митологији син бога Хипноса, више о томе у Овидијевим Метаморфозама (11. 633).
  33. Прев. Марија Матојани (2014).
  34. Друга верзија прев. Смердел.
  35. Фрагмент 104а, као и 104б, превела Јелена Пилиповић.
  36. Пилиповић 2016: 69.
  37. Хеспериде су митолошка бића, кћери богиње ноћи Никте.
  38. Хесперидо, вечерња звездо! Хименеје, боже брака! / О, Адониде!“ (117б), прев. М. Матојани.
  39. Прев. Матојани.
  40. Снел 2014: 89.
  41. Пилиповић 2016: 74, Снел 2014: 90.
  42. Пилиповић 2016: 71, 79–80.
  43. Пилиповић 2014: 128–146.
  44. Досл. превод другог стиха би гласио: „често је духом својим овамо стизала из Сарда”, што сведочи о значајном уделу духа као медијума који има способност да спацијално (од)лута и тиме одвоји тело од пребивалишта где се тело налази, а ту се могу уочити и зачеци јединственог тумачења разума и осећајности у човека. О томе више вид. Снел 2014: 90 ff.
  45. Прев. Јелена Пилиповић.
  46. Грчко еидос је полисемично и уједно може означити лик, облик, изглед, тако да га Пилиповић у свом преводу оставља у изворном облику.
  47. Прев. Јелена Пилиповић. Нешто упрошћенију верзију превода нуди Матојани: „Звезде око месеца сјајног / светлуцав изглед крију свој / кад год он / земљу (сву)… / …обасја сребром…“
  48. Фр. 126 и 134 прев. Пилиповић.
  49. Драгићевић и др. 2011: 7. (Предговор.)
  50. То веома лепо дочарава проф. Пилиповић у интертекстуалндом дијалогу Његошеве песме „Ноћ скупља вијек“а и Сапфиног фрагмента 96, о томе вид. више Пилиповић 2016: 90–111. („Ноћ. Друго сунце.“)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *