Ана Гвозденовић
ПОЕТСКА ОШТРИЦА ПЕТРА МАТОВИЋА

Петар Матовић: Из срећне републике
Културни центар Новог Сада, 2017.

Већ при првом сусрету са књигом Из срећне републике Петра Матовића, читаоцу се намећу њена друштвена ангажованост, ауторова промишљања о дехуманизованом свету који нас окружује и месту јединке у њему, као и брига за поезију и вера у њену неопходност. Нова читања откривају још нека њена лица: ова књига је и дубоко филозофска, а у техничком смислу изграђена на слици и необичним поређењима, ослоњена на филм и фотографију, нешто мање на музику. То је и књига саздана на снажним емоцијама, готово бисмо могли рећи веома страсна, која управо јаким, непатвореним осећањима трајно везује посвећенике песничке речи.
Четврта по реду песничка збирка Петра Матовића Из срећне републике несумњиво потврђује да је реч о аутору безрезервно посвећеном песничком стварању и вери у снагу поезије. То сведочи већ наслов њеног првог циклуса Не хлеб, већ морфијум и стихови песме Исијавање која нас уводи у збирку:

данас су стихови потребни да би се
разазнало шта је иза речи, иза свега,
поезија не значи као хлеб или новац,
већ морфијум.

Медитерански корени и мотиви доколице присутни у овој Матовићевој збирци лако ће читаоца асоцирати на Лучијана де Крешенца и његову веселу Историју грчке филозофије. Међутим, не само да је у поезији Петра Матовића присутна представа о Медитерану као начину живљења „сатканом од сунца и разговора”1 и идеја о доколици из које се рађа плодоносна мисао (у песми Ганг која припада управо овом кругу и која је једна од носећих тематских окосница збирке уводни стихови гласе: „Потребно је мало досаде / како би осетио ствари.”), већ се повезаност показала много дубљом. Управо као поезија за Петра Матовића, филозофија је за Де Крешенца „нужна потреба људског живљења, која је од користи када се човек ухвати у коштац са свакодневним проблемима”2 .
Код Де Крешенца такође читамо да је „у петом веку пре нове ере један анонимни Атињанин, вероватно неки политички бегунац, написaо памфлет… под насловом Демократија као насиље. Двојица грађана без длаке на језику разговарају о новом режиму који се успоставио у Атини. Каже један: ‘(…) међу бољима (мањином) постоји минимум необузданости и неправде и максимум наклоности ка доброти; док у маси постоји максимум незнања, нерада и зла, јер их беда гура у погрду, а ту је још и недостатак васпитања и простота која у неким случајевима настаје из беде’”3. Де Крешенцо претпоставља да овај фрагмент представља вероватно најстарију критику демократског модела и подвлачи да његов аутор, иако прави реакционар, „не окривљује толико народ који, каже, ‘покушава да се окористи’, колико оне који, иако не потичу из народа, одлучују радије да делају у граду у коме управља народ, јер су свесни да ту могу лакше да маскирају своја злодела (лоповлуке), неголи у олигархији” .
У стиховима Матовићеве збирке наилазимо и на помен насиља еманципације а критика капитализма, а посредно и демократије која је са њим у спрези, једна је од централних тема ова поезије. Сетимо се да нас у циклус Капитализам уводи управо мисао А. Шмемана, православног свештеника који је као емигрант живео и службовао у Америци, да је суштински грех демократије та веза са капитализмом.
Још једна тематска преокупација везује Де Крешенца и Петра Матовића. Наиме, Де Крешенцо сматра да је један важан предуслов који је омогућио рађање грчке филозофије а у крајњој инстанци и мисли на којој почива читава западна цивилизација, лежао у чињеници да Атињани нису били заражени вирусом конзумизма. Чини се да се данас овај вирус толико проширио да га више и не осећамо као претњу, те да га детектују још само ретки духови одабраних стваралаца какав је и Петар Матовић, у чијој песми О храбрости читамо да све креће побуном желуца какву стварност да не прихвати.
У песмама Из срећне републике Медитерану је супротстављен Север, Далмацији Пољска, Галиција и Балтик а спрам суптилних, лирских редова веома успеле љубавне песме Жена на острву стоји суицидна белина острва Готланд из песме Будећи се у октобру, у којој читамо суморне редове да је човек биће непотпуно, неприпадајуће, „од кости и коже посуда за / грозницу”. Не чуди што су у овој књизи присутни и Растко Петровић и Милош Црњански, велики путници наше авангарде. Јер, иако у лирику транспонована, мисао Петра Матовића покреће и нека важна питања путописне књижевности али и путовања, јер управо „путовања и писања о њима отворили (су) модерној књижевности перспективе проблемског опажања простора и времена, географије и историје. Показало се да искуство путописа наглашава и доказује нестваран и прелазан карактер облика стварности током времена, као и да доноси искуство другости
и утврђује и оспорава властити идентитет”.
Но није двојништво једини романтичарски топос на који нас подсећа ова књига. Ту је и стваралачки елитизам, неоспоран на страницама ове збирке, који је у свој бити такође античког порекла, неодвојив од критике популизма, као и велика тема усамљености јединке у нехуманом и непријатељски настројеном свету. Помиње Петар Матовић и Weltschmerz (светски бол; подсетимо се термин који је увео Жан Пол), а који неретко води романтичарског јунака у самоубиство које је и у овој поезији вишеструко варирано.
Поменули смо необична и свежа поређења која буде читаоца и не дају му да без задршке прелази из реда у ред. Ево неколико сасвим успелих примера: “Као булаве распрскавају се демократије, Змије се ломе попут кртих стена, Тече кредит као Ганг (детронизација је очигледна), Речи хаотично силазе са усана попут путника из аутобуса у шпицу, Као прегршт зрневља одјекују консонанти, нагомилани, Видим тај глас као кору нара, Брескве пуцају као људски живци” (оно што је физички постојано, материјално и опипљиво пореди се са нечим што постоји само у језику, као да је посреди нека врста обрнутог поређења које уместо да појашњава асоцијативно грана текст), “Вода улази у обућу као провинција у политички живот, у економију, судство, у угаљ, у прегрејане собе” (и овде се оно практично пореди са апстракним, оним што се тек замишља али не и види голим оком), “Интензивно као неочекиван сусрет” (тачно али нагони читаоца да се замисли, да у сећање призове “неочекивани сусрет”). Поређење није ту да олакша разумевање исказа већ да прошири читаочева размишљања, да разграна његове мисли, уведе нове мотиве и прошири опсеге до којих сеже Матовићева поезија).
Јасно је да је стварност коју проживљава исказно ја Матовићеве поезије урбано, технолошко окружење, модеран, дигиталан свет који оставља снажан траг у језику којим оно проговара али и утиче и на његов доживљај, одређујуће га формира. Речник ове поезије је често технолошки (ту су тастери, webcam, екран, рестартовање, дисконекција, ремикс, пикселизација, fade и друге, од којих су многе написане изворно) па ипак, важно је рећи, то не умањује њену лиричност, напротив, она нам посредује једну нову осећајност и подстиче да се поново запитамо над неким старим, често и из романтизма наслеђеним, лајтмотивима. Огледало је, на пример, замењено екраном и ретровизором, па се другачијим средствима указује на проблематику одраза, искривљеног одражавања, двојништва, огледања у другом или другачијем себи. Одрази су искривљени у широким стаклима и алуминијуму, а лице (следимо ли хришћанску мисао и личност) изгубљено у овим модификацијама. Не треба пренебрегнути ни чињеницу да је један циклус управо насловљен као Подељеност.
Кроз лексику је посредован начин размишљања, уведена онтолошка димензија која додатно продубљује ову и те како разуђену поезију. Тако fade (избледело) није само једна од опција која нам се нуди при едитовању (обради) фотографија, већ и веома важан лајтмотив ове поезије. Наиме, присуство односно одсуство боје је семантички веома важно за разумевање ове поезије. Боја је везана са топлотом а њено одсуство – бледило које на крају прелази у белину – зазива јесењу мисао о суициду, односно познооктобарску депресију. Белина је изједначена са пустошју, празнином, али и чистотом која има позитивне конотације. Monochrome, sepia, vivid, заправо су начини на које се може видети а тиме и доживети свет. Једна од ових речи налази се и у наслову песме „Tatoo rose (monochrome!)” а њена носивост је истакнута узвичником на крају!
Иако јасно сведочи о тренутку из кога проговара, поезија Петра Матовића, као и свако успело уметничко дело, тај тренутак и надилази, захватајући из непресушних извора архетипског и универзалног.

  1. Лућано де Крешенцо, Историја грчке филозофије. Предсократовци. Превод са италијанског Мирјана Јовановић Писани, Нови Сад, 2009, стр. 7.
  2. Исто, стр. 9.
  3. Исто, стр. 19.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *