Ана Стишовић Миловановић
ДИСАТИ У ПОЕЗИЈИ

Бошко Сувајџић: ANIMA VIVA
Чигоја штампа, Београд, 2016.

„Човек је звер чије су чељусти разјапљене према бескрајности“, писао је Растко Петровић. Бошко Сувајџић је на племенитом трагу ове мисли. Он проучава и баштини, као негда Петровић, есенцијално: једнако из митског, књижевног архетипа, као и из доживљеног и искуственог, да би га потом преобликовао у стихове, којима се објашњава и осмишљава сврсисходност егзистенције.
Ни мало случајно, „јер су везе, свуда скривене“, по лепој речи Црњанског: у Дантеовој La Divina Commedia аутор проналази стих који постаје мото поетске збирке: „Тој звери, чије крзно ведро блиста“.
Тако је, на самом почетку, сублимирана мисао коме су стихови намењени и са којим се разлогом пишу: човеку, који се не може заситити Логоса и који ће своје бескраје тражити у прошлом, садашњем и будућем. То је идеја да књижевност има моћ да појмовно артикулише спознања света, те тако постане бедекер за оног, ко ће ведро, са радошћу и непосусталом снагом ићи ка егзистенцијалним бескрајностима.
Поетска збирка Anima Viva je, и у формалном смислу, следила интенцију аутора. Пет песничких целина, пажљиво осмишљених и тенденциозно распоређених: Направи птицу, Спреми се да говориш, Знам да знаш, Перитерион, Anima Vivа, у јасноме облику варирају повест из Мојсијевог Постања: из бездна, из таме, из ништавила, Логосом се ствара (Направи птицу). Њиме се артикулише и именује створено, да би из небића прешло у биће, у идентитет (Спреми се да говориш), а онда било детерминисано и спознато (Знам да знаш).
У свету тако обликованом, постоје подвижници добра и подвижници зла (Перитерион), али душа је вечно жива и претежe прах земаљски, пропадљивост и заборав (Anima Vivа).
У грађењу поетских слика, аутор посеже за различитим лексичким обрасцима: од средњовековног, преко језичког кода народне књижевности, до посве модерног, готово колоквијалног исказа. Ни то се не чини случајно: тема одређује и форму и језик, којима се ваља служити.
Подвиг песника је налик на онај, који, као иницијацију ка бескрајном трајању, пролази и јунак народне књижевности:
Висока је гора шимширова:
прелетети је не можеш.
Дубоко је море језиково:
Преорати га не можеш.
(СПАВАЈ МИ, ТРИ ПУТА НЕРОЂЕНИ МИОДРАЖЕ ПАВЛОВИЋУ)
Песник је, у средњовековном језичком обрасцу, каже аутор, онај који се не одриче дисања Логосом:
…ти преподобни, ти богоносни, ти светлодушни,
ти земаљски, ти небески човече…
(Спреми се да говориш, Миодраже Павловићу)
Исходиште трајање језика, зна песник, јесте и у значењу, што опстаје као временом просејана, једноставна, савремена, а универзална слика:
Коктеле су испијали и Алах и Христ,
браћа по оружју.
(И Изет Сарајлић и Александар Илић,
У ‘Књижевној речи’, осамдесет шесте.)
(Знам да знаш)

У песничкој збирци Anima Vivа, стихови су посвећени онима које аутор осећа као духовну сабраћу (Хлебњиков, Данило Киш, Цветајева, Сеад Поробић, Валентина Питулић); препознаје их као демијурге или истраживаче аутентичних литерарних универзума који се додирују и претачу у његов, сопствени.
Најважнији и најприсутнији је Миодраг Павловић, са којим ваља путовати, стопу по стопу, кроз лавиринте књижевних упоришта, све до коначног исходишта, у којем сада обитава:

У небеској кући од небеских речи
у небеском Љигу.
(СПРЕМИ СЕ ДА ГОВОРИШ, МИОДРАЖЕ ПАВЛОВИЋУ)

Прерано отпутовао, али успео да постигне да проговори „језиком са седам меридијана“; на Патмосу, Ефесу, Пергаму, у Смирни. И његово путешествије се не може окончати, због његове глади за бесконачним:
Ти знаш: ко пробуди време ослобођен је за вечност.
(‘Ко ће пребројати зрна у посуди са песком од времена?’)
Путујеш у књигама, Миодраже Павловићу,
кроз откуцаје срца, речи – писаћу машину времена.
(На зеленом коњу, по зеленом пољу,
пред облацима градоносним).
(ПУТУЈЕШ У КЊИГАМА, МИОДРАЖЕ ПАВЛОВИЋУ)

Једна је песма посвећена оцу Јовану. Једна је песма посвећена мајци. Обе су сакупиле, сублимирале најважнији наук живота, који је аутор понео у свет: како корачати предачким стопама, не изневеривши их. А опет, искорачити у сопство, довољно далеко, да оно постане залог бескраја.
Отац је и телесни и духовни предак: предвечни, надвременски, који познаје прошлост и оставља знакове за будућност. Онај, који уме да „прича са морем, насамо.“ Он је творац воде, јер је вода
… господарица течног језика,
језика који не застаје, који се не прекида.
(НАПРАВИ ВОДУ)
Од њега се учи како учинити највећи подвиг – себе осмислити, доћи у познање истинских вредности:
Казано је:
да се очисти један океан довољна је кап чисте воде.
(НАПРАВИ ВОДУ)
Мајка је anima viva, утешитељка и кад је била, и кад је више телесно нема. Она је своју задужбину градила у времену, у својој крви, у свом потомству: стрпљиво и трпељиво, загледана у пчеле и храстове, у све што је бивало или могло бити:
Нити смо били нити ћемо бити
у нама: нити је живот то што бива.
Сада си оно што јеси: дух, anima viva,
која умом зида Цркву, од постанка.
(АNIMA VIVA)
У првом лирском тематском кругу, Направи птицу, аутор се враћа у време Постања, изнова уобличава архетип творачког делања који се метафорично одиграва и у тами времена, а понавља сада, и заувек. Најпре треба направити птицу, „жар-птицу, идола побуњених ствари“. Таква, првостворена, „она живи у простору, изван времена“. Побуна против датости и јесте угаони камен сваког трагања за вечношћу. Птица је неутажива жудња за слободом, метафора сусрета земаљског и небеског, ефемерног и трајног.
Потом треба направити жену: „од тамјана и измирне, од мошнице Големове, од бола“. Јер она је једна, она је свака:
Нека хода по води,
Ифигенија на Тауриди.
Анадолка црначких усана са дојкама-џелатима
и брадавицом од хиљаде.
(НАПРАВИ ЖЕНУ)
Затим се, за птицу-слободу и жену-дарохранилицу, прави ваздух. Од поезије: „од ледене самоће мора, кристала средоземних, од историје… (седмоструке оптике сна).“ Једино се тим ваздухом може дисати, када се свеколико постојање зида на „оставштини сна: о души што се пење у небо“. На крају, треба направити воду, јер се њоме плоди све створено, јер се водом спира зло; у њу се урања, као у Јордан. Због ње, свет постаје мироносна
Гранчица маслине умочена у чисту посуду,
пошкропљена лаком росом.
(НАПРАВИ ВОДУ)
Други тематски лирски круг је потрага кроз неизговорено, кроз хијазам, празнину, која остаје иза онога, ко је покушавао да свет спозна кроз литературу. „Спреми са да говориш, Миодраже Павловићу“, иште аутор, јер је преласком у заумно, погледом у онострано, Миодраг Павловић досегнуо спознају, живима несазнатљиву. Он је могућа одгонетка, или путоказ:
Формирај слику, уобличи свест.
Естетизуј тишину.
Овладај азбуком лишћа, буди лист.
Отклони нејасноће, рецепцијске препреке, шумове.
Измешај висине, облике и боје.
(СПРЕМИ СЕ ДА ГОВОРИШ, МИОДРАЖЕ ПАВЛОВИЋУ)

Средишња песма збирке, која је сама довољна за тематски целовит круг, једина, са врло јаком интенцијом, посве припада садашњем времену. Ни мало случајно. Знам да знаш, ауторов је иконопис доба којем је сведок. У овом се времену не слави ни један бог, у овом се невремену руше градови, а ничу необичне гљиве
… не само у Катинској шуми
већ и у Великој Хочи и у Призрену.
У времену када зло непорециво влада, а обесмишљен свет тоне у валпургијску ноћ, демонско постаје принцип, који детронизује смисленост:
Знам да знаш да је било Првог Холокауста.
(Први Холокауст не пориче постојање другог).
Да је било Првог великог клања
и мува по дечијем лицу и пре Сребрнице.
(И пре Милице Ракић, испод преградног зида).
У Јасеновцу, на лелеку Саве,
где су сати одјекивали као бат.
(ЗНАМ ДА ЗНАШ)
И све је тако било и биће изнова, каже дволики Јанус. Узалуд опомиње да се једним лицем мора стално у прошлост гледати, да се потражи и спозна жилиште зла, да би оно друго, ка будућности окренуто, гледало у смисленост и трајање. Човек ће, изгубивши Творца у себи, постати
… маргиналија вечности,
(Као пљувачка скупљена у устима Господа).
(ЗНАМ ДА ЗНАШ)
Четврти лирски тематски круг је повест која поново мисао враћа на детерминате прошлости, у којима је узрок свим залутима садашњости. Перитеорион, место на коме се, по јулској жези, на јарком сунцу (као на хеленској скени), одиграо сукоб царства небеског и царства земаљског, страхотни двобој вечног и ефемерног.
Борба оног који је веровао у људе и идеале, против оних, који су живели по законима силе и веровали у право јачег. Војвода Момчило, први балкански великаш којег убијају Турци, постаје митски јунак, једини у српској епици, чијег је коња народни песник окрилатио.
Перитеорион, у перцепцији аутора, остаје митско место судбоносних одлука и опитни камен људскости. Момчилова песма, Вукашинова песма, Видосавина песма, Умур-бегова песма, Песма погинулих Момчилових јунака из Мореје, заправо су монолози у драми, а сваки је од казивача трагедијски јунак – јер слути поразе (реалне, етичке, онтолошке), али од својих наума и борбе не одустаје.
Момчило зна да одступнице не постоје, јер
Свет је овај ужасом испуњен, пун као казан.
Пуст као саблазан.
(МОМЧИЛОВА ПЕСМА)
Из тог света, избављење може бити само једно. Ако се тешке капије градова за њега затварају, онда се хрли ка дверима вечности:
И ја, Момчило Бугарин, севастократор,
уснио сам иза старог гибралтара:
нову Земљу, нову Наду,
нови Сион.
Перитеорион.
(МОМЧИЛОВА ПЕСМА)
Вукашинова жудња за Видосавом је силна, али је једнака и његова жеља да оног, од себе бољег, баци у тмину непостојања и заборава. То је стара мера ствари: изузетни су опомена просечнима – шта су могли бити, а нису. Сав њихов морални код, то бешчашће духом ништих, стало је у ову Вукашинову мисао:
Шта има соко што лети високо?
Скончаће у прашини.
————————————————————————-
Опстају пузавице, а не ластари. Висина није мера ствари.
(Много је ништа).
(ВУКАШИНОВА ПЕСМА)
Видосава је свесна сопственог, фаустовског посрнућа. Она, призвана да влада, да рађа, да воли, да свет обремењује племенитошћу, одрекла се Господа,
те девет празних колевки, што ми раздиру утробу,
закопах у грешном телу. (У телу, у живом гробу).
(ВИДОСАВИНА ПЕСМА)
Умур-бег се радује биткама у којима се растојања између освојених градова мере хватовима крви, док плешу сабље мевлевлија. Али и силник са језом слути, да се у сваком освојеном граду налази заметак освете која ће стићи њега или оне који за њим долазе:
Град се диже ко бастион
(град-ембрион):
Перитеорион.
(УМУР-БЕГОВА ПЕСМА)
Међу великима, силнима, које и историја и мит памте, лелујаво се креће сена малог – оног који је ишао за војсковођом, који је, „по туђој вољи и за туђ рачун“, као Исакович морао ратовати. Војник који погине у боју, зна за којим је заставом ишао: херувимском, или ђавољом. Но, иза свега тога, остаје мисао о узалудности и ефемерности свих земаљских битака:
Шта је остало од завичаја? Ништа.
Дубоке ће реке тећи од мора натраг у своје врело
као што су увек текле,
као што су могле тећи и у нашем сећању на море,
од мора сношљивијем.
(ПЕСМА ПОГИНУЛИХ МОМЧИЛОВИХ ЈУНАКА ИЗ МОРЕЈЕ)
Завршни, пети лирски тематски круг, Anima Vivа, проговара о вечном, живом и живоносном, творачком, као једином могућем исходишту сваке егзистенције која жуди за бескрајем и трајањем:
Светлиш, Богородице Љевишка – блисташ у мраку
(у Призрену, у призренку, у призраку).
Исијаваш светлост из уста: из планинских слојева масива
светлиш: неупоредива и неугасива.
(ЉЕВИШКА)
Као што је Богомати била изабрана међу многим смртнима за подвиг, али и за тугу и трпљење, те се тако вазнела у бескрајно трајање, тако је и другима могуће пронаћи пут ка Логосу:
Време надвремену, белина наготи,
која биваш делом суровог пејзажа,
заслужна за јело и за пиће што ти
Сину крепи тело; смрт постаје блажа
за оног ко те упозна, о Христе…
(ЈЕРИХОНСКА РУЖА, РУКА ОД ПРЕЧИСТЕ)

У песничкој збирци Anima Vivа експлициране су аутопоетичке идеје, доследно уграђене у целовиту анагошку вертикалу дела. Аутор проговара о свему, што је за уметничко стварање важно. Најпре: за кога се и шта пише, а потом – шта је уметник свету, или свет уметнику:
Не брини се: смисао је евакуисан,
биографија следи глас критике.
(НАПРАВИ ВАЗДУХ)

За оне, у којима је мисао о стварању једновремено и мисао о осмишљавању, упоришта и исходи писања никада нису упитни:
Зидати на оставштини сна: о души што се пење у небо.
(НАПРАВИ ВАЗДУХ)

Писати истинито, сопственом крвљу по сопственој кожи; писати у одбрани од пролазности, јер се живот осипа као зиданица на песку; писати, да би се пронашао одговор на загонетку егзистенције. Осетити како је „сабрати свет расут на граници чулног и геометријског простора“, или захватити „из кондира небо лирским транскриптом звезда“. Стварати, множити, а не закопавати таленте као лош слуга. Јер једном,
Кад станеш пред судијом, запитаће те судија говорећи:
чујеш ли шта ове речи на тебе сведоче.
(СПРЕМИ СЕ ДА ГОВОРИШ, МИОДРАЖЕ ПАВЛОВИЋУ)

У сваком је добу и недоба, када се од уметника иште да пренебрегне сопство, да избрише детерминанте бића, да се подреди туђим наумима или поклекне пред злом.
Не брини се: идеологије су затамњене собе од ваздуха,
још само у поезији се може дисати.
(НАПРАВИ ВАЗДУХ)
Песничка збирка Anima Vivа тако изнова испитује и утврђује границе етике и естетике, одгонетајући тај однос једном мишљу, једном идејом: истински простор слободе човекове – јесте простор стварања.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *