Сања Веселиновић
КРИТИЧКЕ БЕЛЕШКЕ СТАНИСЛАВА ВИНАВЕРА У ЛИСТУ ВРЕМЕ

 

Снажан дух и широка ерудиција нагонили су Станислава Винавера да се до краја живота бори са културним медиокритетством и митоманством. Томе је супротставио многе „пркосне, изазовне, полемичне, у одбрани модерног поетског пројекта педесетих година и јеретичне странице“1 . Један од начина на који је водио своју борбу био је његов есејистички и публицистички рад. Винавер је објављивао у многим часописима и дневним листовима, а у фокусу овог рада јесу његови текстови у београдском листу Време двадесетих година прошлог века. Новинар листа Време, чији је власник био доктор књижевности Коста Луковић, постаје 1919. године. Као стални сарадник листа до 1941, када бива заробљен, значајно је утицао на његов квалитет. „Своје знање страних језика и свакодневно ишчитавање дневне и стране штампе, ставио је Времену на располагање; захваљујући томе, овај лист је одисао неопходним светским духом и његовим пикантеријама, оплемењеним винаверовским стилом“2 , истиче Бранко Шашић. Он даје и један у низу занимљивих детаља који откривају необичност Винаверове личности: „Знао је истовремено да диктира, трима дактилографкињама, три различита прилога за лист“3 . Његови есеји, критике и критичке белешке нису важни само са становишта књижевне науке, нити само за свеобухватније проучавање стваралаштва Станислава Винавера. Изузетно значајни подаци о променама на књижевној, музичкој, ликовној, и уопште, културној сцени, дати су у виду интелектуално бритких запажања, и вештих и сигурних процена. Дух новог времена остаје очуван у Винаверовим концизним и јасним, а ипак песнички надахнутим критичким белешкама. Део тог духа биће пренет и у анализи овог рада.
Кратке критичке белешке објављиване у Времену (највише 1924) показују Винаверову моћ да концизно и јасно у неколико реченица забележи кретања на тадашњој литерарној и културној сцени. Славко Гордић примећује да „метафоричан од искона, језик је у сличним обзнанама и економичан: сажима и наговештава, потцртава и упрошћује, сводећи недоглед на сиглу, у амблем“4 . У складу са својим изоштреним осећајем за дух и сензибилитет времена, он не пропушта да запише макар неколико реченица о свему што је вредно пажње тадашње јавности, а што представља значајно сведочанство о том времену и данас. Као „луцидни наратор окоштале културе“5 , Станислав Винавер својим есејима, критикама и белешкама не само да раскива све што је сковано као недодирљиво, већ поставља и нове критеријуме за све оно што би требало да се посматра као нова кутурна вредност тога времена. „Разбијање кржљавих старих облика“6 изазвано светским ратом у Југославији изазива пажњу и у ширим културним круговима, па тако Винавер пише белешку у Времену 11. јула 1924. године под називом „Један савремени немачки часопис о нашим писцима“. Херман Вендел пише о смислу југословенске литературе у „веома угледном и духовитом“7 немачком часопису, а Винавер не пропушта да запише, једнако језгровито као и Вендел, шта је оно што се посебно истиче у грчевитом трагању југословенске душе за самом собом. Тако он бележи: „Млада генерација бори се страсно и покушава да се снађе у хаосу који је искрсао – место некадашњих уских мотива – и да од њега створи нови, складни космос“8 . Интересовање за космичко које је значајно обележило целокупно дело Станислава Винавера уочава се и у његовим кратким критичким белешкама. Вендел сматра да су вође поменутих тежњи Црњански Винавер, Крклец и Крлежа, а како Винавер томе и сведочи, он у Времену преноси став исказан у последњем броју угледног немачког часописа.
Пажљиво прати све часописе који двадесетих година двадесетог века привлаче пажњу, те тако не пропушта ни издавање првог броја часописа Сведочанства. И сам заинтересован за случај Тина Ујевића, он похваљује тежњу младих београдских књижевника да ван политике и дневних сензација пронађу у Ујевићу један „нарочити симбол“9 . Како и сам говори о домаћим културним значајностима не један нов и ведрији начин, исто примећује и код оних који објављују у првој свесци часописа „Сведочанства“, међу којима су и Душан Матић и Растко Петровић. У својој критичкој белешци Сведочанства о Тину Ујевићу, објављеној у листу Време 21. новембра 1924, Винавер похваљује и тражење духовне везе Тина Ујевића са једним мистичним француским „проклетим песником“, Жерменом Нуво. У есејистици Станислава Винавера приметна је намера да се искористи компаративни потенцијал, а избегне изоловано посматрање књижевних појава које је донело толико штете нашој књижевности и култури. Он примећује у овој белешци и да „нико не уме да пронађе деликатни културни тон“10 којим треба третирати занимљиве културне значајности и случајности. Управо у томе и јесте напор овог необичног ствараоца, да ван политичких и других сензација пронађе начин на који треба сведочити о времену препуном краткотрајних, а занимљивих културних појава. Тако се од краткотрајности и обесмишљавања чува и Тин Ујевић у Сведочанствима, али и у есејима Станислава Винавера.
У белешци Сведочанства о Тину Ујевићу наговештава се искрено поштовање и задивљеност пред човеком и уметником какав је Тин Ујевић био, а које је далеко од анегдотског карактера посматрања његових дана у Београду. Већ у првој реченици текста објављеног у Времену 14. новембра 1925. године, осети се пажња с којом Станислав Винавер приступа ексцентричном ствараоцу: „Престоничка полиција већ више пута улазила је у приватни живот изванреднога песника и боема Тина Ујевића“11 . Лако је пренебрегнути чињеницу да је Винавер Ујевића прво назвао песником, а затим боемом, али то је кључно за анализу његовог односа према овом уметнику. Иако је у овој белешци фокус првенствено на Тину као човеку, у Винаверовој визији то је нераскидиво повезано са његовом уметничком страном, као и са његовим делом. Винавер надахнуто пише о Ујевићевом начину живота, и чини се да својим складним и мирним реченицама покушава да створи противтежу његовом хаосу и немиру. Иако се не устеже да забележи Тинов несређен начин живљења и у појединостима, он вешто уноси и своје похвале његовом таленту, па тако каже да „у његовим козеријама има каткад више мудрости но у целом животном пртљагу наших најчувенијих и повлашћених величина“12 . Познато је обрачунавање Станислава Винавера са повлашћеним величинама какве су по његовом мишљењу биле, на пример, Богдан Поповић и Јован Скерлић. Оно што се у овом есеју више истиче јесте љубав према неповлашћенима, какав је био и Тин Ујевић. Са једне стране обожаван, али с друге оспораван до протеривања, Тин Ујевић је на известан начин представљао Винаверовог духовног сродника. Како би његов опис Ујевића у овом есеју био целовит, Винавер описује и његов изглед, или, прецизније, утисак који је њиме производио: „Не изгледа угледан, али прави утисак лепотом своје главе, и чудним светлуцањем очију“13 . Одмах потом он пише како га полиција кажњава обично због вике за прављење нереда, али његова поента у овом кратком пасусу од три реченице је следећа: „Иначе, Тин је неспособан да ма коме учини зла“14 . Он не иде тако далеко да га, порочног, назове „свецем српске књижевности“ како је учинио са Момчилом Настасијевићем. Међутим, начин на који он посматра Тина показује да га, без обзира на његову снажну уроњеност у овоземаљске радости и слабости, види ипак као некога ко „није са овога света“, ко је способан да се узвиси и до космичких висина.
Винавер супротставља књижевника Тина, Тину беспосличару каквим га је неправедно сматрала наша полиција, али и шира културна јавност. У прилог томе он помиње његове многобројне списе који би сабрани дали „три опсежне књиге узбудљивих лиризама, кристалне прозе и мајсторских фраза – а то је много више но што је дао Бодлер, или Китс, којима се горди Француска или Енглеска“15 . Као и у другим есејима, Винавер не страхује пред приликом да неке од „повлашћених величина“ туђих књижевности подреди величинама наше. Прилично смело доноси суд о томе да је Тин заслужнији за нашу књижевност него што је то Хередија за француску. Своје поређење заснива на квантитету песама које су објавили; међутим, иако помало упитног критеријума, оно има за циљ да покаже важност Тина Ујевића за једну средину које не сме себи да дозволи да било којег великог уметника скрајне у заборав, а још мање да таквог уметника протера. Поново користи прилику да речима „окрзне“ повлашћене књижевнике: „Трагикомедија Тина Ујевића, у ствари је трагедија песника у нашој средини, за које нема места у народним књижевним одборима и установама у којима се кочопере званични литерати – нити пак има места у свакидашњим борбама за хлеб. За њих је песник Тин Ујевић савршено неспособан“16 .
На подлози такве неспособности још јаче се истиче способност песника да опстане такав какав је, непоколебљиво оригиналан у средини „истих“. Последње реченице су, као и у многим другим белешкама и есејима, доказ Винаверове пророчке моћи у књижевности, или барем његове изузетне проницљивости. „И нека га сви осуде за нерад – ипак ће у своје време деца учити у читанкама песме Тина Ујевића и детаље његове кукавне биографије“17 – такав је завршетак овог есеја. Моћ да из „кукавне биографије“ извуче најсветлије тренутке и узлете онога ко је тежио звездама, могао је имати само неко ко је сањао исте снове.
„Лепота је зрачила из појединачне песме или романа и дужност критичареву он је видео управо у томе да идентификује то интензивно, несводљиво зрачење”18 , пише Павле Зорић о Станиславу Винаверу. Иако понекад теже и изазовније, његово трагање за тим несводљивим зрачењем готово увек завршава успехом. Такав је случај и у критичкој белешци Гвидо Тартаља: Лирика, објављеној у листу Време 31. јула 1924. Навикао да самерава књижевност са музиком, он и овде наглашава: „Отмени и чедни стихови, са мало музике, а више сликарског. Готово се и не чују“19 . Последња опаска не спречава га у критичарском покушају да чује, што препоручује и Тартаљиним читаоцима. Без обзира на неслагања са поетиком Јована Дучића, Винавер не пропушта да у кратком тексту спомене Дучићеве речи о Тартаљи у његовом предговору Лирике. Начин на који је Винавер описао „пригушеност мелодије“ у Лирици Гвида Тартаље привлачи пажњу због своје изузетне поетске сугестивности и – парадоксално – музикалности и мелодиозности. И сам пажљив читалац, он више пута наглашава колико је то важно у случају Тартаљиних стихова: „Треба их пажљиво читати да би их се могло чути: као ноћу, у соби, кад све заћути, па почиње да се схвата песма паука, једва чујне слутње старога намештаја, мукли шапат тихога ветра кроз оџак, сањиво милење замишљених буба по патосу, и далеки весак нечега што се негде код запослених бића – још запослених! – далеко и неузбудљиво догађа“20 .
Схватање „једва чујних слутњи” поезије бива задатак и критичара и читаоца, задатак који Винавер обавља и у тако ограниченим условима као што је писање белешке од пет реченица. Он својим критичким белешкама даје управо слутњу смисла којег је могуће пронаћи пажљивим ослушкивањем нових ритмова. Такође, његово поређење стихова у претходно наведеној лирској слици са песмом паука, шапатом ветра и милењем буба, подсећа на важност минуциозне анализе за Винавера, на важност дубинског посезања за смислом, супротно са површним регистровањем онога видљивог.
Као што успева да осети и забележи танане слутње смисла у „једва чујној” поезији, он успева да примети и одсуство истог у студијама које се у културној јавности чују много снажније. У броју листа Време од 3. августа 1924. године, пише текст Др Душан Недељковић: Хераклит. Реч је о философском спису о предсократичару Хераклиту. „Не улазећи у стручну оцену озбиљног труда г. Недељковића, морамо му замерити на изузетном непознавању језика“21 , бележи Станислав Винавер. О Винаверу као „страсном испитивачу нашег књижевног језика“22 писано је много, а значај његовог целокупног рада на изучавању српског језика свакако би требало да буде детаљно разматран и афирмисан. Винаверов критички нерв када је у питању језик, јасно је усмерен на препознавање важности искоришћавања његових богатих стилских и значењских могућности. Тако се он у овој критичкој белешци обрушава на „изузетно непознавање језика“23 исказано у студији Хераклит: „Језик је крајње рогобатан, савршено неразумљив, потпуно нејасан и беспомоћно замршен. А све то долази од невероватног непознавања синтаксе, од одсуства српскога стила, који је подвргнут без потребе излишном систему гломазног понављања. Писац просто није у стању да се служи олакшицама и могућностима синтаксе и не зна шта ће са уметнутим реченицама“24 . Коментар дела које није чисто литерарно, већ је философско, доказује да Винавер спрегу језика и мисли схвата озбиљно, а њено нарушавање недопустивим. Могућности и олакшице наше синтаксе сматра готово за дар који треба с пажњом и поштовањем искористити. На тај начин се и он служи језиком у својим есејима и критичким белешкама.
Све што је ново, а што може занимати „не само стручњаке већ и ширу културну јавност“25 , обухваћено је у текстовима Станислава Винавера захваљујући његовој изузетној критичкој самосвести . У тексту Изнад живота објављеном у Времену 3. августа 1924. године, Винавер се бави драмским спевом младог писца Живојина М. Пауновића. „Спев представља један занимљив покушај романтичарске ‘симфоније ствари’“26 , примећује Винавер. Наглашавајући омиљеност форме у време романтизма, не пропушта прилику и да изрази похвалу за снагу и оригиналност с којом је Мирослав Крлежа ту форму увео код нас. Иако налази „згодна места“ код Пауновића, он заузима пре свега критички став према његовом делу. Одсуство једрине, самониклости и „потребног општег штимунга, из којега би појединости излетеле као духовите варнице27 , Винавер не може а да не примети, имајући у виду и то да је у питању особен облик поезије прилагођен драмском делу. Иако се не односи благонаклоно према књизи Живојина Пауновића, чини се да је ова критичка белешка пре свега подстицај за младог писца да покуша да изнађе нове начине за своје представљање јавности.
Иако у тексту о Ж. М. Пауновићу помиње Мирослава Крлежу афирмативно, у другим критичким белешкама присутно је озбиљно преиспитивање уметничких начела овог широко прихваћеног писца. У белешци под називом Болесна материјалност Мирослава Крлеже објављеној у Времену 26. фебруара 1925. године, Винавер супротставља своју поетику космичког Крлежиној поетици претерано материјалног. Осетљивост за сенке и звуке, тако својствена Винаверу, измиче Мирославу Крлежи и претвара се у нагомилавање материје. „Крлежин свет јесте робија нагомиланих ствари, и сваки је предмет песнику кривац, кога не отпушта”28 , записује Винавер у овој белешци. Он анализира Крлежин однос према стварности, не либећи се да оштро и прецизно укаже на све мањкавости и апорије пресликавања таквог односа у његовом делу. Сматра да је Крлежино фабриковање стварности ишло на штету мисли, и да је створио више стварности но што може да се поднесе. Не само тежња за космичким, већ и истинска потреба бића да стварност доживи, а не само репродукује и умножава до бесмисла, одваја Винавера од Крлежиног стваралаштва. Материјалност која полази од уобразиље и постаје болест ефектно је критички обрађена у овом тексту. На који се још начин стварност преображава у делима прозних писаца и песника двадесетог века, Винавер приказује у Времену пишући о Густаву Крклецу. Однос између уметности и стварности једно је од главних питања којима се Станислав Винавер бави. У критичкој белешци Варљиви сан Густава Крклеца аутор приказује како неухватљивост постаје главна особина онога што је створено када се одвоји од свога ствараоца. „Све пред њим претвара се у облике чију он суштину не схвата и није властан да докучи“ , пише Винавер о Крклецу. Истражујући однос уметности и стварности у критичким текстовима Станислава Винавера, Милан Радуловић закључује: „Постоји, дакле, јединствена реалност, у којој се јављају различите интерпретације њене суштине; на супротној страни постоји реалност као нешто што је неухватљиво и што се налази изван тумачења и учења о себи – и, на крају, уметност, која тежи да обухвати управо целовитост, а не један облик стварности”29 . Густав Крклец можда не успева да појми домашаје облика које је створио, али његова уметност обухвата тоталитет стварности. Његов сан постаје беспредметан и он се повлачи у њега, губећи при том власт и над тим сном, и над природом. Аутономија уметничког дела тако постаје потпуна.
Станислав Винавер умео је да препозна, аналитички сецира, а затим креативно и разумљиво представи готово сваку културну појаву која је била важна за ширу јавност његовог времена. Несумњиви познавалац књижевности, музике, сликарства, филма, па и математике и физике, своја знања користи тако да повеже делове распарчаног света после ратова. Његова есејистика значајно је сведочанство о генерацијама које су мислиле и стварале под специфичним условима, покушавајући све време да сачувају, упркос притисцима, оригиналност и стваралачки интегритет. Он сам у томе свакако је успео, јер је, без обзира што је много пута схватан као неозбиљан и недоследан уметник, остао суштински доследан својим начелима и принципима од почетка писања па до краја свог књижевног и публицистичког рада. Његов задатак у београдском листу Време био је да бележи и појасни појаве које су се дешавале у свету око њега, али он је чинио много више од тога. Непристрасно указивање на људе, дела и догађаје који заслужују пажњу, и одрицање исте онима који су је већ добијали и превише – био је задатак који је сам себи постављавао. Песнички занесено и бујно, али и рационалистички хладно уз сурову искреност, представљао је свој систем уметничких и животних вредности, трудећи се да не гради од њега никада догму. Отуда његови есеји и критичке белешке не чине данас тек једну „успомену прохујалог времена“, један осврт на времена и писце којих више нема – већ представљају кључ за разумевање, не само прошлости, већ и садашњости и будућности.

  1. Гојко Тешић, Пркоси и заноси Станислава Винавера, Просвета, Београд, 1998, стр. 9.
  2. Бранко Шашић, Знаменити Шапчани и Подринци, „Драган Срнић“, Шабац, 1988, стр. 54.
  3. Исто.
  4. Славко Гордић, „Зрачни Винавер“, Заноси и пркоси Станислава Винавера, прир. Гојко Тешић, Службени гласник, Завод за уџбенике, Београд, 2015, стр. 151.
  5. Исто, стр. 156.
  6. Станислав Винавер, „Један савремени немачки часопис о нашим писцима“, Чардак ни на небу ни на земљи, прир. Гојко Тешић, Службени гласник, Завод за уџбенике, 2012, стр. 345.
  7. Исто.
  8. Исто, стр. 345-346.
  9. Станислав Винавер, „Сведочанства о Тину Ујевићу“, Чардак ни на небу ни на земљи, прир. Гојко Тешић, Службени гласник, Завод за уџбенике, Београд, 2012, стр. 346.
  10. Исто.
  11. Станислав Винавер, “Тина Ујевића протерују“, Чардак ни на небу ни на земљи, прир. Гојко Тешић, Службени гласник, Завод за уџбенике, Београд, 2012, стр. 169.
  12. Исто.
  13. Исто.
  14. Исто.
  15. Исто.
  16. Исто, стр. 170.
  17. Исто.
  18. Павле Зорић, „Критичко и есејистичко дело Станислава Винавера“, Заноси и пркоси Станислава Винавера, прир. Гојко Тешић, Службени гласник, Завод за уџбенике, Београд, 2015, стр. 185.
  19. Станислав Винавер, „Гвидо Тартаља: Лирика“, Чардак ни на небу ни на земљи, прир. Гојко Тешић, Службени гласник, Завод за уџбенике, Београд, 2012, стр. 346.
  20. Исто, стр. 346-347.
  21. Станислав Винавер, „Др Душан Недељковић: Хераклит“, Чардак ни на небу ни на земљи, прир. Гојко Тешић, Службени гласник, Завод за уџбенике, Београд, 2012, стр. 349.
  22. Петар Милосављевић, „Винаверове теме, Винаверови проблеми“, Заноси и пркоси Станислава Винавера, прир. Гојко Тешић, Службени гласник, Завод за уџбенике, Београд, 2015, стр. 121.
  23. Станислав Винавер, нав. дело, стр. 349.
  24. Исто.
  25. Исто.
  26. Станислав Винавер, „Изнад живота“, Чардак ни на небу ни на земљи, прир. Гојко Тешић, Службени гласник, Завод за уџбенике, Београд, 2012, стр. 348.
  27. Исто, стр. 349.
  28. Станислав Винавер, „Јато“, Чардак ни на небу ни на земљи, прир. Гојко Тешић, Службени гласник, Завод за уџбенике, Београд, 2012, стр. 238.
  29. Милан Радуловић, „Критичко осећање Станислава Винавера“, Заноси и пркоси Станислава Винавера, прир. Гојко Тешић, Службени гласник, Завод за уџбенике, Београд, 2015, стр. 225.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *