Дубравка Лазић, Милица Димитрић
MИЛАН РАКИЋ И ВАСКО ПОПА НА ПОЉУ КОСОВУ

 

Када се говори о косовском опредељењу у нашој песничкој традицији, реч је о духовном и културном опредељењу. Овај песнички манир није фанатички осећај припадности једној нацији; то је сакралнији и, свакако, eлиотовски осећај историје. Можемо говорити о Косовском канону. Реч канон се у Грчкој, у доба Аристотела, узимала као начело понашања тј. обликовања свести и културе једног народа. Утемељивање неког канона служи осигурању традиције једног народа, а народ без традиције је народ без идентитета. Тема Косова је стара тема, увек у новом руху. Није необично што су песници Милан Ракић и Васко Попа пронашли инспирацију у миту о Косову. Циклус На Косову Милана Ракића добио је своју коначност 1912. године, а Косово поље, Васка Попе, 1971. године. Разлика од непуних шездесет година историјски гледано није велика, али је то довољан период да говоримо, условно речено, о две песничке школе. Можемо говорити о томе да је Ракић, нашавши се тамо, интензивније доживео тло којим су ходали наши косовски преци, али, то би била само пука, химнично-романтичарскa, нагађања. Васко Попа се у ову епску авантуру упустио као прави епски певач, држећи се основног епског начела – удаљености од самог догађаја. Та временска удаљеност и стање мира у ком се нашао Попа, нису угушили његов сензибилитет за традицију.
Иако припадају различитим песничким епохама, Ракић и Попа се умногоме додирују. Милан Ракић 1905. године објављује песму Минаре; 1907. године следе песме На Гази Местану, Симонида и Божур; затим ће доћи Јефимија и Кондир (1910), а за крај 1911 – Напуштена црква и песма Наслеђе. У коначном издању Нових песама (1912) редослед се потпуно изменио: песма Кондир биће уврштена у циклус љубавних песмама, а у циклусу На Косову прва песма биће Божур, затим Симонида, На Гази-Местану, Наслеђе, Јефимија, Напуштена црква и на крају Минаре. Како каже Александар Јовановић, ово „суптилно естетско повезивање песама симболичког песника почиње тамо где велики родољуб стаје.“1 Као што смо рекли, циклус почиње песмом Божур; у почетним стиховима ове песме видимо наивни опис ливаде у сумрак, да би нам се песма открила у последњој строфи – песма не говори о обичном пољу, већ о пољу великог страдања. Отварајући циклус овом песмом, Милан Ракић поље сакрализује и митски га ограничава. Слику, тако успостављеног простора, употпуњује коришћењем мотива божура као симбола проливене српске и турске крви. Циклус се завршава песмама Напуштена цркава и Минаре. Симболом цркве и разапетог Христа који чека паству која неће доћи, упућује се на страдање једног народа, изгубљеног и отргнутог са свог огњишта. Завршна песма Минаре упућује на превласт и победу турског царства, чиме се заокружује једна целина. Са друге стране, посматрајући збирку песама Усправна земља Васка Попе (која се састоји од пет циклуса: Ходочашћа, Савин избор, Косово поље, Ћеле-кула и Повратак у Београд) види се, пре свега, свеобухватност, нашег средњовековног наслеђа. Попин циклус Косово поље почиње истоименом песмом. Уводни стихови, те песме, гласе: „Поље као свако/Длан и по зеленила“2 може се довести у везу са Ракићевом песмом Божур у којој се на самом почетку даје опис једног сасвим обичног поља, а које ће до самог краја песме добити свету ауру, слично ће учинити и Попа, те ће рећи: „Поље као ниједно/Над њим небо/Под њим небо“3 . Такође, песници користе мотиве месеца и ноћи. А, мотив божура се развија на сличан начин. Код Ракића читамо следеће стихове: „Све мирно. Тајац. Ћути поље равно / Где некад паде за четама чета… / – Из многе крви изникнуо давно, / Црвен и плав, Косовом божур цвета“4 , / а код Попе: / „Божури стастали до неба / Служе четири црна ветра / Сједињеном крвљу бојовника“5 .
Остале песме, Попа ниже хронолошки, према уобичајеним представама о Косовском миту и догађајима на Косову: Вечера на Косову пољу, Бој на Косову пољу, тема Лазаревог задобијања небеског царсва које се види у песми Венцоносац са Косова поља. Овај циклус завршава се песмом Косово посланство , где кос у кљуну носи зелени свитак тј. парче косовске земље. У нашој традицији птице су биле носиоци гласова, некада злослутнице а некада весници. Тако ће „два врана гаврана“ крвавих крила до рамена донети Дамјанову руку у епској песми Смрт мајке Југовића и посведочити о покољу на Косову. Васко Попа одабиром коса као гласника, мотивише, пре свега, порекло самог имена Косово. Али ако се узме у обзир езотеријско тумачење значења птице кос које симболизује потребу за медитацијом и повлачење у духовно средиште бића – то нас наводи да овим потезом Попа задире и мотивише духовну и традиционалну свест наших предака. Оваква кружна и затворена концепција песничких циклуса Милана Ракића и Васка Попе своје објашњење може наћи и у тези Мирчеа Илијаде који цикличност види као „вечну митску садашњост“. На тај начин тј. концепцијом затвореног круга настоје се ревитализовати и актуелизовати догађаји који представљају централне моменте одређене нације и културе. Васко Попа своју збирку Усправна земља започиње песмом Ходочашћа, која је издвојена графички, и којом, на неки начин, објашњава своје кретање кроз прошлост, али тим истим путем, путем предака креће се и Милан Ракић. Стихови кажу: „Ходам са очевим штапом у руци / Са упаљеним срцем на штапу / Стопала ми сричу слова / Која ми свети пут исписује“6 . Идући на ходочашће прецима, Милан Ракић и Васко Попа настоје разумети њихове поступке али и оживети традицију једног народа.
У критици Војислав Ђурић говори да је Ракић својим песмама о Косову, косовском циклусу дао коначан облик. Можда је овај суд претешка одговорност за Ракићев циклус На Косову. Спој узвишених осећања и модерне поетске свести, дао је срећан настанак песама без лажне родољубиве занесености или скерлићевски речено без „национализма“ и „пијанства речи“. Миодраг Павловић, пишући о песми На Газиместану, Ракићу замера неодлучност у томе да ли ће песма бити дескриптивна или ће лирски субјект водити дијалог са „силним оклопницима“, нека поређења и изразе сматра општим местима за које каже да су још и „отрцани“. Ипак, из невеликог опуса Милана Ракића, песма На Газиместану спада у ред најпознатијих. У првим стиховима Ракић оживљава Косовску битку, слави и одаје почаст јунацима који су свесно положили своје животе. Ракић се у овој песми обраћа оклопницима као дете новог века које и даље има изграђену свест о привржености земљи као мајци, што прети да пређе у патетичност. Као пандан Ракићевој, стоји Попина песма Бојовници са Косова поља. У њој се бојовник, који је загосподарио плавим пољима, тј. задобио царство небеско као награду за своју свесну жртву, обраћа ракићевској „деци овог века“. Примећујемо да су теме ових песама идентичне и као да на неки начин воде дијалог: Ракићев лирски субјекат или „дете овог века“ обраћа се палим јунацима, док се Попин пали јунак обраћа потомцима – „деци овог века“.
Може се приметити да су носиоци Ракићевог циклуса мужаствене жене: Косовка Девојка, Јефимија и Симонида. У песми Кондир оживеће лик Косовке Девојке. Један битан средњовековни текст, Јефимијина Похвала светом кнезу Лазару, утицаће на Ракића, али и на Попу. Ракићева Јефимија или „Стара Црна Госпа“ сведок је страдања косовских јунака, а њен златни вез постаје свевремен, односно сведочи о негдашњем болу, али предосећа и нова страдања: „Векови су прошли и заборав пада, / А још овај народ као некад грца, / И мени се чини да су наша срца, / У грудима твојим куцала још тада“7 .
Утицај Јефимијине Похвале светом кнезу Лазару у ком она непријатеља назива змијом видљив је и у песми Васка Попе – Венцоносац са Косова поља у којој овенчани Лазар побеђује, овог пута, змаја. У свом тексту „Ракићев косовски циклус“ Александар Петров Јефимију назива прамајком српске поезије женског дискурса чији је дух сачуван захваљујући Ракићевој истоименој песми.8 У песми Симонида огледа се насиље, десакрализација и уништавање светиње. Међутим, Симонидине очи и даље сијају и пркосе непријатељу као што и зограф, из песме Манасија из циклуса Ходочашћа Васка Попе, не узмиче пред „коњицом ноћи“, његова кичица не дрхти и његове боје се не плаше.
Милан Ракић интензивно повезује прошлост и садашњост, немарне наследнике оправдава, а заборављене светиње оживљава. Васко Попа отишао је мало дубље и својим песничким начелима оживео је средњовековне текстове, митске просторе, и фолклорни израз. Ракић је био мање комплексан у оживљавању косовског мита, док је Попа косовском миту дао могућу целину и показао се као значајан познавалац наших средњовековних текстова који говоре о Косову и Лазару. Исто тако, морамо признати да је Васко Попа, пишући своје Косово поље, несумњиво имао на уму циклус На Косову Милана Ракића.

  1. Јовановић, Александар, (2007.), Милан Ракић и модерно песништво, „Родољубива поезија Милана Ракића“, Београд, Институт за књижевност и уметност, стр. 175
  2. Ракић, Милан, (2002), Песме, Сремски Карловци: Кајрос, стр. 83
  3. Попа, Васко, (2008), Дела Васка Попе у две књиге, Песме 1, Београд: Драганић, стр. 231
  4. Ракић, Милан, (2002), Песме, Сремски Карловци: Кајрос, стр. 83
  5. Попа, Васко, (2008), Дела Васка Попе у две књиге, Песме 1, Београд: Драганић, стр. 231
  6. Попа, Васко, (2008), Дела Васка Попе у две књиге, Песме 1, Београд: Драганић, стр. 211
  7. Ракић, Милан, (2002), Песме, Сремски Карловци: Кајрос, стр. 87
  8. Петров, Александар, (2008), Канон. Српски песници XX века, „Ракићев Косовски циклус“, Београд: Службени гласник, стр.33

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *