Олив А. Олдриџ
НАУЧИТЕ ЛАКО СРПСКИ

 

У јулу 1915. године отишла сам у Србију као члан 3. српске јединице за пружање помоћи (коју је послао Комитет српског фонда за пружање помоћи) да бих радила у једном од сеоских диспанзера, које је тада покретала госпођа Стобарт у удаљеним селима у кругу од неких тридесет миља од пољске болнице у Крагујевцу. Мојој групи је запало да буде стационирана у Витановцу, малом селу непуних тридесет миља јужно од Крагујевца и неких седам миља северно од Краљева.

Увек је било дивота ићи на пијацу у Краљеву. Често смо до тамо и назад ишли пешице, понекад смо се возили – или пре дрмусали по лаким запрежним колима од прућа, седећи на сену уместо на клупи. За ову пијацу је било карактеристично да су имали малу количину изложене робе. Сељани су доносили производе у веома малим количинама и чинило се као да им је потпуно свеједно да ли ће неко ту робу да купи или не. Показивали би вам робу када их замолите, али иако су били врло љубазни то су чинили са јасним ставом „нема везе да ли ћете да купите.“ Једног дана једна жена је седела на земљи са корпом јабука поред и причала са групом других жена; ми смо хтели јабуке, али нисмо могли неко време да схватимо да ли је јабуке на пијацу донела да их прода или их је сама купила и спрема се да их понесе са собом кући.
Увек нам је била занимљива та пијаца са хладовитим дрвећем, гомиле сељака обучених у пуно боја – жута је била доминантна што се тиче капа – групе волова који леже или стоје гледајући шта се догађа, ораси у великом броју, на сваком кораку, просути на комаду тканине испред радњи. Упознали смо пуно људи у граду; међу њима директора пољопривредне школе, који је посетио наш камп, и апотекара који нам је помогао у неколико наврата када смо имали потешкоће. Такође смо се упознали са једним руским доктором и једним руским инжењером. Они су такође посетили наш камп. Пре него што су дошли натерали су нас да им обећамо да ћемо им спремити енглески пудинг. Када смо их питали „коју врсту пудинга?“, рекли су, „О, било коју врсту, али да буде сасвим енглеска.“ Испунили смо им жељу, али пошто су дошли поподне и морали да крену назад пре мрака – јели су кувани пудинг од јабуке уз поподневни чај. У кафеу „Париз“, на пијаци, пили смо дивну кафу, а у штали кафеа преко пута остављали смо наше коње и кола када смо ишли на пијацу; ту смо узимали и собу, у коју бисмо слали намирнице како смо их куповали и ту их чували спремне за наш повратак. Разне сцене смо сретали на путу за камп. Било је ту свакаквих људи и животиња; веома малих запрежних кола од плетеног прућа, попут оних којима смо ми дошли; сељанке у њиховим „опанке“ (сандалама) и дебелим сукњама – са главама повезаним плавим или жутим марамама и по корпом у обе руке – седеле су на коњима јашући на страну на веома високим седлима; читава крда прасића су се врзмала по путу и често застајале да мало једу, што нам је прилично онемогућавало да се крећемо жељеном брзином. Српски коњи су изгледа дресирани само да ходају или галопирају – никада не касају, тако да нас свака препрека на коју наиђу одмах успори до брзине хода. Онда би спори, упарени волови који се мирно крећу, са онима који их воде, увек спремни да се преплаше од било чега новог што се појави на путу (као што смо ми) – одједном повукли своја кола, под чудним углом уз или низ обале пута; често би и велики број младих ждребаца трчећи поред мајки почињао да поцупкује покрај пута и по путу, ђипајући по друму којим су се кретале друге животиње, са свим несмотреним покретима својственим младунцима.
Приличне количине воћа, поврћа, јаја итд. могли смо увек да купимо на пијаци или од људи из нашег села; такође смо могли да купимо бели хлеб, не толико бео као енглески, али бољег квалитета. Кукуруз свуда расте у великим количинама, а између дебелих стабљика кукуруза расту, на земљи, жуте и зелене тикве. Шљиве, нека мала тамно модра врста, расту такође у изобиљу, и од њих се дестилисањем добија „ракија“.
Земља је плодна и има некакав дивљи изглед, иако се велики њен део обрађује; сељани никада не обрађују земљу превише, тачно знају шта треба да препусте природи. Атмосфера слободе је свуда присутна: можете лутати около како вам драго, а да никада не наиђете на знак „посетиоцима приступ забрањен“, па чак ни на „не газите траву!“ Окружење у којем смо се ми налазили било је богато пољским цвећем и бобицама. Било је ту и пуно птица. Обично су се могле видети чапље и свраке – ове друге, у толиком броју као код нас врапци. Имале су две врсте сира – један „сир“ – тврди сир и други, „кајмак“ – мекан сир који се дроби. Путер нисмо никада видели а „пекмес“, џем од шљива, био нам је једна од замена за наше залихе; и пошто нисмо могли да једемо „хлеб и путер“, јели смо за промену „хлеб и џем“, „хлеб и мармеладу“, или „хлеб и сируп“.
Након што смо отприлике два дана провели у селу, мислили смо да би било пригодно и пристојно да посетимо „Попа“ (свештеника) и његову породицу.
Сматрали смо да, пошто смо дошли да живимо у његовом селу и можемо се због тога сматрати становницима тог села, и пошто добијамо воду за пиће са извора близу његове баште – дакле наша је дужност, као и задовољство, да га посетимо. Нисмо пуно знали српски језик; сасвим сигурно смо знали називе различитих делова људског тела и помало о боловима и тегобама, али нисмо у свом речнику имали ниједну реч која би чинила „учтив“ разговор. Пошто Попова породица није говорила енглески, а све остале језике које су они знали поред свог ми нисмо разумели, а све остале језике које смо ми знали поред нашег они нису разумели, и пошто смо ми били посетиоци – такорећи агресори – није нам преостало ништа друго до да говоримо на српском. Сматрали смо да је репутација наше земље на коцки и да је на нама да се добро покажемо. Спопала нас је брилијантна идеја, и заронили смо у наше књиге Научите лако српски купљене за шест пенија, окретали брзо странице да бисмо нашли материјал од којег ћемо саставити реченице и након неколико секунди радосно смо поставили питање, мада помало без даха: „Имате ли псе?“ Кад су нам рекли, наставили смо с питањем: „Имате ли коња?“ Онда смо питали: „Имате ли волове?“ И тако смо полако, али сигурно напредовали кроз листу животиња. Када је та тема исцрпљена, рекли смо „Живела Србија“ – и отишли. Тог поподнева је започело снажно пријатељство између нашег кампа и Попове куће. Код Попа су нас поново понудили џемом и водом, након неких петнаест минута турском кафом служеном у веома малим шољицама, са пуно шећера и пола шољице талога. Беле даске пода код Попа у кући биле су без трунке прашине. Зидови су такође били бели са пуно обојених шареница и таписерија. Гомила чичка је стајала на столовима и служила као држачи за фотографије.
Деца у селу су била мала дивља створења, и у почетку – иако врло радознала – нису хтела да имају ништа са нама. На крају су припитомљена, и након много осмехивања са наше стране, хор дечјих гласова би нас дочекивао на улицама села са „Добар дан“, „Добро вече“ или „Лаку ноћ“. Деца су волела шећер, па бисмо често давали комад шећера сваком кад смо ишли из сеоске радње. Српска деца су веома озбиљна и изгледају попут одраслих људи, само мањих – можда им начин облачења даје такав изглед. Када одрасту, постају мање озбиљна и изгледају млађе. Један мали дечак од око шест година чувао је краве на нашем пољу. Био је тако мали и носио тако велики шешир са широким ободом и панталоне шивене за одраслог мушкарца, да смо га назвали „cowboy“* . Био је веома стидљив и када смо покушали да му приђемо – није хтео да има било каква посла са нама; попут мале дивље животиње није нам никада допуштао да му приђемо ближе од одређеног растојања – а толико смо хтели да се спријатељимо с њим. Једном смо му понудили слаткиш, али није хтео да приђе довољно близу да га узме; окренули смо се, али знајући да је његов поглед попут, погледа преплашене птице, све време на нама – оставили смо слаткиш у поломљеној кори дрвета. Након неколико секунди, слаткиша више није било. Међутим, судбина је хтела да ипак будемо пријатељи. Пијући једног поподнева чај у нашем шатору за заједничке активности чули смо продорне вапаје. Одмах смо истрчали и затекли нашег малог кравочувара у сузама. Сада нам је не само допустио да му приђемо – већ је и сам кренуо ка нама; на основу његових речи, испрекиданих јецајима, сазнали смо да је изгубио једну краву. Само две краве стајале су онде где је требало да стоје три. Мали кравочувар је толико био заокупљен посматрањем наших шатора, да није приметио да му је трећа крава одлутала. Све се срећно завршило: на сцену је ступила његова мајка и трећа крава је нађена, а ми смо им помогли у потрази.

***

Негде у то време – почетком октобра – било је неопходно да одем до Крагујевца по свеже залихе и лекове. На таква путовања смо ишли смењујући се и то нам је увек било као нека авантура – зато што све до тренутка поласка нисмо ни знали које превозно средство ћемо добити на коришћење. Ићи возом је значило да треба да пешачимо до Краљева да бисмо ухватили воз у подне, а онда да проведемо приличан број сати ноћу у Лапову, при преседању, и да стигнемо у Крагујевац рано ујутру следећег дана. Тако да смо више волели да идемо колима. Када би требало да идемо, рекли бисмо Председнику и он би зауставио прво превозно средство које иде у том правцу. Све што је требало да уради – јесте да стане на сред улице у селу, подигне испружену руку и нареди возачу да стане, као што то код нас ради полицајац да би зауставио саобраћај. Превозно средство понекад не би прошло по неколико дана, али ми смо морали да будемо приправни, након што смо му се пријавили. То је било попут лутрије и увек је укључивало доста размишљања о томе какво ће нам возило срећа донети. Возило које је мени запало била су врло мала излетничка кола која су вукла два малена сива коња; њихови дугачки репови скоро да су дотицали земљу; били су или веома стари или веома уморни, пошто им је кретање пре личило на стајање у месту. Корак им је био толико спор, да си готово могао избројати до десет током једног обртаја точкова. Возач, који је био једини путник у возилу поред мене, био је веома стар, или такође веома уморан, и непрекидно је пуцкетао бичем по ваздуху; а речи „Иде, иде“ су механички долазиле са његових усана; али сиви коњи, вероватно навикнути на тај звук колико и на звук точкова иза, нису улагали ни најмањи напор да пруже корак. Упркос томе, било је пријатно ићи лаким касом поред живица и поља окићених богатим бојама јесени, и набујалих и брзих река и потока. У сумрак смо стигли до стајалишта на пола пута до одредишта, и ту смо застали да преноћимо – пут је био превише тежак да бисмо путовање наставили по мраку. Током вечере у заједничкој просторији крчме, један амерички доктор је дошао да ме види. Неко му је рекао да је стигла једна Францускиња и био је помало изненађен када је уместо тога налетео на Британку. Радио је у тој области и провео је велики део времена, са преводиоцем, путујући на коњу до удаљених сеоских кућа. Газдарица крчме је била љубазна и забринута да ли ће ми смештај бити удобан. Касније ме је одвела до моје собе, која је изгледала као комбинација спаваће собе и шпајза. У соби су била два кревета, оба са чистим прекривачима, али који нису скорије коришћени, јер када су покривачи подигнути мишеви су истрчали испод јастука. За умивање је донета флаша хладне воде; та флаша је морала да се изнесе ван, ради посипања по лицу и рукама, пошто у соби није било лавора. Крчма преко пута је имала фасаду прекривену сликама у боји, на којима су били приказани Срби како се боре са турским непријатељем.
Следећег јутра у 5.30 били смо поново на путу ка Крагујевцу и било је као да смо наставили путовање кроз ноћ, пошто се са возачевих усана поново чуло „Иде, иде“; поново је бич пуцкетао и поново сиви коњи – упркос вечери, ноћном одмору и доручку – нису нимало на све то убрзавали корак. Док су се јутарње магле полако повлачиле, остављале су за собом прелепу природу села у свим њеним бојама и јесењем покривачу. Цигане („Tziganes“) смо такође често сретали како се крећу у групама са коњима и читавом њиховом чергом јатом покрај пута – коњи су се чинили подједнако дивљи и неукроћени, као и њихови власници. Овај номадски народ је додатно обогаћивао лепоту путева којима смо се кретали и својим изгледом, ватреним погледом, богатством боја и разноликошћу одеће подстицао занимање путника.
Одједном, ускомешало се све на путу, зачуло се пушкарање, Цигани су пожурили тамо-амо да се склоне, појавила су се возила пуна војника, чинило се ниоткуда, и пут је одједном био препун људи. Мој возач, показујући прве знаке живота, брзо је окренуо сиве коње ка живици. Онда смо видели да ка нама из правца Крагујевца стижу авиони типа „Таубе“; сваки покрет је заустављен и сви су стајали мирно на путу, гледајући и чекајући; прасак пушака се наставио. За неколико минута авиони су нестали и све је било поново као и обично. Остатак мог путовања се завршио вожњом у возилу Арсенала, које је брзо оставило за собом оне тужне сиве коње.

Превод са енглеског
Марија Николић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *