Дејан Тиаго Станковић
ПЕВА КЛАПА ИЗ ПО ГЛАСА

 

Клапа, то је дружина заводника на ноћном задатку. Пар гитара, мандолина, једва да се чују, и момци, десетак њих, удешених, у белим кошуљама, певају а cappella, шапућу песму, као да не би да разбуде суседство. Зато се човеку и учини да је серенада застварно намењена каквој лепотици што се крије иза неког од прозора окренутих ка тргу, а да смо се ми остали ту нашли случајно као сведоци, па, свесни да смо где нам није место, ћутимо и слушамо. Момци певају у вишегласју, без напора, тек ту и тамо се огласи солиста, али не онај који има најумилнији глас, него онај што је најзаљубљенији, па зато води клапу, а остали су му компањони и ту су да па га прате, да му држе страх.
Певају песме далматинске, мени непознате, срцепарајуће, о љубави, о љубавним јадима и вину. Тек једну сам знао од раније, али како никада нисам обратио пажњу на њену поезију, било ми је као да је чујем први пут. И тек синоћ схватих како то и није песма, већ прича у стиховима, а иде отприлике овако:
Једне вреле летње ноћи, у глуво доба, кад је опустела рива и портуни се позатварали, скупили се неки момци, као ова клапа вечерас, па кренули градом, полагано, ногу пред ногу, све певајући, док нису стали под прозором где се суши рубље жене, предмета жеље једног од трубадура.
Док су на месечини мирисали њени ланцуни, заљубљенко и његови другари, стали су под камени свод, где је добра акустика, и певали тихо, каже песма, sottovoce, али су се љубавне речи одбијале од високе зидове и уздизале високо, до пергола. Певали су момци испод гласа, даликатно, али таман толико гласно да је позову да устане из постеље и приђе прозору не би ли боље чула серенаду. Знала је она да њој певају, али стид ју је било изаћи на балкон, јер није била сама; друштво јој је правила успомена на мужа, поморца, несталог у олуји на нeкој далекој пучини.
А доле, на калети, момци певаху о љубави и вину, и да ли им се привиђало или не, тек као да се горе, на понистри, померила завеса и приказале се њена фигура, учинила им се зрела као летње воће. Разумеју они да се млада удовица ломи између најаве нове љубави која је вуче на прозор и прекорног погледа покојника са слике што је још држи уз узглавље кревета као да је пита: „Зар си ме већ заборавила?“ Знају момци шта је мучи, па је песмом уверавају да јој нико не би осудио када би скинула црнину, јер, разумеће људи, не буде ли одустала од жалости прерано ће окопнети, а још је у снази и „још море дат липоту“. И знају да она сумња да су им намере часне, па су, мангупи, романтични, да романтичнији не могу бити. Певају: „С понистре се види Шолта, пива клапа испо’ волта, у даљини свитлекоће, док пива клапа шото воће.“
Публика на тргу иза цркве певуши и брише сузе. И сетих се шта сам баш јуче негде прочитао: „Мајстор приповедања је онај ко зна да извуче живот и из најмање ситнице у људском бивствовању.“

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *