Силвана Маријановић
ХАЈДЕЛБЕРГ

 

***

Клаус Милер је из мајчиног млијека посисао страх
љубав га мимоилази као сотону света водица,
у његовој сперми мали поларни медвједићи,
нити један не заживи изван гуме кондома,
Клаус Милер посјећује изложбе,
одлази у оперу и оставља бакшиш конобарима,
он живи од четири до десет,
одлази не спавање,
припрема одијело за сутра,
сања колеге из бироа,
мешкољи се и мрмља нешто, што нико не може чути,
јер нико не лежи поред њега,
Клаус Милер се буди у пола седам,
у пола седам будим се и ја
и кажем:
„Отвори очи,
та не можеш му ти насути на нос
млијеко љубави, свету водицу.“
***

Јутрос је госпођа Габлер у бијесу
треснула будилник о под,
поклопац,
батерија,
казаљке,
сав тај механизам се распао и расуо по соби,
као уплашени јагањци.
Госпођа Габлер и не примјећује
како су ледене плочице у кухињи
по којима кружи, кружи,
безвољно, испред огледала, зачешљава косу,
навлачи капут,
граби ташну.
Госпођа Габлер виђа још само продавачице,
које нијемо пропуштају кроз руке њено млијеко,
месо,
сол,
све што имају да јој кажу,
увијек је неки други број,
она послушно вади новчаник из торбе,
плаћа дуг.
У Kastaniengasse 75
госпођа Габлер вади кључ,
мирно откључава врата,
празни торбу,
отвара фрижидер,
одлаже флашу млијека
док јој се из утробе оте
нешто вучије,
као јаук,
као јалова пријетња
***

У најмању руку, камерман Тарковског
могао би потрефити такав угао,
атмосферу,
тишину.
Понекад су дарежљиви снови:
да сам се одселила на Аљаску,
или на Обалу Слоноваче,
и тамо би ме пронашла та порушена соба
у старим кућама да ме буди,
опрана од заборава,
и као да сам изгубила разум,
читаво јутро звоне ријечи,
у тој соби
још само змије пресвлаче кошуљице.
***

Мој пријатељ,
Власник књижаре из Хајделберга,
прича ми о Хелдерлину,
каже,
забринути пријатељи су пјесника смјестили у собицу,
у једном торњу код блаженог господина Цимера.

Износила је праља из те собе
корпе пуне поезије,
толико папира!
Жалила се,
док га је заједно с рубљем скупљала по соби јуродивога.

Неко је ушао у књижару,
па смо прекинули разговор,
Шта сам друго могла,
Него међу књигама да потражим неку од Хелдерлина.

Прочитавши пар стихова,
помислих,
да, то су пјесме остале за нас људе,
А оне, што их праља баци,
оне су можда биле за богове.
***

Папагаји у Хајделбергу,
знате,
у неку руку су бића плаве крви.
Њихови су преци слободни
још од времена грофа Карла Теодора
који није могао наговорити великог Волтера
да остане још мало поред њега.
Кажу, ти су папагајски преци,
слетивши на раме философа
и чувши његове ријечи,
сакупили храброст за неочекивано:
никад више нису слетили у златни кавез, у грофовој башти.
Такви су ти хајделбершки папагаји,
слободни, индијски принчеви,
зелени крештавци, моји пријатељи,
који и данас понављају ријечи:
Врт,
треба нам врт,
треба нам врт…
О КJОТУ И ХAJДЕЛБЕРГУ

Мој пријатељ и ја сједимо на јеврејском гробљу, у Хајделбергу
он је професор за умјетност и архитектуру,
управо се вратио из Кјота, једва чекам да почне причати о Јапану,
а он одмахује руком,
није имао времена да хода около,
каже,
изнад нас зелено, ново зелено лишће,
и један лептир,
(крила пламте као кајсије, по њима тачкице, зрнца риже),
слети на камену плочу Ернста Коена.
„Причај ми о храмовима Кјота”, не предајем се,
примичем му се ближе,
сва та набујала природа и мртваци око нас, као да се узнемирише,
да сакријем нелагоду, кажем:
„Погледај, Ернст Коен је имао срећу, умро је ‘28.“,
и као по договору, устанемо с клупе,
полако корачамо пустим алејама,
показујем му гробове Хилде Домен и Макса Вебера,
он се чуди,
откуд ја знам толико о прошлости Хајделберга,
кроз капију излазимо у отмјену четврт,
улица Панорама,
све те виле у којима су некад живјели Јевреји,
и мали трг на којем је до Кристалне ноћи стајала синагога,
„Знаш, у Кјоту, једна ученица с мог семинара,
скочила је са крова факултета“,
додирнем му раме, а он као да у трену потону у кошуљу,
и настави:
„Погледај, јапанске трешње цвјетају сад у Хајделбергу,
како само бљеште прије кише…“
РАЗГЛЕДНИЦА ИЗ НИРНБЕРГА

Под прозором нашег хотела
сву ноћ пијани повици и крици,
одмах иза угла,
и жене на продају чекале су зору.
Заспао си док сам ти читала:
СС официр је упуцао Бруна Шулца,
векну хљеба нашли су му поред тијела,
књига ме држала будном све до јутра,
Дирер,
Каспар Хаузер,
закони о раси,
опљачкано племство,
толико патине на једном мјесту.
Кажем ти,
човјек се мора заљубити у овај град,
потпуно је сив, изборан, стар,
мада,
у њему је у екстази вриштао гад,
наредивши убиство Бруна Шулца.
***

Читаву божију ноћ пробдију са мном,
сједе у мраку, на рубу постеље и шуте,
стрпљиви,
као мајке у црнини,
два гладна псећа ока,
два мушкарца,
миришу на влажно дрво и љут дуван
чекају,
да научим словарицу страхова,
па да проговоримо
властитим језиком.
***

…Perhaps
The truth depends on a walk around lake…

Wallace Stevens, NOTES TOWARD A SUPREME FICTION

Купила сам хаљину,
црну,
по њој расуте трешње.
Продавачица, Рускиња, увјерава ме,
пристаје ми као саливена.

Док се незадовољно окрећем,
посматрајући критично у огледалу ту жену,
њен стомак, бокове и ноге ван форме,
продавачица ме охрабрује,
ускоро ће нова година,
спомиње чак и бал,
из њених уста све те њемачке ријечи
попримају неку топлу, славенску мекоту,
човјек не може а да не помисли на Ану и Наташу Филиповну,
кажем јој:
„Узимам“,
али без вјере у властиту љепоту,
узимам,
због трешања и наде
да ће доћи један сасвим обичан дан,
никакав бал,
једноставно дан, за мирну шетњу у парку.
***

Распуст је трајао десет дана,
на мору
осам ноћења,
код бабе
и још пет, од мајке измољених минута,
за црну марицу и жмурке,
пет минута у рају од густог мрака
у ком је сакривати се и тражити
било само игра

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *