Љубица Арсић
ТАБАНИ АНДРЕЈА РУБЉОВА

 

Колико би срећан био мој муж да може да ме однекуд види, да види како описујем ту нашу ноћ сличну снимању неког филма, у којем су бомбе и бљесак експлозија били прави, иза нашег прозора слабашно заштићеног расцепаном тамом, довољно свикнутом да распозна истинско рушење од успешне филмске пиротехнике.
Иако сликар, био је на неки начин и заљубљеник у филм, нарочито је волео остварења Андреја Тарковског, чијег смо Андреја Рубљова гледали неколико пута. Први пут у Руском дому, када је многе познанике и пријатеље обавестио о пројекцији, желећи да са њима подели своје одушевљење. Филм је приказан без превода, али то није ни било важно, јер су слике довољне да покажу његову снагу, у којој су се из црно-белих кадрова блатњаве земље и снега почели да при крају помаљају плавичасти тонови иконе са три анђела. До малопре лебдећи изнад врхова крошњи и реке, пливајући у светлости, а сад окупљени око трпезе, са само анђелима својственим погледом јасног разумевања онога што се налази у људима, приносили су с висина мекоту траве, прозирност ваздуха, нежно жутило јутарњег сунца, све то заједно, у нераскидивом јединству.
Мој муж је често препричавао неке сцене из тог филма, не пропуштајући да напомене како је слухиста Тарковски, не само сликом већ и звуком, објашњавао своје идеје. Једну, када лепи, нагиздани Венецијанац на коњу милозвучно ћућори на свом италијанском који звучи као цвркутање, али не било какво већ „оно лацманско описано у песми о Латинима, старим варалицама.“
„Често сањам да сам дечак привезан за балон, летим, да вичем онима доле: ‘Ја летим, летим! Ја лету, лету!’ Одозго видим сестру како иде у школу, за њом у колони прати је јато патака, а испред мене диже се мој Јастребац. Увек кад се пробудим, запитам се откуд патке у мом…“
Неко је бојажљиво покуцао на улазним вратима нашег изнајмљеног стана, који је истовремено служио као сликарски атеље. Мој муж је, пре него што је отишао да отвори врата, уронио четкицу у теглу са терпентином, у ходнику је с неким разговарао, потом је изашао на терасу и тамо нешто разгледао.
„Комшији из стана 23 побегао хрчак. Пита да није можда пожарним степеницама дошао до нас и завукао се негде на нашој тераси.“
Из правца Батајнице праснула је прва бомба те вечери, за њом се са закашњењем огласило завијање сирена за почетак ваздушне опасности. Потом се чуло повезано тутњање негде дубоко испод, огромни подземни талас ударио је у темеље солитера. Прозори су зазвечали, придружило им се куцкање и таласање сликарских блинд-рамова наслаганих на тераси.
Пас је у суседном стану, као по команди, почео да цвили. Од почетка бомбардовања редовно је цвилео после звука сирене и престајао кад би кренуле експлозије. Брачни пар са нашег спрата недавно је добио бебу, чудили смо се како се не чује, како беба уопште не плаче. Оглашавао би се само уплашени пас одоздо, који је прво пискаво цвилео, затим промукло и све слабије завијао.
Нестало је струје, што се дешавало за време ваздушних напада. Мој муж, који је из тубе на палету исцедио приличну гомилицу беле боје, није одустајао од сликања. Умочио је четку у ланено уље, помешао са белом мало ружичасте и трун напуљске жуте за портал неке рушевне цркве, фотографисане у херцеговачком кршу и са великом пажњом наставио да подсликава храпавост и трошну површину зида. Заокупљале су га тада „беле слике“ на којима је, као сликарски изазов да наслика белу поред беле, тражио оне танане односе светлог јутра и приморског камена, обељене стене наспрам окречене, напуштене куће поред чемпреса, сенку поред сенке, испитујући куда све светлост беле боје може да одведе. Ја сам наставила да кукичам обрубну чипку за славски столњак, правећи му друштво док слика.
Претходног месеца бомбардовања, моја мајка је по столњаку извезла ружине пупољке, сада је требало да га оперважим чипком. У тражењу мустре по шаблонима приложака из Бурде, испробала сам их неколико, у различитој дебљини конца преосталог из залиха мајчине ујне, која је кукичала беспотребне огромне столњаке да испуни време све док је вид није издао. Једна мустра је била сувише строга са геометријским шарама, друга се набирала као карнер (што ми се није свиђало), код треће су се стубићи и петљице смењивали без неког видљивог смисла. Тек је четврта, која је помало личила на мотиве белгијске чипке, одговарала својим завијуцима и белим листићима изведеним од свиленкастог, мерцеризованог памука као оквир мом дивљем ружичњаку расутом на светлом ланеном платну.
Упалила сам свеће које су нам увек биле при руци. Једна је осветљавала кукичање, другу је мој муж ставио поред штафелаја. Како је само те вечери била жута, скоро златна њихова светлост, како су сенке биле густо нагомилане! Кроз мрачни прозор назирали су се обриси угаслог града. Због дубоке лође, из стана се није видело небо, само један мали део али се зато брујање авиона јасно чуло, праћено ватреним буктињама. Свест ми је била окупана кристално јасном тамом, кукичање ми је пријало као мелем.
„Свако нека ради свој посао“, рекао је мој муж и наставио са сликањем.
Узео је шпахтлу и њоме прво развлачио, „тањио“ боју по палети, затим ју је меким потезима нанео на слику.
Изненада је зазвонио телефон. Један од оних старинских, бакелитних и тешких још из првог кућења наше времешне газдарице, његова звоњава је подизала из мртвих. Тишину после бомбардовања није могло да разбије ни овакво звоњење. Скорена као отврдло тесто, чекала је да се огласи сирена за престанак бомбардовања.
„Не могу стално да прекидам. Иди сад ти.“
„Молим те, јави се. Ако ја прекинем, погубићу се у бројању петљица“.
Погледала сам га женски болећиво.
„А ти знаш где си стао.“
„Је л’ то комшија јавља да је пронашао хрчка?“, упитала сам пошто је спустио слушалицу.
Опет се вратио слици на штафелају. Дуго ју је гледао стојећи, удаљио се неколико корака, шаком прекривши горњи па доњи део платна. Заокупљен управо нанесеном бојом, кренуо је крпом да је кружним покретима скида, споро, али са појачаним притиском све док се испод није помолила ланена текстура.
„Ко је звао?“
Шпахтлом је полако састругао остатке боје, опет ју је замешао у сада већ сивкасту, громуљичасту пасту.
„Говори, побогу! Ко је то био? Да се није нешто десило?“
„Звао је неки човек.“
„Тако сам некако и помислила. И?“
„Јавио се неко ко је пронашао ону моју слику Огртач. Знаш ону коју сам пре три године изгубио док сам са кумом враћао слике после изложбе у Париској. Звао је да пита кад може да дође да ми је врати.“
„Шта си му рекао?“
„Сутра предвече, чим прође ваздушна опасност.“

Слика Огртач, инспирисана истоименом причом Дина Буцатија, преостала је после велике изложбе мога мужа у Салону савремене уметности међу малобројним непродатим платнима.
У тој се Буцатијевој причи, младић Ђовани, када су његове мајка и сестра већ престале да га очекују, враћа из рата, туробан и тих, умотан у свој огртач који ни на мајчине упорне молбе не жели да скине. После њених радосних примедби да је пред њим нови живот, говори јој да мора да иде некуд, показујући да га напољу неко чека. Иза дрвене капије мајка је заиста приметила фигуру која је лагано ходала доле-горе, умотана у црнину. Тада се, каже писац, родио у њеној души несхватљив, усред вртлога огромне среће, тајанствен и оштар бол. Збогом, Ана, збогом, мама. Изашао је као да га је гонио ветар, а мајка је схватила причу са огртачем, синовљеву тугу, а поготово ко је онај тајанствени тип који је чекајући шетао горе-доле улицом, ко је та чудна, исувише стрпљива личност. Тако самилосна и стрпљива да допрати Ђованија до старе куће (пре него што ће га заувек одвести) како би могао да се поздрави са мајком, да чека неколико минута испред капије, на ногама, она господар света, у прашини, као изгладнели просјак.
На десној страни слике Огртач био је приказан, слеђа, део тамног огртача и навучена капуљача тајанственог посетиоца, који гледа у клечећу фигуру на левој страни. За ту фигуру у молитви мој муж је искористио фотографију из једног кадра филма Тарковског, на којој иконописац Андреј Рубљов, босих стопала, што извирују испод монашке ризе, преко рамена гледа у непознатог. Тамни огртач сподобе прати обрисе нечег невидљивог, бестелесног, са наизглед људским контурама рамена и покривене главе. Мантија Рубљова, која открива само његова боса стопала, као да је изникла из каменог пода. Једини светли делови слике били су лице Рубљова и његови табани, у клечању окренути нагоре.
Цела слика била је изведена у мркосмеђим тоновима сепије, као ископана у масној иловачи, заборављена у мрачној земуници, из које је истиснут сав ваздух.
Када ју је мој муж зачуђујуће брзо насликао међу последњим сликама за изложбу, још је неко време, потпуно довршена, стајала на штафелају. Кадгод сам поред ње прошла, застала бих испред Рубљова да га осмотрим, да му се захвалим што је омогућио Тарковском да сними тако добар филм, а нама да се свему с тим у вези дивимо.
Ипак, нешто ме је на тој слици копкало, нешто ми је сметало.
„Знаш“, рекла сам мужу. „ Извини што се мешам али мислим да на слици Огртач нешто није како треба.“
„Шта то?“
„Не знам тачно шта али нешто ми на њој смета. Само што се нисам сетила, као да ми је на врху језика.“
У једном тренутку ми је синуло.
„Табани! Табани Андреја Рубљова!“
„Шта фали табанима, баш сам их добро насликао. Са луком и меким јастучићима, види ту облину пета.“
„То је управо оно што збуњује. Сувише обла и месната стопала никако се не слажу са његовим издуженим монашким лицем. Овакви табани више пристају неком трбоњи попут Санча Пансе, који му води магарца. Астенична грађа тела и лица као са фреске подразумева уска дугуљаста стопала, а не оваква обла и месната, каква си ти насликао.“
Мој муж је размишљао, загледан у слику.
„Нека тако остане“, рекао је после подужег ћутања.

По завршетку изложбе, наш кум, чија су кола на крову имала пртљажник, понудио се да помогне око превожења слика. Транспорт је трајао од шест поподне па све до после поноћи, јер је кум после утовара морао да сврати до таште са апаратом за притисак, да колеги из канцеларије испоручи колица, која су његова деца прерасла, да успут у некој радњи купи десетак кесица сувог квасца. Затим су мало свратили до „Морнара“ да виде има ли кога познатог, па су после отишли у шаховски клуб и тамо потпуно заборавили на време.
Када је следећег јутра сређивао донесене слике, мој муж је приметио да недостаје Огртач.
„Добро се сећам да смо је ставили на врх. Пукла нам је гуртна, којом смо обезбедили слике тако да сам их кроз прозор придржавао руком. Сигурно је успут негде испала.“
„Да је није неко украо док сте играли шах у клубу?“
„Сигурно није. Паркирали смо кола са сликама у кумовом дворишту“.
Обишао је пут којим су се возили, разгледао сваки ћошак, питао људе у околним радњама и киосцима – али слику није пронашао.

Младић је са сликом дошао у наш стан касно поподне, а оно чега се сећам није његово лице без посебних особености, које сигурно не бих препознала после двадесет година – већ омалена, здепаста фигура као направљена од картонских кутија, које су дуго биле на пљуску, а онда тако расквашене биле хитро спојене у чудну целину. Утисак нису могле да поправе ни фармерке од избледелог џинса ни црни џемпер са шал-крагном, због које је његова глава изгледала као гумена лопта.
Није био нарочито збуњен нашим сусретом, или је то одлично прикривао, тек поздравио се без икаквог узбуђења и акцента, сео на прву фотељу, а док је држао слику окренуту лицем према боку, приметила сам његове шаке меснате као у бебе, са усецима чврсто увезаним невидљивим концем тамо где су им додате шаке. Иако је слику прво ставио поред фотеље, хитро је устао (можда се у томе назирало да му ипак није било свеједно што је ју толико дуго задржао), наслонио ју је преко пута на комоду, онда се опет вратио на своје место, као у бојазни да би га неко могао заузети.
„Да ли бисте нешто попили? Можда један виски?“
Гласом светског бармена, који и у најгорим временима негује отменост према госту, нарочито оном који једва одржава пристојно растојање неопходно да људи буду трезвени и мирни, мој муж је учинио да се превазиђе непријатна тишина, што више зближава него што дели власнике исте, злосрећне судбине.
Отворио је вратанца на старинском бифеу, који је некад, кад нам је газдарица издала стан, био закључан а она однела кључ, али је наша радозналост да видимо шта у њему скрива била јача од пристојности те је мој муж шпицанглама лако савладао браву. Поред неколико распарених чаша, у бифеу су се налазиле и две флаше чиваса, газдарица их је сигурно, и од саме себе, чувала за нека срећнија времена. Чивас је мамио из таме бифеа тако да смо га, страхујући од невидљивог надзора, крадом вадили и пили, досипајући у флашу воду па је пиће постајало толико разводњено да је виски изгубио боју.
Из бифеа је извадио флашу и показао је младићу, а када је овај одбио уз опаску да не пије, мој муж је из фрижидера узео пластичну посуду са ледом, под млазом истресао коцкице и убацио их у чашу са мутном, жућкастом течношћу. Звецкао је ледом о зидове чаше, био је у некој својој улози. Сада је то већ била друга прича – мој муж се налазио с друге стране, у неком акционом филму са надменим њушкалом агентуре, делиоцем правде на Дивљем Западу, што уз осмех вреба жртву. Затим је окренуо леђа посетиоцу, посматрајући се, као онако узгред, у огледалу изнад комоде. Имао је обичај да у пролазу баци летимичан поглед у огледало, прелазећи преко обрве лаким покретом прста, проучавајући боре око очију или место са проређеном косом, али овај пут заклонио је само део огледала, користећи прилику да у оном другом, окренут леђима, неометано проучава госта.
Посетилац је у фотељи седео мирно и нешто чекао, повремено бришући дланове о панталоне. Упалила сам ниску лампу на радном столу, она избаци из себе неку врсту озарене сенке, што је соби дало варљив изглед. За тренутак, а онда се све вратило на старо. Чаша са вискијем који није ни окусио, направила је на политури газдаричине комоде влажан траг. Пошто је спустио чашу, мој муж срдачно седе близу младића и покретом лекара дотаче љубичастожуту масницу испод његовог ока.
„И ја се питам где сам је задобио“, кроз осмех рече младић. „Можда док сам се завлачио испод кола.“
Видело се да се опустио, седео је лагодније, са раширеним ногама и мало спуштен у седишту.
„Донео сам вам слику. Била је код мене скоро три године. Прочитао сам на полеђини да се зове Огртач“.
„Где сте је нашли?“, упита мој муж.
„На Јужном булевару, близу станице двадесет шестице. Прво сам мислио да вам је вратим, онда сам се брзо предомислио. Сазнао сам ко сте, где живите, добио сам ваш телефон у ликовном удружењу, али сам вас назвао тек сада. Не разумем се у сликарство, али ова слика ми се много свидела. Ставио сам је на зид преко пута кревета, да је гледам пред спавање и кад се пробудим. И слика је мене гледала, то је ваљда оно право.“
Заћутао је, узалуд ишчекујући наша питања.
„Не знам шта она представља, али сад ми више није ни важно.“
„Зашто сте одлучили да је вратите? После толико дуго времена?“
„Право питање. Баш сам се с њом зближио.“
Наместио се у фотељи, прибивши се уз наслон. Погледом је прелазио преко слика на зидовима, не заустављајући се ни на једној посебно. Као да је узимао ваздух да би дубоко заронио, претходно желећи да добро запамти крајолик обале са које скаче.
„Једног јутра, кад сам се пробудио и погледао слику, више није била иста. У њој је било нечег страшног, што ме је пресекло на пола. Знате онај осећај кад вам нешто пресече дах. Одједном сам схватио: Ово лице на слици, овога који клечи и гледа у Огртач, то је лице мог оца, који се убио кад сам био дечак. Скинуо сам је са зида. Нисам могао више да гледам у њу, одлучио сам да под хитно морам да је вратим.“

Само што је младић отишао, сирене су опет почеле да завијају из хладног, надолазећег сумрака. Убрзо негде груну, слично потмулој грмљавини вулкана. НАТО-ракета погодила је зграду кинеске амбасаде на Новом Београду. Експлозија је била тако јака да се наш солитер на другом крају града затресао свом силином. Сат касније, зграда је опет почела да вибрира, рагастови да шкрипе, лустери да се љуљају.
„Земљотрес!“, повикао је мој муж.
„Да ли је могуће?! Шта још треба да нас задеси?“
„Нисмо имали поплаву.“
„Немој двапут да кажеш.“
Пошто се најзад све утишало, мој муж узе непопијену чашу са комоде и млаки садржај просу у лавабо. Донесе и мени празну чашу, па расподели остатак разводњеног вискија са дна флаше.
„Знаш шта ме мучи. Немам појма откуд ја са кумом и сликама на Јужном булевару. Сигурно памтим да туда оне вечери уопште нисмо пролазили.“
Сутрадан кад сам устала, затекох га већ будног. Ножем је секао слику Огртач.
„Морам да је уништим. Не желим да моја слика ужасава људе.“
Скинуо је клештима остатке са рама, исецкао их на комадиће, снажно их стиснуо у грудву и бацио је у канту за отпатке.
„А што се тиче табана, била си у праву. Нису му пристајали, нису били његови. Ја сам у ствари на Рубљову насликао своје табане.“

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *