Марко Стојкић
СЕЋАЊЕ НА БЕТИ

 

Бети, сви су били заљубљени у Бети, било је једноставно немогуће не бити заљубљен у Бети, чега она наравно није била свесна, или се правила да није, а цела та појава имала је мере и размере епидемије, па је треба изложити непристрасно, са оволике историјске дистанце, ни мање ни веће, јер сви су били опчињени, а како најтачније објаснити, можда због њеног имена које се римовало с њеним дупетом и струком, с нечим што није било објект него субјект, вечити субјект, али се мора описивати споља, јер унутра не можеш, са њеном благо коврџавом косом коју је, бакарно црвенкасту, смеђу или шатирану, мање или више сјајну, зависно већ од квалитета фарбе коју је користила, али ко је у оно време знао шта је јефтино, пуштала све до пола леђа, некад и дуже, због њеног имена које се римовало с њеним трепавицама, јер испод њих је вребао тај поглед који је могао да те убије на месту, ако ми је дозвољено да претерам, али јебеш живот без претеривања, био је то поглед који је хипнотисао инсекте, сушио мушкатле у жардињерама, натерао ону кобру у зоолошком врту да подвије реп и да се послушно склупча, поглед због које би је сваки савесни инквизитор моментално прогласио вештицом, што је на известан начин и била, на објективан и научан начин, социолошки посматрано, с обзиром на њено дејство, ако те погледа као да си нико, или неко, свеједно, ако јој покажеш да ти је стало, или се претвараш да није, опет свеједно, колико год се трудио да не приметиш те њене бујне сисе које је, нехајно пушећи наслоњена на прозорску даску или на зид гимназије са расцопаним слојевима малтера из доба плиоцена, плеистоцена и соцреализма, те бујне сисе које је нудила погледима момака из старијих разреда, нешто као чаврљајући са другарицом, или оним џиберима из правно биротехничке побеглих са часова само да је виде, њу, Бети, да је у пролазу као случајно, а пре тога се кладећи у пиво, уштину за дупе, једном од њих је то више пута пошло за руком, па се шушкало да му је Бети дозвољавала, да се правила неопрезна, да се једном чак и насмејала, углом оних својих бујних усана, док јој је иза ограде махао одлазећи, а неки су причали и да су их видели увече, негде у блоковима, како заједно излазе из мрака неког парка, а таквих прича је било много и не можеш тачно да одредиш где је престајала машта, јер девојке су, из злоба-завист-пакост-разлога ваљда, маштале много више од нас, балавих пичкопаћеника из првог седам, где је престајала машта, а где је почињала истина, фактографски доказива истина, ако тако нешто уопште постоји, али морало је да буде и бар мало истине у свим тим трачевима јер са својих петнаест или шеснаест, тело не лаже, није деловала нимало неискусно док је на пример прескакала ограду, а можда је у питању била њена урођена гипкост, или се наслањала, опкорачујући је, као вода и жар, на горњи руб наслона своје столице устајући да одговара, а ја сам седео тачно позади, иза ње на пола метра и ерекција је била трајна и неподношљива, али не бих о томе јер ја сам небитан, радило се ипак о глобалном феномену, јер је она столица коју је опкорачила замало почела да се пуши од усијања, овај пут не претерујем, а око ње је, ако занемариш парфем, опет јефтин, мирисало на дедин шешир и на бабину мараму, на нешто увек топло и присно као хлеб, или вино, на олтар на којем су крсташи, учили смо, силовали византијске монахиње након што су упали у град, на тамјан, на знојаву монашку мантију, на педофилску чоколадицу, на нешто грешно, што је дакле будило кривицу, а не знаш због чега, ваљда што постојиш, што си сведок, као стих у песми коју је онај из трећег пет покушао да напише, а испала је незграпна и смешна, па су је окачили на врата, мада се радило само о одбаченој верзији, а мученог младића, који је много година касније објавио неке књиге и добио, прошле године чини ми се, награду Бранко Миљковић, али кога то занима, њега су прозвали Вергилије, елем, као стих у тој његовој песми која се мени, признајем, допала, мада је се не сећам, а коју је Вергилије упорно покушавао да срочи чупајући лист по лист из своје свеске која је, уместо да се истањи, постајала све дебља, јер Бети је, понављам, била вештица и није се дала, ево ни мени сада, ухватити у речи, јер није било стиха који би могао да опкорачи строфу онако како је Бети то радила преко оне столице или ограде у дворишту, преко гимнастичарске греде или разбоја, а једва да сам успевао да замислим како би то изгледало у неким другим околностима, била је у то време и једна порно-глумица која је помало личила, али није била ни близу, то како је корачала преко прагова, понора и небитних предмета који су горели, праскали, пушили се, а требало је замрзнути тај тренутак, тај њен корак, и можда би враџбина престала само да се ту нашао неки фотограф, чак би било пожељно да је аматер, али тада још није било смартфона, да је услика, а можда ју је, не бих да будем схваћен погрешно, али можда ју је требало и убити, на месту, или на више места, овековечити је неким гнусним и манијакалним чином, учинити је постхумно јавном личношћу, учинити себе монструмом, жртвовати се, да би она била анђео, да би бар коју недељу лебдела по новинским ступцима по којима би капале сузе, бале и слине шепавих тетки и дебелих чиновница из министарства, јер ту нешто мора да се предузме, јер господине министре, јер то више не сме да се понавља, јер докле ће жене, девојчице тачније, бити само усране Беатриче, шупље лутке и пројекције жеља мизогиних цртача и продаваца мачо-магле, сексизма силе и моћи, такве ствари би писале у новинама, сигуран сам, али то је небитно, она би остала вечна, јавна личност како јој и доликује, што је она дубоко веровала да ће постати, за живота наравно, као и многе стереотипне тинејџерке уосталом, само она с разлогом, она, Бети, а после се десило оно с професором историје, па је добио отказ, а њу су уписали у Четрнаесту, па је дошло бомбардовање и, пре него што се са својима преселила у Беч, десило се оних неколико ноћи, а тада већ нисам био толико смотан и неснађен, онај сусрет у Индустрији и оно после, онај вриштави смех и џоинт и таблетице и нека траљава обећања о којима не бих, јер ко је кога тада схватао озбиљно док су пљуштале бомбе, али ето, а годинама после дошле су ствари које су толико баналне да о њима опет не бих, о њеним сликама на фејсбуку из предграђа Мајамија или Албукеркија, о двоје деце и косилици за траву и пикапу и средњој класи и свему осталом, о статусима на енглеском и њених десетак килограма вишка, јер тамо идеал женске лепоте није, јер тамо интелект пре свега, јер тамо наплативост, јер тамо успех, јер тамо ово, јер тамо оно, прво сам је хајдовао, а онда је скинуо са листе јер ко то жели да гледа, ко жели тај пораз у чињеници да је заборавила на све што је било јефтино, на кинеске мајице и бугарски парфем и пазарски тексас, на све оно чиме је стајала насупрот овој бескрвној малодушности, препуштању, овом јаловом цинизму и свеопштој носталгији, мука да ти припадне кад само помислиш, на оно што је била она у својој непрејебивој суштини, она, Бети, чије се име римовало с ластама, са војскама и мртвим стражама и жедном земљом, са слинавом децом и балавим псима, са орхидејама и магнолијама, наравно ако их претвориш у глаголе, ако их ставиш у покрет, ако их само мало појебеш.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *