Јадранка Миленковић
ПРЕВОЂЕЊЕ, ОДЛАГАЊЕ, СМЕХ

 

ПРЕВОЂЕЊЕ

 

Река је била мирна, са обале је изгледало да се може лако савладати. Ту у близини је раније постојао мост од чврстог материјала, али је срушен у последњем рату. До саме реке стизала је пруга, која се ту, на рушевинама моста, застрашујуће у ваздуху прекидала. На урушену траку некадашњег ауто-пута постављена је заштита да се ноћу изгубљени возачи не би сурвали. Било је то непотребно, нико тим путем више није стизао. Тргови Рима после пада Царства постали су места за напасање стоке; градови Петра и Палмира чије рушевине још сведоче о некадашњој важности и лепоти, доживели су сличан крах. Шта је наспрам тога пад једног скрајнутог сеоског моста? Његов губитак ожалили су само преостали становници тог тужног и забаченог краја.

Друга је обала била предалеко да би се могло прелазити пливањем. Вртлози су представљали претњу и најбољим пливачима; јесен и зима доносили су хладноћу, кишу, напослетку и лед – никад довољно сигуран да би се по њему ходало ка другој страни. На другу обалу се ипак морало прећи у сувој одећи, са нешто мало пртљага, да се може наставити даље. Тако се једино могло пословати, сусретати се са другима, трговати, вратити стечено или купљено. Друга села и други мостови били су далеко. Чудно – неко је могао и на Месец, а неко није могао ни на другу обалу.

Један од сељана за неколико месеци направио је пристојну скелу. Оног дана када је намеравао да је по први пут отисне ка другој обали, послао је дете да објави вест свим житељима села и каже им да уколико желе да пређу на другу страну – припреме новац или нешто друго чиме уместо новца могу платити услугу.

Скупило се цело село да посматра први узлет скеле преко брзе воде. Било је свега неколико храбрих који су хтели да стану на климаве даске између којих је пљускала вода. Није деловало ни да су довољно дебеле, ни да су довољно чврсто повезане конопцима. Уосталом, одакле би храбри сељанин могао да набави одговарајуће конопце – без моста трговина је замрла, а време путујућих каравана са робом било је завршено још пре више векова. Река је за њих била место прекида, расцепа, ампутације њиховог малог села као гангреном захваћеног уда. Сви су навијали за скелу, али мало ко је имао храбрости да буде у групи која ће прва пркосити одлуци судбине која је реку учинила непремостивом. Шачица људи ступила је опрезно на даске, носећи са собом углавном нешто од летине, јер они који су имали новаца радије су остали на сувом.

Скела се пропела. Све што је на њој могло да произведе неки звук – цвиљење, јецај, шкрипу – огласило се. Кренула је полако, уз велику радост оних на обали, бројне повике, махања, али и уз понеку руку на устима жена које су тако задржавале свој страх. Скелеџија се држао равнодушно, мада је свакоме било јасно да је његов страх већи од збира свих осталих страхова, на води и на копну.

Кад су дошли на пола реке, рекао је малој групи путника да од свега што су понели половину баце у воду. Упитно су га погледали. Нешто су хтели да дају њему као плату, а нешто да размене на другој страни. Оштро је поновио свој захтев. Рекао је да речна божанства неће допустити прелаз читавог терета и да, ако га не послушају, неће стићи на другу обалу. Уплашени путници одвојили су по пола; најнесрећнији је био један од имућнијих, који је у реку бацио половину суме новца коју је понео.

Скела је од тог дана свакодневно превозила путнике, уз обавезан ритуал. Ником није било јасно шта речни бог ради с оним стварима које су му на средини реке поклањали, али је свима било јасно да никад неће пренети читав терет. 

 

 

ОДЛАГАЊЕ

 

Кочија је већ неко време стајала поред стамене куће на два спрата. Или је кућа стајала поред кочије (куће су по правилу статичније). „Ово је земља поражених богова“, помислила је одлажући ствари у очувани кофер, тек незнатно избледео на прегибима и помало улегнут по средини, услед оскудности пртљага. „Земља усамљених људи, празних пространстава.“ Није било први пут да покушава да „увеже свој завежљај“, понесе „штап и торбу“, како је описивала неостварене покушаје бекства из родне куће. Годинама је себи обећавала Медитеран, прекретницу, раскид пупчане врпце са кућом-мајком. Знала је све њене мирисе, а по звуковима је непогрешиво погађала путање њених невидљивих становника: сипаца који уз пуцкетање грицкају греде на којима је кућа стајала и мишева који су се држали доњег спрата и подрума, поштујући тако известан ред. Осећала је да је због везаности за кућу не само потомак, него и саучесник, савременик, свих генерација њених становника и да, живећи крај портрета који су оптерећивали зидове, не може напустити одјеке њихових патњи и радости. Свакодневно проживљавајући њихове агоније и смрти, познате јој из породичних легенди, годинама је стрпљиво умирала, као да се ради о важном задатку. Одлука о одласку није била резултат жудње за животом, већ разборитости. Одлучила се за Медитеран, убеђујући себе да тамо одлази трагом изворишта из којег полазе лепота, привлачност и младост света.

Кочијаш је мирно отпухивао димове из луле, седећи на похабаној дрвеној клупи испред зграде. Кочија је већ дуго била ту, но коњи нису били немирни. Више пута су одмарали сатима поред ограде старе куће, али им никад није пошло за руком да чудну жену одведу на далеко путовање, да пробију границу њених устаљених кружница, да је препусте гвозденом загрљају воза и онда се врате истим путем, ка кући, али без ње. Стрпљиво су подносили ћудљивост људи. Са улице се повремено могло видети како се на прозору женине собе померају тешке, старинске, чипкасте завесе, и како сенка промиче час ближе прозору, час бледећи све до потпуног нестајања из оквира, као фигура која бежи из слике остављајући тајанствено ништа унутар рама. Нема мистериозније ствари од присуства које је то престало да буде или начина на који се разграђује бит. Нечија судбина, сва у присуствима и одсуствима, долажењу и нестајању људи, дана, недокучивих доживљаја, могла се опсесивно расклапати у часовима самоће, у нади да ће се стићи до механизма који њоме управља, као до зупчаника старог сата. Ипак, одвојени делови никад ништа нису говорили о раду целине; мистерије су задржале своју магловитост.

Почело је нежно и меко да снежи. Кочијаш је извадио сат окачен о ланчић, који је носио у горњем левом џепу сакоа, испод капута. Са тим сатом срце је добило појачање: ако оно изненада стане, сат ће наставити да куца, па ће још неко време изгледати као да се ништа није догодило. Погледао је – било је јасно да ни данас неће стићи на последњи вечерњи воз. Пришао је тешким вратима, лупнуо звекиром. Жена се појавила у раму прозора и руком му махнула да оде. Било је већ време да истимари коње, нахрани их и топлим гласом им исприча све о ћудљивости данашњих путника. Истресао је жар из луле помало љутито, свестан тога колико је сати провео под тим зидовима, док је његова тајанствена путница, као и увек, одлагала путовање за неки други дан. Прошло му је кроз главу да би ипак морала пожурити, јер ускоро може доћи она друга кочија…

Сат времена касније, пред сан, стара жена му поново дође у мисао. Учинило му се да види црвени блесак, и да чује пуцкетање греда на којима је стајала њена кућа. Један од коња је нервозно зањиштао у штали. Одложио је лулу на ноћни ормарић, прелазећи руком преко уморног чела, и одлажући тешке мисли за нови дан, кад ће сунце, макар и зимско, унети мало ведрине у све, а ветар из даљине донети мирисе Медитерана.

 

 

СМЕХ

 

Дуго су их чекали у тишини, у загушљивој подрумској просторији припремљеној за тајна окупљања, где се причало о стварима о којима се мора говорити. Окупљене је бринуло што ни на ветровитим улицама и раскрсницама није било нимало прозрачније и лакше него у тој скривеној изби под зградом. Времена су била штура, безбојна и брза, као грешком убрзани неми филм што изазива вртоглавицу и мучнину. Много су очекивали од гостију, које су позвали да чују има ли наде. Били су то образовани и мудри људи, чувени по својим беседама из времена кад се могло говорити у собама палата са патином превученим намештајем. Тешки застори на високим прозорима њихових грандиозних соба упијали су сваку реч, отежавши временом од китњастих фраза и лепоте стила.

Двојица су дошла из далека; довели су собом ситну жену нежног осмеха. Четврти је био овдашњи, стално је сагињао главу, будући висок, не би ли се сачувао од оптужбе да намерно жели да надвиси дошљаке из великог света. Окупљени су били млади и здрави, плећати и мргудни; у неко друго време носили би оружје, јахали немирне коње, пловили бесним водама. Ћутали су туробно, чекајући да се заврши поздравна беседа и да гости изнесу нову реч, пронесу вест о законима за које се храбри морају борити, јер ново је увек долазило борбом. Први је говорио седи, самоуверени власник велике новинске куће. Ником није било јасно како је нашао праву меру између тога да саопштава истину и не буде гоњен; гледали су га са подозрењем са обе стране нејасно повучене линије. Све што је рекао било је тачно, али није било речи о новим законима ни борби. Затим је говорила жена. У оном најситнијем крије се некад најжешћа искра; окупљени су тихо уздахнули, јер то сада не беше случај. Она је само позивала на образовање, дисциплину и културу. Чекали су нешто дивље, исконско: пробуђену утробу Велике Мајке и неконтролисани тријумф живота рађањем, ратнички поклич оне која се из главе мушког божанства поново рађа, иако одавно рођена, стварна и јака. Да је била мало привлачнија, била би ближа исконским снагама света. Трећи је говорио онај што је опуштено, боемски седео, са ногама баченим напред као да се тек трезни, неочешљан и брадат. Кад је почео, подвукао је ноге под столицу. Његово је име било најзвучније, од њега су тражили нову химну, недвосмислен позив, или бар катарзу. А он је само говорио како је већ ономад говорио и како често говори, о тој слици, којом вољеном народу, покушава да каже… Жедно су га слушали, тек да не буде да су под земљу узалуд сишли и овога пута. Причајући, нежно се осмехивао самом себи и сопственој причи. Лице му је добило благ и чудно извештачен сјај, какав велики глумци повремено постигну играјући велике роле. Он канда није знао да се осмехује себи, мислећи да ту нежност упућује народу који толико воли и у који верује. Причао је да народ може, жели, да хоће, јер народ је нешто велико, далеко веће него што мисле они – они други. Осмехом и причом о великом народу увек је измамљивао уздахе одушевљења; сад је владао мук, јер у соби под земљом није седео народ, и нису више била она времена. Била су времена оштра као стрњиште, пуста као насилно прокрчена шума, бездушна као ловокрадице на примерке готово изумрлих врста. Овдашњем готово да нису дали реч. И он се осмехивао, но стидећи се некако, као да се пред окупљенима извињава што није пронашао праву реч и нове законе, у име свих. У замену за то понудио им је пар успелих шала, но њихов је ефекат био кратко лековит, као аналгетик у великој муци. Кад су завршили, неколико руку је затапшало, такав је био ред. Мргодни јунаци, без оружја и коња, распршили се тихо у хладну и кишовиту ноћ. Жена што је говорила тражила је свој капут, жалила се на загушљивост. Неки из публике чекали су још мало, да изађу познати дошљаци, а затим одлазили. Пола сата касније изашао је седи човек; био је задовољан. С овдашњим људима склопио је понеки посао. Онај брадати није изашао. Ни он, ни једна висока девојка из публике, чији је пратилац одавно већ напустио загушљив подрум и по киши се одвезао бициклом. Другог излаза из подрума није било. Она што је најдуже чекала промрмљала је да га је пакао усисао, као казну за самозадовољни смех, за нежни осмех упућен себи и својој причи.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *