ЈЕСЕЊА МАГЛА, ЛИМАН Јесења магла, ноћу: чини се ко да наступа нечујна апокалипса, или то својом душом плаши нас вода док трају јесен и живот без смисла. Дунав под Мостом слободе сада је сиви бездан, али ни моста нема; залебдео си у мраку, мада је и то игра за оно што магла спрема. Прожимају се светови: ко зна кога ћеш срести, преминулог или живог; нешто те овлаш дотакло (за име Бога!): Рука демона или анђела крило. Убрзај ход, до куће пут је све дужи, (ти чак и не знаш који је онај прави); чини ти се да само кружиш и кружиш, и не знаш да ли у сну или…

  У рано јесење јутро, док су замагљени прозори још увек светлели у магли између црних и мокрих стабала, вукао сам се по амбулантама дома здравља као неко кога дубоко дирају нездраве успомене и старе повреде претварајући се у суицидне идеје. Доктор каже да је све то последица мојих болести, да је то у склопу мојих година и да ништа не треба да бринем. Донекле се слажем са њим, само се питам како би то могло нестати, како после свих тих кобних дијагноза наставити у смеру антипатичне стварности. Док сам био млађи веровао сам да је сваки мушкарац који избегава вино, карте и жене – болестан, само му треба поставити…

  јединице и нуле ноћ није мирисала на бензин и кишу као у некој палп причи, али је мирисала на вутру. ваљда је то био тај дух или дах амстердама. док сам покушавао да цртам светлом канале и накривљене зграде иза мене се појавио тај растафаријанац. ниоткуда. као изасланик дамбале, мама лои, манитуа или неког сличног бога. – извините, могу ли да вам поставим једно питање – рекао је и ја сам климнуо главом. – зашто смо овде? – где? на овом кеју? – не. овде, у овом космосу? ноћ је мирисала на вутру, раста с кариба гледао је у своје дуге и прљаве нокте и љуљао се, а мени…

Невинкином ујаку Живку Ћућузу бог даде све, осим стрпљења да се држи подаље од људи који се, у то је убеђен, без њега никад не би извукли из невоље. Други ходољубље негују по ливадама, обалама река, што да не и тржним центрима, а он комаде времена одваљује на паркинзима, кадар стићи и у помоћ притећи. Свезналоња је за глатко упаркиравање аута. Чим види да је неко каросеријски запео, застаје, млатара рукама, нуди се да лично преузме волан и контролу над кабастом лимаријом. Никог не би изненадило ни да, насред крстопутине, саобраћајцу одржи јавни час из напредне сигнализације, јер, забога, стручњак се у све разуме. Ако вас нервирају отворене јаме раскопаних…

Јутро је постало мала смрт Враћајте се из ноћних смена Пролетери дуванских ратова Масних барова Враћајте се ударничка трећа смено Храбро кроз тамне улице Поноћне радио емисије Враћајте се преко празних флаша и салама. Чекају вас опроштајна писма Хладне чорбе Угинули кућни љубимци Враћај се кући радничка класо У празне кревете У неотворене књиге . Вечити доласци духова кроз глуве просторе. Вечите опомене … Зар је потребно толико Да будем сигуран у себе И тебе? Оставља дуг траг та звер што напада И гризе жуљеве по длановима. Тешко стање Сутра се неће аплаудирати човеку који је гурнуо небо Са нас. Увуче се стогодишњи зној у одело И оно лако остане…

Лакше му је живјети уколико замисли себе у неком другом, можда сасвим непознатом, и могуће, сасвим незанимљивом граду, у некој кроткој, од свих заборављеној провинцији. Овдје гдје се налази сада живот је небројено пута љепши и богатији од неког живота којега би могао имати да уистину живи у простору каквог замишља – ствар је само у томе да, уколико у мислима стави себе у један такав градић, са малим парковима, црквеним торњевима и цвјетним засадима, са недјељном лименом глазбом, малим папирницама и продаваоницама посуђа, тада добива јаснији, истинитији поглед на самога себе. – Нитко и ништа у Паризу и Лондону, говори си у браду, смјешкајући се, задовољан због спознаје да…

(Прва сцена) Ова прича догађа се у Рају. Све је велико, лепо и бело. У једном тако великом, лепом и белом парку, налази се Марлен Дитрих. Прилази јој Чарли Чаплин. Чарли прилази полако, вукући ноге у својим превеликим ципелама, притиска шешир на грудима левом, док му је у десној руци букет цвећа. ‒ Смем ли нешто важно да вас упитам? ‒ Реци, мали мој. ‒ Да ли бисте се удали за мене? ‒ Хахаха! Тако си ме насмејао, дечаче. Шта те је то спопало? ‒ рече Марлен, мајчински милујући Чарлија по коси. ‒ Ти и ја не можемо бити заједно. Ја сам много старија од тебе. ‒ Разлика између нас…

РОШТИЉ Последњи пут када сам рекао Ево добре песме Била је то нека скромна песма, Без превеликих амбиција и крупних речи. Песник је описао роштиљ са пријатељима И тешко да се нешто више из тога могло извући. Али све време Имао сам утисак Да сам отишао на роштиљ А не да читам песму. ШАРЕНИ ДАНИ Овде је некада био ружичњак, Било је белих и жутих цветова, и безброј нијанси црвених. Клечао сам испред њега данима, Насељавао га малим животињама И фигурама од пластелина, То је био мој свет под небом од ружа. У овој фиоци деда је држао лекове, Безброј врста двобојних капсула и таблетa, Претурао сам по њој када…

СВЕТИ НАУМ И баш се сетих Лептира слетелог на руб наслона столице Лептира са руба чаше од вина Док смо седели испред манастира Погледа сагнутог до испод стола Стопала порезаног оштрим каменом Донесеним са језера Бола који је надвисио гору Кад рекао си Рањена иди прва А први си закорачио ти ВИДЕЛА САМ Море са обалом океана Као у црно-белом филму Где из куће од стакла Излазе трчећи Она и Он Подврнутих ногавица. Сунцобране-сламне шешире На пољима памука Лежаљке од танког дрвета Беле коре. Тела затегнута попут весла Са бродице И вокале Романских језика Са напуклих усана Попут грожђице. Кап маслиновог уља Што клизи Од пупка до Препона купачице Галебове…

* * * Када би говорила о Адријану некој својој пријатељици, његова мајка би увек понављала исту причу утањеним гласом и благо подигнутих обрва, испочетка непотребно наглашавајући речи и правећи превелике паузе: „Адријан за двадесет четири године стажа ни-ка-да није изостао са посла и ни-је-дном није закаснио. Устаје довољно рано да би предупредио и непредвидљиве ситуације. Веома је посвећен неупадљивим детаљима. Укрштене речи у новинама решава до краја. До краја! Увек се чешља истим редоследом: прво одназад, са леве стране, са десне стране, а потом намешта раздељак. Веома је уредан. Ако примети неку мрву на поду, сагне се да је подигне. Строго води рачуна о распореду књига на полицама. Дневне…