Андрија Б. Ивановић
ЈЕДИНИЦЕ И НУЛЕ

 

јединице и нуле

ноћ није мирисала на бензин и кишу
као у некој палп причи,
али је мирисала на вутру.
ваљда је то био тај дух
или дах амстердама.

док сам покушавао да
цртам светлом
канале и накривљене зграде
иза мене се појавио
тај растафаријанац.
ниоткуда.
као изасланик дамбале,
мама лои, манитуа
или неког сличног бога.
– извините, могу ли да вам поставим
једно питање – рекао је
и ја сам климнуо главом.
– зашто смо овде?
– где? на овом кеју?
– не. овде, у овом космосу?

ноћ је мирисала на вутру,
раста с кариба гледао је у
своје дуге и прљаве нокте
и љуљао се,
а мени није било јасно
да ли он придржава бајс под њим
или бајс придржава њега

– то је тешко, сложено питање – рекао сам.
– превише сложено за кратак
или чак било какав одговор.
мада, кажу да је решење једноставно – број 42.

– тачно – скочио је
са све бајсом,
а дредови су се зањихали.
– бројеви су одговор.
ту је квака 24.

нисам разумео зашто
не квака 22,
али наставио сам да слушам

– сви смо ми бројеви.
сви смо ми јединице и нуле.
ја сам јединица,
ти си јединица,
он је нула, и он је нула.
а јединице и нуле не могу да комуницирају.
али замисли свет у коме
нема различитих језика,
замисли свет у коме би сви говорили исто.
о, то би било много досадно.

у делићу секунде
тај раста је опет нестао у мраку
и вратио се свом богу,
а кроз моју главу
одзвањала је мантра:
ту је мудрост,
ко има ум нека срачуна број Звери,
јер је број човеков и број њезин 666.

ноћ није мирисала на бензин и кишу,
шта год то у ствари значило,
мирисала је на вутру,
дух или дах амстердама.
и ја сам наставио да цртам канале светлом
док нисам стигао до црвених фењера
и пожелео да заборавим бројеве
иза једног од излога,
али ја сам био јединица,
а за њих је била потребна која цифра више.

арес

У диму једног кримског кафића,
између науљених Татара
и столова са наргилама,
срео сам човека
који је желео да буде ратник.
Комбатант, рекао је.
Неки нови Арес.

Упознали смо се два дана раније,
случајно,
и разменили пар речи
крај црне заставе са мртвачком главом,
па ме је изљубио као брата
а онда ми је,
уз пиво,
отворио душу

Причао ми је о послу од којег је побегао.
није више желео да буде роб,
рекао ми је.
То је било нешто што сам могао да схватим,
па сам само климнуо главом.
А он је наставио:
причао ми је о мукама света,
и начинима да се
тај исти проклети свет спасе.

Једино што није желео да прича,
биле су авантуре из претходног рата,
када је носио униформу
негде у Грузији.
Ипак, после довољно пива,
рекао је једно:
да је био у аутомобилу
на који је пуцала артиљерија
и преживео је.

Бог ме воли,
рекао је искрено.
Без трунке сумње,
Зато се сада не плашим
оволицких пиштоља,
Бог има план за мене.

У диму тог кримског кафића
са групом козака испред врата
и науљеним Татарима
и наргилама око мене,
срео сам тог комбатанта
и из неког разлога,
успео сам да га схватим.

Неколико година касније,
поново је нашао посао
и постао роб
али су му дозвољавали да једном недељно
маршира у униформи,
окачи ордење
и прича о данима славе.

трансформација

док сам медитирао
по градским аутобусима
и тражио призор који ће ми донети мир
на минут или два,
запазио сам ту
тамнооку цицу
налик лепотици из неког
спектакуларног
боливудског филма.
била је то та лепота,
та грациозност
у једноставној одећи,
без много шминке.
а онда је проговорила
са баком поред себе
и за само неколико минута
испричала пола животне приче:
да је студенткиња,
да се пара нема,
да данас почиње да ради
на неком модном штанду…

срео сам је те недеље
још неколико пута,
па следећег месеца,
а онда је нестала из мог живота,
као и многе друге пре и после ње.

неких шест месеци касније,
можда и мало више,
док сам медитирао
по градским аутобусима
и тражио призор који ће ми донети мир
или неку спознају света,
видео сам поново ту
тамнооку лепотицу.
али изгледала је другачије:
једноставну одећу
замениле су неке
набуџене крпе
уста су јој била напумпана
по моделу 142,
нападни деколте
у прљавом бусу
штрчао је као
да је премазан флуоресцентним бојама,
а израз лица говорио је
да презире све око себе.

није то била трансформација
гусенице у лептира
већ преображај лептира у
неко сајбер панк лептиролико чудовиште.
само су чизмице остале исте
и те кестењасте очи.
питање је само још колико дуго

афродитин врт

пут ме је нанео
до једног бордела,
негде на ивици града,
тамо где асфалт нестаје,
а мирис лишћа убија мирис греха,
и тамо сам упознао
Мадам,
како сад воли да је зову.
одазивала се на друга имена
раније, тако бар кажу.
једни причају да је
давно била афродита,
други је зову венера,
неки кибела…
име није важно,
али сви се слажу да је
знала како да прода љубав,

пут ме је нанео
до тог бордела,
афродитиног врта
на ивици светова,
и док сам у диму
испијао пиво,
пришла ми је Мадам.
не сећам се свих речи
које је изговорила,
нису ни биле важне,
али памтим те очи,
поглед који је допирао
право до утробе
и сензуалност која је избијала из ње.
траг старења био је видљив на лицу,
бурни векови
узели су данак,
и било је јасно да ће ускоро
више личити на вилендорфску
него милоску венеру,
али када је ухватила моје дланове
и шапнула неколико речи
хтео сам да полудим,
да растргнем све своје маске,
покидам границе реалности,
осетио сам експлозије,
нуклеарне експлозије
у глави, срцу
и још једном делу тела.

пут ме је нанео
до овог бордела
са неонским светлима
и шанком
крај кога плешу демони,
богови и људи,
и ту сам упознао
Мадам.
одвела ме је у собу
и била крај мене док сам
на кревету са свиленим чаршавима
и траговима старих, туђих прича,
уживао са једном малом црнком
пламеног погледа,
бронзаног тела
и демонског језика.

пут ме је нанео
до тог бордела
негде на ивици града,
где асфалт нестаје,
а зидови су поплочани грехом,
и тамо сам упознао
Мадам,
а она ми је показала љубав
у правој,
огољеној форми.
када сам одлазио
знао сам да за казну
никад нећу моћи
да је заборавим.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *