Откуцавши последње слово, Н. се осврну не би ли установио порекло неразумљивог шума. Тамо, у мрачном углу, наизглед удобно смештена у фотељи, ногу покривених топлим ћебетом, С. је плакала. – Зашто плачеш? – Није те било. – Све време сам ту. – Ипак, није те било. Ето, чак и не знаш шта се десило. Н. зачуђено подиже обрве. Шта је могло да се деси за тако кратко време? – Кратко време? Да ли си свестан колико је времена прошло? Није имао одговор. Тачније, питање уопште није разумео. Колико је времена прошло ‒ од када? Откад је потписао уговор? Написао прву реченицу? Завршио прво поглавље? – Од када? – питао је,…

Нема у тим крајевима ни мушкарца ни жене који би се дали навести, како год боловали, да се у својој колиби ослободе сувишна терета црева; и на самрти такве износе да на пољани обаве ту потребу. Ко би таквим нечистом опоганио њихову колибу, да би се наругао или из незнања, извргао би се великој смртној опасности или тешким батинама. Алберто Фортис: ПУТ У ДАЛМАЦИЈУ, 1774 Alberto Fortis: VIAGGIO IN DALMAZIA, 1774 У твојим белешкама, драги Валентино, насталим ујутро, кад је свануло, пише да се село у којем сте заноћили звало Катићи. Дотле вас је, кроз букову и јелову шуму, пратила прохладна кишица. Пред Катићима вас ухвати мрак. С вама је…