• Стефан Младеновић
    ГРАД СЕ УДАЉИО ОД ЉУДИ

      НАМЕШТАЊЕ АТЛАСА јаки болови у врату одвели су ме лекару строго ми је забрањено надметање с боговима   СКУПЉАЧИ ПЕРЈА Отац и син, обојица пилоти. Један лети с Крита, други к Сунцу. Пад нас је уверио да нису птице.   ГРАД СЕ УДАЉИО ОД ЉУДИ Са бироа су ме послали у град излепљен плакатима Забрањен приступ незапосленима.   Иза шанка ресторана секу хоботницу, кухињским ножем Рикон, далеко од мора.   На паузи радници ЈДП-а уносе парче неба и чело зграде, далеко од публике.   Фантомке уклањају Савски мост, далеко од камера.   И град се удаљио од људи линијом индустријске зоне.   Треба неко да разбије тањир о плочник…

  • Микица Илић
    У ТАЈНОЈ МИСИЈИ

    Шесте године мог службовања код Јакова Јездимировића, пођох као његов ордонанс на далеко путешествије које ћу памтити до краја живота. Пре похода мој господар је получио полковнички чин, такорећи на реверс, и сада је имао да оправда ванредно унапређење учествовањем у тајној мисији. Одредиште нам је била Черна Гора, где је већ три године господарио извесни самозванац који се лажно представљао као усопши всеросијски император Петар III Фјодорович Романов. Императорка Јекатерина Втораја је издала указ који нам је прочитан пре него што смо кренули на пут: …Од неког времена појавио се у Черној Гори у тамошњем дивљем, у незнању огрезлом и грабежи склоном народу, скитница који себе назива покојним царом…

  • Милена Станојевић
    QUO VADIS DOMINE

      КАМИКАЗЕ (Carpe drecum) Траже Махнито Капију небеса У средишту света   Прича се Зделе су им пуне Меда   И једа   У краљевству Боје су шарене   Dolce Vita Несносна је дрека   На краљевској утрини Жање Несити   На врху куле Џева   Carpe diem Светина је света   Обашка Губари и стоноге   Све што је успело У империји Била је Лепра   ХОДАШ САМ Кад узводно кренеш Срешћеш   Курјака Што ће ти се приљубити Уз ногавицу   Једнооког скретничара   Дерле у одори краља   Заумног Наврх куле   Каменоресца Који чекића   Пре него што ступиш На стрмину Видећеш у долини   Ходаче…

  • Стојан Богдановић
    ПРИЧЕ О ТУМАЧУ

      ТУМАЧ И ЧУВАР СТАДА Ево шта сада ради! Муља тамо по свом португалском тексту, хоће да тумачи себе. То ти је, бре, као када мреш на овој врућини, па те ухвати мука, да умреш, бре, на правди бога, па се не зна кога си зезнуо – себе, рођаке, пријатеље или све заједно. Говорио сам ја: „Ако овако настави да се односи према мени, према своме родитељу, према своме творцу који га је измислио, пропеваће он мени.“ И гле чуда, отворим јутрос Фејсбук, а он, јесте он, са оним буљавим очима, гледа у мене и каже: „Хоћеш песму…?“ Видим сада да то није онај човек, онај преварант што преводи Циганку…

  • Небојша Гајтановић
    ПОТРЕБА БУДНОСТИ

      ГРАД НА ГОРИ Отишао у пејзаже. Кристали блистали. Дани опрани у крви Јагњетовој. Проширење свести и палимпсести.   Виноградар обрађује винову лозу, а ја своју душу у лековитој тишини. И светли облаци било куда, свуда.   И дубок студенац, град на гори и Божји младенац. И ова песма, која није дуга као пешачење.   БАКЉА Каже: Не можеш прегазити реку, а да се не поквасиш.   Ако не дозрева као грожђе, човек се суши као посечена клека.   Голубу вашке одузимају снагу, а човеку привиди.   Не можеш одредити мере ветру, али можеш пронаћи комад неба под којим ћеш бити бакља.   ПРЕЛАЗ То је трен као кад Исус…

  • Даница Вукићевић
    ДВЕ ПРИЧЕ

    ОСТАЛО ОД ЊЕГА Становали су у стану изнад нашег. Он је био прво млад. Висок, ћутљив, с дугом косом, али као да није висок и као да нема дугу косу, и као да није млад. Имао је старију сестру, брзо се удала и отишла у Загреб, Вишња у Загребу. Отац њихов био је строг и намрштен, типичан тврдосер, спутавао је мајку, рођену сестру већ славног југословенског редитеља. Није смела никуда да иде, нико да јој долази, ни са ким да се дружи. Гад, какве срећемо у филмовима од којих жене изненада побегну, тихе и погружене, изнурене од злостављања без речи и додира. Од злослутне тишине забрана које каменују и скамењују.…

  • Ана Ристовић
    ДОЋИ ЋЕ ИНВЕСТИТОРИ

      НИ МАКАЦ Недељу дана пре затварања обућарске радње ђонови имају облик фосила које брижно открива длан мајстора и прсти прелазе преко рубова где утиснут је читав један живот и оно што је потребно да га разумемо. Са сарама чизама је лакше, прострте на столу чекају последњи штеп, у тишини касног поподнева зидни сат усаглашава ритам срца са ритмом кројачке игле и сваки убод ставља тачку на пут одавно пређен пешке. Неће спавати ноћас. Ни сутра. Чета високих потпетица на полици спремна је и после предаје оружја. Пар дечјих патикица шћућурио се у углу, пред олују и он бди. Са излизане површине једне мокасине прочитао је судбину, али о томе,…

  • Слободан Шнајдер
    НЕБЕСНИК

    Мара Лајб још никада није видјела авион. Осим птица, једино што је видјела летјети су балони. Само једном видјела је у кошари под балоном неко друштво. Одмах је одлучила да је тај свијет, који је махао одозго, луд. Али је у исти хип помислила ово: „Како смо малени ми доље на земљи којима они горе машу. Како би било прекрасно бити у тој кошари, па макар с луђацима!“ Једва си можемо предочити колико је била запањена, готово се скаменивши, кад је нека голема птица, учини јој се од дрвета, јарко жуто обојена, стала скакутати по ливади! Два је крила имала, а скакутала је док јој се вртио пропелер, да би,…

  • Јордан Ђевић
    ДРВО ЖИВОТА

      Зовем се Тао. Јединац сам. Kада сам био дечак мој највећи изазов је био попети се на дрво, бар да се на гране накачим и да задиркујем пролазнике. Док то још нисам могао, гледао сам у крошњу одоздо, дивио јој се, некад се крио од кише, док ме старци не опомену. Говорили су да није добро стајати испод дрвета док грми и сева. Био сам опчињен својим багремом. Био је стар и неприродно велики. Стојећи испод или бивајући често наслоњен на његово стабло, учио сам се животу кроз њега. Завидео сам птицама које су се вешто провлачиле кроз крошњу, слетале, одлетале, правиле веселу збрку, забављале нас и детињство нам…

  • Биљана Т. Петровић
    ПОКОПАНА СЕЋАЊА

      ВЕТАР Ветар је носио увело лишће и прашину, и ситне грудвице земље, и све пред собом је носио, док на небу није остало ниједног облака. ТИШИНА Тишина уместо хука ветра, уместо одзвањања кише по пустим улицама, тишина уместо хука таласа који се дижу и разбијају о стене, и громова који пуцају кроз голо, замагљено небо, тишина која плави све, јутра, вечери, мисли, слике што се смењују иза прозора, тишина која нагриза ободе значења као ватра листове папира, тишина уместо пуцкетања ватре што незаустављиво гори, тишина уместо гласова који се сударају једни са другима, са зидовима, са сврхом свог постанка, тишина уместо ударања казаљки часовника док сабирају време, тишина уместо…