• Стејнар Опстад
    ЗАКЉУЧАНО ПОДРУЧЈЕ

      ГОСПОД ЈЕ РЕКАО СВОЈЕ Он који пише о раду сељака, клијању зрна у пролеће и о голети с пањевима у јесен образлаже сваку песму животом на фарми и годишњим циклусима јер речи Господа остају нечујне или се мешају са шумом ветра у травци и сувом лилом јасена Речи господа нису створиле неки свет нама знан. Речи су његове семе које влажим у устима али ми не успева да их расклијам Господ је рекао своје и он више није крив за своје речи, а човек је крив за све своје речи одавде до вечности   ЗАКЉУЧАНО ПОДРУЧЈЕ Парк је увече закључан и Бог је унутра Пророк спава изван, у мраку…

  • Милена Станојевић
    НОЋ

      Иван је опет прао јакну. То чини макар једном недељно. Кад год би прошао ходником стана до кухиње или тоалета, у нос му се увлачио мирис буђи из јакне. У стану нема влаге. Мора да је онда упија из зидова канцеларије. Да, нема другог начина, мора да је канцеларија, био је убеђен Иван. Зидови су стари, оронули и неокречени, зграда је из прошлог века. Колега са којим дели простор ниједном није устао да отвори прозор, то је чинио само Иван, и сва је срећа да је колеги било свеједно да ли је канцеларија пуна дима или је прозор широм отворен. Где год би оставио јакну, на чивилуку канцеларије, столици…

  • Јованка Николић
    УСПРАВНО: СМРТ

      КО СЕ УБИО У МОМ КУПАТИЛУ Нади се убила кћи. Кад год уђем у купатило виси са плафона – некад јој се ноге трзну испред бојлера, некад лупкају врховима прстију о каду, а некад кркља без одраза пред огледалом мојим рукама: – Гушицу, гушицу, другарицу… И руке ми крену у самодављење. Кад се очи исколаче, двадесетшест других Надиних мртвих кћери, оних које нису стигле ни да поживе просуте из утробе насилно како су и ушле, хорски завриште: – Не волимо гушице, жељне смо топле утробице! Онда сузе падају на стомак и бивају жеравице. Пустим воду да тече и све Надине кћери сперу жива лица и постану напокон мртве. Мртваче…

  • Јулиа Капорњаи
    ПРОКРАСТИНАЦИЈА

      ЗБОРНИК У НАСТАЈАЊУ На старословенском грех може значити промашај Исто и реч упућена погрешној особи Књига слепљених страница слаби диоптрију док ничији пас вија свој реп у данима изгубљеним улудо Чему дисциплина и вежбе понављања грешака, с варијацијама непрепознатим у први мах? ПРОКРАСТИНАЦИЈА Урадити било шта друго: читати туђе песме, чак и написати једну такву Слушати ромор воде низ олук Пропустити чврст облик белине кроз мисао Не и кроз прсте Пронаћи чврсто стајалиште у некој од књига Букирати путовање у неудобној трећој класи за Ниниву ПЕРПЕТУУМ МОБИЛЕ Пиши о оном што видиш, не описуј буру на мору и крик галебова – савет је великог песника Дакле ни крваву пустињу…

  • Слађана Миленковић
    ТРИ ПРИЧЕ

    С ТРУБОМ Из далеког места, Гаврило је стигао у свој родни крај, после више од двадесет година. Седео је у кафићу поред аутобуске станице у центру Чачка и пио кафу из беле шоље са тамноплавом пругом при врху. Исти прстен био је и на рубу тацне. Такве шоље дуго није видео, још из времена кад је ишао у средњу школу. Tад би са најбољим другом Зораном нажицао пара за кафу. Tу су и чекали аутобус за Гучу. Рођен је у једном засеоку на брду, радио је у граду, али кад је почео рат, побегао је у Аустрију код тетке. Док је тамо кречио станове, доста је његових другова отишло. Баш…

  • Радмило В. Радовановић
    ПЕНТЕЈЕВ ДАР

      ДЕМЕТРИНА ЉУБАВ Ја сам Зевсов и Електрин син Ја сам Видова и Десанкина љубав Ја сам Јасион Први сијач хране Бавио сам се свим и свачим Највише земљорадњом и ловом Кажу изузетни љепотан Који је живио на Иди У Липнику херцеговачком У шумама гдје се била Повукла богиња Деметра Околна земља Остајала је неплодна Упркос напорном раду Мојих сељака Једнога дана Богиња је угледала свог Јасиона И одмах ме завољела То је била Деметра Моја Милка Скочила је одмах У наш загрљај Критска и дивинска земља Одмах су постале плодне Краљ Миној пожели Да наша љубав вјечно траје Зевс ме на крају уврсти Међу бесмртнике И заборави на своју…

  • Милан Вучићевић
    ВЕЧЕ, МИКЕНА

      ЛЕТЊИ СУМРАК              присећам се „Бежине ливаде“ … дечаци (роми) рукама скупљају откосе… трепере прве звезде… ваздух је све хладнији. најнижи дечак показује на човека са уским раменима… брадати отац маше шетачу, потом наставља да замахује косом… звонки гласови лебде изнад стабљика и влати… замишљам, док шкрипе ониска кола, како дечаци, њихов отац и упрегнути коњ брзином светлости заборављају на човека који се као нека чудна сен наднео над њиховом одсутношћу, претварајући (пренуто) живе мошти у ливаду са месечинастим чистинама…   ЈОШ ЈЕДНО ОСТРВО 1. даљина претворена у позни заумни огрев… (плашећи се да ми изненада не позли од сопствених мисли) док ми њена глава мирује у крилу касније,…

  • Дарко Тушевљаковић
    НЕСРЕЋА

      Мој први сусрет с Нином био је обележен непријатношћу. Тачније, непријатност је довела до нашег првог сусрета. Не сећам се шта ме је тог дана истерало на улицу, да ли сам ишао на посао или се, можда, враћао одатле, или је, пак, у остави понестало нечега… знам само да је дан био топао али сув, тако да је могуће да сам просто изашао да искористим ретке повољне временске услове у Београду. На улици је било света, али мени је пажњу привукла девојчица од пет или шест година, која је стајала пред пешачким прелазом и покушавала да пређе на другу страну коловоза. Тамо, на другој страни, стајала је жена коју…

  • Бошко Сувајџић
    У СУСРЕТ НЕНАЈАВЉЕНОМ, АЛИ ОЧЕКИВАНОМ,  ПА И ИЗВЕСНОМ КРАЈУ СВЕТА

    В. Б. Јејтсу  1.  Неће се то догодити ненајављено, без упозорења,  ситних наговештаја, неповезаних знакова,  неразговетних слутњи. Неће се догодити  као да се никада раније није догодило, као да се никада неће ни догодити. Биће то сасвим обично јутро.  (Некако сам уверен да то мора бити јутро  а не неко друго доба дана или ноћи.) Страшна светлост ће се помолити на хоризонту. Светлост, која надилази све до сада познате  светлосне феномене, а опет на њима почива. (Биће то као прегоревање сијалице  уочи заслепљујућег мрака.) Узнеће се у стубове живе светлости, фонтане ума,  све индоевропске религије и сви соларни бози: Озирис, Баал, Митра, Хелиос, Аполон.  Умреће митологија.   Прекинуће се све…

  • Драшко Милетић
    ЧИГРА

      VII   Наредног јутра човек је отишао на градилиште и ту провео читав дан. У неком тренутку, грло је почело да га пече. Бука градилишта чинила је своје. Титраји човекових гласних жица постали су болни и он је уста отварао тек да би изговорио какву микроименицу, сув придев и једноруки глагол, кратку реченицу која је имала инжењерску директност, сажетост и тачност. Ипак, и поред свега тога, дводневна промуклост, као и толико пута раније, била је извесна. Другим речима казано: човек ће више говорити упирањем прста и показивањем него сопственим гласом. При повратку кући, човек је застао на улици. Поглед му се био зауставио на сивом металном контејнеру за ђубре.…