БЕЛO ЦВЕТAЊЕ  кошмар о учењу мађарског језика  мог језика Ц, али заправо Б  или Б заправо Ц  у непознатом стану са познатим-непознатим особама  искре „white blossoms” као умирање  неправда која је довела до нервног слома  колосеум духа младости  у једном комаду  нисам сигуран да ћу опет моћи да заспим  15.1. 2022. НЕКРОЛОГ РЕЧИ  Имадох реч  Пробудим се  И оно Пепељугом постанем  По пепелу пребирам сан  Повучем реч за реп  Стрпам у врећу  И бацим шум свог корака  Ход речи  Говор ока…  Heathrow Villages Park 30.1.2022.  ВИДЕО САМ ТЕ У СНУ  у сну сам видео:  живиш у другом граду  у мраку, између јефтиних бетонских зграда  извиреш из гробова рутине  у…

Земља је непролазни капитал.  Народна изрека  Седамдесетих година прошлога века радне обавезе одвеле су ме у Печењевце, место познато по производњи кромпира и певачу Томи Здравковићу. Дошљак, самац, без куће и кућишта, већи део слободног времена проводио сам у локалној кафани „Добра глава”. Име је добила по благо таласастом брдашцу које се простире изнад Печењевца, Липовице, Кутлеша, све тамо до Међе. Прекривено је слабом и ретком храстовом шумом, и виноградима. Иначе, из искуства, стеченог у потоњим годинама, знам да глава може да уђе у кафану као бистра и разумна, дакле, добра, али никада из ње не излази таква. Тек толико о имену установе која ми замени топлину дома, рано омили,…

  KИБОРЗИ Редовни сервис: замена уља у колену, промена зупчасте вилице, пуњење батерија у пејсмејкеру, продувавање стентова и штеловање кичме. Учитавање нових правила и редовна измена парола. Подмазивање навика. Решавања шкрипе. ВРЕМЕ СПОРТА И РАЗОНОДЕ Шеф робова – роб. Испуњен је заплетима као тепих чворовима. Његово време означено је геометарски. Папири и судбине преплићу се на малом простору друштва и отуђења. Била је једна недеља и свашта се догодило: рат, избори, незабележени број новорођених и новоумрлих љубави. И ништа, за сада. Људи се жале на досаду. Робље у кавезима. ЈЕБОТЕ, МАРС У ОВНУ ИЛИ МАРС У ЈАРЦУ ИЛИ ЛАВУ? Положаји, позиције и односи у великом ватреном, ваздушном, земљаном тригону или…

  SUB SPECIE AETERNITATIS Улцињу Море је бесомучно радило сву боговетну најдужу ноћ наше хемисфере, истоварило стогове морске траве, раздрмало питоме стене под бедемима старог града, сам у хотелској соби дуго сам слушао његов бес. Страх ме пробудио у ветровити освит, одвећ сићушан наспрам самоће спремих се како умем, па одох до обале да нађем срчаност, преузмем немуште речи утехе и бодрења. Кроза ме разливао се осмех док гледах таласе што се крше спектакуларно, шикљају увис чинећи фигуре крила у размаху. Дете на обали! – подврискивали су ситни гласови нечијих мајки, кожом сам упијао пенушаве капи ледене попут промрзлих прстију, шкиљећи као морнар с командног моста одмеравао сам силовитост занету…

  Ева извуче ноге из папуча и закорачи у каду. Вода је била пријатна и мирисала је на борове иглице. Зеленкаста боја пробијала се изван пене која се гомилала на површини. Млада жена најпре седе, а онда прилеже у кади тако да јој вода покри тело. Вирила јој је само глава коју је мало издигла да јој се не скваси коса. „Како је лепо!“ – помисли и мазно се протегну. Пахуљица од пене прхну јој на чело и склизну у каду. У купатилу је било топло и Ева осети радост због тога. Погледа око себе. Нежне плочице плаве боје, уоквирене цветним узорком, увек су привлачиле њен поглед. Ногама је разбацивала…

  НЕКА ПОЧНУ ДАНИ ДО КОЈИХ МИ НИЈЕ СТАЛО Помоливши главу из тог чудног покрова који на Истоку зову мајом, а на мом Западу смртоносном платонистиком, нашао сам празан ваздух, шупљину у којој одјекује тужна мелодија неког давног хита, заборављеног па пронађеног када буде тешко, најтеже. Тражим неподношљиву утеху и не желим да је делим. Свет је немилосрдан и врео, забаван, тако кажу. Ја сам у тишинама сâм, у свом свету једног јединог звука, њеног гласа који дира небо. И ево, кишни плач се већ спрема, и ноћ, заувек пала.   ОХ, НАРАВНО, БРАЛИ СТЕ БОБИЦЕ Ниједно дрво не сме се исећи. Свако мора пасти само. Када се обреш усред…

  ВЕЧИТИ КАЛЕНДАР Боже што је уведрило И ведрину заледило Па небеско огледало Лови што је грешно пало Распрсло се у комађе Па сад не зна да пронађе Пут што води до целине И зацели раселине – Осим снегом нема чиме У облачку који тиња Па у сутон запламиња И већ веје о Јовању И по бану и по пању О Савину дану гневне Плану муње вишецевне На Сретење посекоше Све кнезове мој Уроше А не хтеше и фукару – Хвала Оче на твом дару Али иде луда Марта Да помори што би шкарта Под теретом силног блага На по пута клону рага А нем ће нас и глув срести…

  ПРВИ ДАН Тек долазим до даха, тек творим лик на рубовима плесниве шуме, луга без лука. И стреле. И невидљивог тек, сраслог дрвета за друго, тек олистало стабло. Расти са гласовима, у звуку, у светлу – у смету. У хладноћи и мразу пупи попут кљасте сенке. Тако трошан живот подари дахом срџбе. Срце је попут светлости, брзина белине. На длан. ДРУГИ ДАН Самоћа је као чињеница која се понавља и изнова говори истим језиком, само другим тоном и нагласком. Наглас самоћа. Не знам тајно са речима – гутам гласове – сове чезну пред очима. Пусти су зидови, птице у топлијим крајевима. Топ звуковно брзо пише. Записано – спасено. И…

  ОСТРВЦА ЋУТЊЕ окружена острвцима ћутње провлачим се између њих као медуза девојка размишљам како да раздробим то сипкаво грумење док не постане прах да потпуно уклоним воду око њих преобучем се у копненог створа и заспим с вама у некој рупи или саксији   ЗЕЛЕНА ВОДА поподневни зелени пејаж без људи у ком зеленило воде котрља и прелива једно алелуја скрива утварe изгорелих алах илалах док светле мртве главе на граници вијори застава земља сведочи припадност гробља дубоко по ходницима сећања пратимо се и огледамо ти у мени ја у теби зелена водо   НА ГРАНИЧНОЈ ЛИНИЈИ На граничној линији лета можеш да стојиш неприметно с укусом липе на…

  Hommage á Ernesto Sabato Вељку Ненадићу Али да, убрзо ћеш чути ту реч… осетићеш жељено присуство, очекивани знак, који ти шаље неко биће што на другом острву чује твоје крике, неко ко ће разумети твоје махање, ко ће бити кадар да растумачи твоју шифру. Тада ћеш имати снаге да продужиш… И макар само на трен, видећеш вечност. Ернесто Сабато, АБАДОН, АНЂЕО УНИШТЕЊА Срећа књижевникова је мисао која може сва да постане осећање, осећање које може цело да постане мисао. Томас Ман, СМРТ У ВЕНЕЦИЈИ Истрчао сам из куће, осећајући да већ касним. У том часу, ипак, изгледало ми је да ћу стићи, макар на тај час код породице Van…