Зовем се Тао. Јединац сам. Kада сам био дечак мој највећи изазов је био попети се на дрво, бар да се на гране накачим и да задиркујем пролазнике. Док то још нисам могао, гледао сам у крошњу одоздо, дивио јој се, некад се крио од кише, док ме старци не опомену. Говорили су да није добро стајати испод дрвета док грми и сева. Био сам опчињен својим багремом. Био је стар и неприродно велики. Стојећи испод или бивајући често наслоњен на његово стабло, учио сам се животу кроз њега. Завидео сам птицама које су се вешто провлачиле кроз крошњу, слетале, одлетале, правиле веселу збрку, забављале нас и детињство нам…

  ВЕТАР Ветар је носио увело лишће и прашину, и ситне грудвице земље, и све пред собом је носио, док на небу није остало ниједног облака. ТИШИНА Тишина уместо хука ветра, уместо одзвањања кише по пустим улицама, тишина уместо хука таласа који се дижу и разбијају о стене, и громова који пуцају кроз голо, замагљено небо, тишина која плави све, јутра, вечери, мисли, слике што се смењују иза прозора, тишина која нагриза ободе значења као ватра листове папира, тишина уместо пуцкетања ватре што незаустављиво гори, тишина уместо гласова који се сударају једни са другима, са зидовима, са сврхом свог постанка, тишина уместо ударања казаљки часовника док сабирају време, тишина уместо…

  МИРИС СМРТИ И ЖИВИ СВЕТ Када је отац умро, Брисала сам прашину, Мирисала на неку наранџу (отада је не користим). На прозор је слетео голуб, Мало прозборио, одвео га други. Онда су ми јавили. (Отац је говорио како не воли мирис крина, Цветао је када му је отац погинуо. Можда смо обоје лоза Кишових њушкаваца. То никада нећу сазнати.) Отац и ја у сопствном лудилу Никада се истински нисмо Упознали. Када је мајка умрла, Кућу су запоселе буве, Тамјан је крваво горео, У капели је мирисало Слаткасто на распадање, Око ковчега је летео лептир. Хтела сам да запалим кућу. Када ја умрем, Ако ме мачка не надживи, Нико неће…

1 Када се вратила из школе, било је већ касно. Седница је трајала безмало три сата и она се, уместо да се прво окупа и опере косу, само стропоштала на кревет. Није имала снаге ни за шта. После увреде, која ју је стегла око врата попут змије, није могла ни да вечера, чак је и гутљај воде једва успела да попије. Легла је обучена, свесна своје болесне педантерије, која је овог часа, први пут у животу била нарушена. Док јој је супруг био жив, никада то себи не би дозволила. Али, да јој је супруг још увек жив, не би јој се ни десило оно што је управо доживела. Зато…

БРАТ НАШ СВАГДАШЊИ, СКАРДАНЕЛИ  Троју памтим и свете храмове Грчке, ефеске зидине и Акропољ са Каријатидама како сјаје на подневном  сунцу, лављу капију у Микени и делфско пророчиште, Минојкиње у Кносу док се преображују у богиње прије неголи ће их прогутати ватра и вода, и тебе Скарданели, посљедњег од њихове врсте, како столујеш у тмини жуте некарске куле, попут крта и кртоле, јединог оброка твог у данима тешког заточеништва, свет и проклет, са талантима које си закопао и позлатио их у атанору свог чудесног ума, као достојан гозбар из нашег доба на трпези платоновских богова, одакле је нујни пелуд  капао свијетлећи ти мјесто луче у собици налик пећини са Патмоса,…

  *  Престао је снег.  Шопенови Ноктурни,  Ваља писати  *  Под палим лишћем,  Заогрнута земљом,  Лежи ружа  *  Кафа, цигара,  Пелинковац, лимун, лед.  Јутро се буди  *  Мртва природа:  Парадајз, лук, сардине.  Доручак вреба  *  Јоште један год –  Мајка ми љуби руке  Одузимам се  *  Моја мајчица Сенилна, непокретна,  Сриче Оченаш   *  Стегнути зубе,  Што цвокоћу од мраза.  Исцедити реч  *  Напишем: „Месец!“,  И бледим ко „Vanish“-ом  Опрана крпа  *  На слепо око Притиснути кажипрст,  Ил’ оловну цев *  Ипак, писањем  Развејавам пепео  Угаслих жеља  *  Нема цврчака,  Ладолежа, жабица…  Тек студен екран *  Чему писање,  Чему? На помолу  Слеђене зоре

  КРАТКИ РАЗГОВОРИ Хтела сам да пишем О смоквама Које смо оставили у корпи Да труну Јер нисмо били расположени За њихове жуте коре И млеко на врховима петељки Међу располовљеним семенкама Остале су жеље Кратки разговори у мраку Крај језера О води што се мрешка О рани на прсту Што нежност спречава У времену   ГРАДОВИ На истим местима смо У различито време Осећамо дахове градова За вратом Док су нам тела удаљена Док су нам тела раздвојена Улице се шире у реке У којима не знамо пливати Претварају се у пивске кригле Низ које се пена слива и отиче Под ноге што газе исто камење Не знамо пливати…

  ВАРИЈАЦИЈЕ О ЛОБАЊИ има међу људима људи међу свим стварима што једино лобању препознају – једино лобањи се диве у свом очврслом, штуром, окоштало сувом еротском нарцизму. нарцис несвестан да свој одраз мотри, горка со земље, себе гутајући себи само на сласт. или, у тамнокамном лобање ткању, у укоченој, двосмисленој физиономији, читају у хиљаду варијација номос физиса, у одразу свог лица прозиру, кроз прозор ткива што презиру, вечну кост: у смртности сујета света, у бесмртној смртности свих ствари што земља, прах јесу, бесмртну утеху бесмртности камена траже.   ХИМНА ЕСНАФУ АНАТОМСКОМ осталим, згуснутим, органима, срце није, видимо, сродно грађено: разложено лежи под светлом, под оком анатома, на столу, као…

  t1  ПОНЕДЕЉАК Невеста, усандучена у бестрагију, спира крв са венчанице од кишнице, цури са песнице у гркљан, са зидних сатова у ,,једном само било је“. Невеста спужви у скупом мушком капуту брзо прашта и суши се у покушају као са кокаина скинуте блуднице, Невеста је кишница и сплавар по њој, који се не враћа у свог живота насеља, безброј неприличних наличја кћерке више не види – ,,заувек само све бело је“. t  УТОРАК Невестина кћерка дезинфикује посустале делове себе, који су до голе коже свукли поверење, шармантни Хуго Бос длановима и ђоновима одрања у њој громаде митолошког мозаика. Невестина кћерка дезинфикује посустале делове сумње, који су се…

  KАДИФА Прамен у мислима дечака на ролеру прелази уличицу извезену кадифама у четири боје Сунце је Негде између излога и продавнице. Хаљина је обукла кадифу Тада се наранџе откотрљаше Једна је посекла дечака, заточеног у папиру   ИНТЕРПУНKЦИЈА Хаљина. Грајна и самоникла, скотрљала се низ авлију Није се сећала свога имена, ноћу, када се димије суше Замишљала је – ситну куполу, катна брдашца, и несмотрено пошла ка пољу, да убере жито   МАKОВО ПОЉЕ Одувек нам говоре да не причамо о шкакљивим темама – деца су ту, а можда и неко присутан ради за децу, или чува дете у утроби Услоњено, додирује макову паљевину, и полако, разговара са прецима,…