Касне песме   ОПИС У погледу старца који загледан у све види Ништа   ЖИВ ЛИ СИ, МИРОСЛАВЕ ВРАНА у видику песме без наслова Речи твојих пламен Слово тамно урезано у камен На пању што оста за сећање на јабуку будимку Врана Видим је с кућног прага Гледа ме као да жели нешто да каже Јутро јесење Магла долине испунила Гледамо се ја и врана два самотника на овом брду Ја застао на кућном прагу она с пања одлете Ноћ је врана коју у мраку до сванућа слушам Ставим зрневље на пањ Поједе их врана док сам у кући био Детлић се из крошње старе крушке јави Жив ли…

  У базену сам. Пливам, а онда ме одједном пресретне питање знам ли заиста да пливам и како се плива. То што се одржавам на површини и не тонем није довољно да будем сигурна у своје пливачке способности. Не знам шта се догодило. Пливање није једино под сумњом. Када нисам у води ходам, али ни приближно као некад. Ово је бар објашњиво – вирус короне је у мом телу направио карамбол. Као што је и јасно да ако почнем да размишљам о било којој давно усвојеној вештини коју обављам аутоматски, ствари ће у трену постати забрињавајуће компликоване. Ту себи издајем хитну команду: „Мање мисли, мање мисли“, али касно! Већ сам…

  ОЗБИЉНА МУЗИКА Затвори очи Покушај да додирнеш себе Не нос или косу Оно место где се свест склупча Између груди и стомака У коме не постоји време У опни јā се растачу Жамор пијаце и сребрни макадам И његове границе кристално провидне Златне рибице иза кавеза продавнице У најтамнијој ноћи Са погледом на аутопут И схватићеш да је највећа превара на коју су нас научили Да имамо его и да смо различити   МАЈМУНСКА МОЛИТВА Колико се пролило црних капи ноћи У ружичасту пепељару Док сам стално одлазио Ова игра је у томе да се успоставе правила И онда да се преда допис Господу Који је уморан и неиспаван…

  * Покривености. Kада незнанац одлучи да погледа у своје давно, некадашње, превази- ђено лице. Kада несмиран се помоли да се смири. Свијет је пун листова, стабала, свијет је загрљај неба. Руке је пружио незнанац. Није дошао да моли, није дошао да се настани, у пролазу он је само. Слично је видио, и говори: Гдје год да се задесим, као да сам већ био ту. Не вјерујем зато превише у нове, никад виђене путеве, мјеста, лица. Нисам не- знанац зато. И нећу тражити да ме било ко прихвати, да почнем изнова. Ја никад не почињем, јер даван је мој почетак, јер ја само настављам, јер промјена је промјена овог једног,…

Шатро жваке   КУЖИРАО САМ ТОГ ТИПА Кужирао сам тог типа док је одвајао табане Кнез Мишовом. Држао је у левој руци повећу мобишку, а десном куцкао као опчињен. Није шљивио рају око себе. Гамбао је полако, клацкајући се у ритму порука које је примао и слао. ПАСУЉАРА Сања је одлично готовила манџу али би се понекад десило и да омане. Ето, пре неки дан, хтела је да ме ошошољи и зготови нешто ново. Јело ми се није допало. Било је бљак и неслано. Кевнуо сам јој то. Она се најела феферона и почела да диже ватру и џака: како сам гејак, како ништа не знам о финим јелима, како…

  НЕ ЗНАМ Дивљак сам у пећини, што чува ватру, Трењем дрвета о дрво, добијену. Лудак сам иза решетака, који је будућност Ову, невеселу видио. Птица сам коју је граната „за мир“ испаљена, Сустигла и сурово разнијела. Чело сам о довратак у журби разбијено Док је за љубављу својом хитало. Kрик сам галеба док се на ловину обрушава, И риба која је нетом прогутана… Дрво сам из ког су истесали лик светитеља, И светитељ што је животом бранио и то дрво! Не могу докучити зашто сам овдје. Узалуд лице шакама покривам. ОТОK СИ САМО, ПУСТИ Оток си само, пусти, Тек валови те с другима везују. Понекад, видиш са некога од…

  КАФЕ-МИШ Док чекам да кафа проври, и гледам кроз прозор, чинећи се невешт, занемаривши искипнуће, себи заличим на мачку која пушта миша да помисли да је бекство ипак могуће.   ТЕРМОМЕТАР Кад се угрева млеко да се нахрани сисанче капне се неколико капи на надланицу, да буде таман топло, да се не прегреје, да не остане недогрејано… Идеално би било да има топлину мајчине сисе, очеве сузе, псећег језика, сестриног длана… Да не набрајам више, кап по кап топлог млека већ омањује.   ТУ, КУТЊАК Јаук оног баченог мачета крај пута продорнији је него сирена за узбуну и већој катастрофи слутња, а ми се расправљамо око тога колико дуго…

  Небројено сати по пресељењу на Пале, провела сам по аутобусима и возовима. Време углавном проћердано на буљење у телефон, протраћено на пиљење кроз прозор или у најбољем случају － утрошено на спавање. Памтим једну једину вожњу коју сам осећала као корисну. Било нас је свега троје у аутобусу. Незапамћена празнина. Ипак, као да нам је управо то омогућило да се боље повежемо. Наспрам мене седео је седи господин. И да га већ на први поглед нисам заиста доживела као правог господина, вероватно бих радије написала „деда“, „старац“, или сасвим неутрално – „човек“. Али на њему је све било некако особито господствено. То се у овом аутобусу „сељака на брдовитом Балкану“ нарочито ретко среће. Упитао ме…

  БРАТ Нико не зна одакле је дошао брат. Зато не путуј брату, брат ће из мајчиног млека доћи теби, невидљивом стазом и окренути ти своје озарено лице. Кроз брата свака стара рана изнова се отвара. Благословен је народ, благословен је брат. Бела је сестра, бео је брат израстао у капител који све држи. Брат нема сопствено срце већ срце брата. Имаш толико колико има твој брат, ништа преко тога. Само је брат – брат, и нема га изван њега. Једино међу зверињем нема браће. Бог је створио брата зато што смо сами као секире, на далеком путу, а утехе нема ни за лек. Јер, брат те неће продати из…

  Да ли је то био прави тренутак? Онај који сам годинама вребао? Онај који се не пропушта? Можда јесте, можда није, није једноставно одредити – има ту мноштва непознатих. Још теже га је уграбити. Најтеже искористити. Тренутак је трептај, у магновењу дође, у магновењу прође. Када прође, залуд је жалити, вратити се неће. Треба чекати следећи. Наравно не истоветан, тренуци су непоновљиви, иначе не би били то што јесу. Али бар њему суштински, не тек наизглед сличан. Ако таквог икада буде било. Можда је пропуштени био један једини. Ако је пропуштен. Можда јесте, можда није. Зато што… Продавачица на пијаци. Времешнија. И позамашнија. – Не могу да се савијам,…