ЛАСЕР ШОУ Сваки дан у исто време, у 11 сати преподне, одлази у парк. Сви знају за његову клупу. У џепу носи четврт сувог хлеба. Измрви га испред клупе и чека. Убрзо слете један или два голуба, а онда и више њих. Након што поједу мрвице, гегају се, сити, око његових ногу. Он тада нагло скаче и из прстију испаљује ласерске зраке. Прецизно погађа. Мале главе се распрскавају а перје лети. Он се смеје се и тапше рукама од задовољства: „Пацови! Пацови!“ Неко од посматрача увек аплаудира.   ЧУДОВИШТЕ Девојка улази у фризерски салон, узбуђена. У рукама држи клонулу птицу. „Дехидрирала је“, каже. Жене се чуде. Фен занеми. Фризерка…

  УЧИТАВАЊЕ… Мекгурков ефекат Абвгдђежзијклљмнњопрстћуфхцчџш! Када смо брзо научили да изговоримо, брже, па још брже па најбрже, осетили смо на једном дну Гвожђе. Како је хладна та Кугла при изговору, њен тембр посипа ухо прахом. Она је: ходник, груди девојке, отвор, пешчаник, чесма и последњи склопљени капак.   КИДАЊЕ БИЉА I Серафим Црвена Флора јесте дигитализован. Исписује му се секвенца као свест у нестанку: 1 0.5 2 2.5 5 7.5 13 20.5 34 А он је само биљка, ћутање немих, преломљен фрагмент, нежност до пуцања и убиство. Опасаће кочнице око својих ребара, кад око њега приђе њих десет и осамнаест, треба се страшно бранити од удубљења у земљу, од просвираног…

  Лако су се будиле и устајале, ваљда као и сви четворогодишњаци. Тек што би им се очи отвориле, ноге би им већ додиривале под. Овај пут шљапкаво јер су на одмору, на мору, где су подови углавном прекривени плочицама, чак и у спаваћим собама. Шљап– шљап, и већ су у кухињи. Несигурно отварају врата кухињског ормарића и узимају пакетиће чоколадног млека. Шушка целофан, сламчице залепљене за картонски тетрапак су ослобођене. Чује се синхроно сркање, обе остају без даха. Зна да ће ускоро чути и њихове дубоке уздахе, кад испразне пакетиће. Ту није било синхроности. Старија близнакиња је увек завршавала пре, а није да су се такмичиле, просто су тако…

  ⸙ Препусти се У бочно растиње Као коса расута И буди наручје Међу свима који долазе И кажу – ти – бићеш као ждрал И оставиће те У сурово пролеће У далекој земљи Где већ ништа не знам о нужности.   ⸙ Моја уста назубљена О распламсале језике млечног дрвета О зелено залистај Кроз пропусне опне вибрира аплауз, и споља допире Кошуља пуна сударања Испресецана слојевима, крошња Коју ветар наносом пригушене Сунчеве топлине обасипа.   ⸙ Једрина пуна дозревања, Саму себе надраста и наставља Ковитла се и гомила Као непрекидна свежина растиња У трави отворена на махове У сувим локвањима главе, У јатима Обливених стопа изнад мора По две…

МОЛИТВА МОКОШИ Мајко Влажна Земљо, Имаш ли ти росе за моје табане? Мајко Овчје Руно, Имаш ли ти мекоте за моје теме? Мајко Љута Медведице, Имаш ли ти јарости за моју чељад, Рођену и нерођену, Да их привијеш на срце, Ако паднем, А не смем пасти, Мајко, Док држим нејач у наручју, Не сме ме ујести гуја За пету? Мајко Црна Гуштаро, Имаш ли ти тмуше За две моје душе, Горску и равнопољску, Кротку и дивљачну, Водену и камену, Џидовску, Мајко Накострешена Шумо, Имаш ли ти јазбина скровитих, Вилајета Тавних, Да у тебе утечем од сланих киша, Мразних јутара, И ʼајдучких помама, Што би у сенку да ме преметну, Мајко?…

  ОБУЋА – Сањала сам гомилу обуће. Моје обуће посвуда. У разним просторијама. Побацане на све стране – почињем јутарњи разговор, уз продужени с млеком. Маниту не воли много млека. Сваки пут зна да сам усула више од оних неколико капи које му кафу учине пријатном. Увек се пропне са столице да преконтролише док капљем млеко у кафу. На кухињском симсу врабац је кљуцкао мрвице и гледао ме. – Је л’ ту? – пита Маниту. – Аха. Дођи да видиш како ме гледа право у очи. – А јеси ли видела како је мушмула узрила? Требало би је побрати. Брзо ће мраз. У нашем новом дому све врви од живота…

  ЗАБОРАВЉЕНИ ПРЕ СВОЈИХ ЖРТАВА   заборав ти је био (пре)суђен Кодеру мој док су поротници били живи и моћни стање се није променило ни данас када су Пилати одавно мртви и већином заборављени пре својих жртава али то не умањује зло о којем се ћути     АЛБУМИ СЕЋАЊА   мртви и ти међу њима предодређени на будућност још увек непробуђени из наше стешњене историје из сабирања и дељења а тамо између слепљених страница албума си и ти и ми који верујемо у тебе надам се тебе се заборављеног ни тада неће сетити и нећеш исцурети из сећања наших предака низ странице албума     НИКО ИХ НЕЋЕ  …

  КАО КОЛИБРИ као колибри као колибри због својих осамдесет замаха у секунди и она би требало као што колибри може због осамдесет замаха у секунди несметано да лети уназад тако би и она у једном тренутку морала упитно да застане и изненада да крене назад као река према извору или вода из левка да се враћа и онда да све могућности истражи и идући уназад да види која је од њих могла да води на другачији пут и једином циљу и не само да изнова пређе стару болну путању него да иде даље дубље да би открила пронашла променила кључни пропуст прву заблуду и да их једном заувек именује…

              На тераси неког хотела – испред кога вода у малим водоскоцима из прскалица чини да трава мирише – напокон испружам ноге, извлачим једну цигарету из штека и дубоко дишем. Прошла је поноћ – лутали смо прилично и одмор ће бити кратак. Тасос, трајект и галебови већ су у сутрашњем дану. Кад отворим вести, на неколико портала прочитаћу: „Велики градитељ преминуо.“             Једном приликом, давно, старија познаница, причајући о космичким чудима, о савршености природе и снази литургијске речи, о звуку унутар црквеног брода, помињала је Пеђу Ристића Исуса. Постидела нас је питањем „знате ли уопште ко је он?“             Коначно, срели смо се у атомима Пребиловаца. Лето је било…

НА ВИСИНИ 10.000 МЕТАРА Издигнут понад људских терета Упијам родну земљу прелета: Масиве, шаре, беле облаке. Велика наша мајка прелепа, Предата власти златног телета, Трпи синове луде, олаке. Али, на крају, љубав несита Приземљи чеда, никог не пита, Скине им име, личне ознаке. Сада сам горе, чист ваздух јесам… Док, нетелесан, тежине стресам, Клизим у струје и у прозраке.   КУЛА ОД НОВИНА Ничице падају дани домине, (Увек се један на другог наслоне) Присилна радња: јутарње новине, Прелећем масне и звучне наслове. Не чекам подне – у ходник отурим Тек разлистане листове купусне: Слике и ступце с вестима одурним, Шарене гадости, за све укусе. Насложим талог офсетног отиска… Из дана…