*  Престао је снег.  Шопенови Ноктурни,  Ваља писати  *  Под палим лишћем,  Заогрнута земљом,  Лежи ружа  *  Кафа, цигара,  Пелинковац, лимун, лед.  Јутро се буди  *  Мртва природа:  Парадајз, лук, сардине.  Доручак вреба  *  Јоште један год –  Мајка ми љуби руке  Одузимам се  *  Моја мајчица Сенилна, непокретна,  Сриче Оченаш   *  Стегнути зубе,  Што цвокоћу од мраза.  Исцедити реч  *  Напишем: „Месец!“,  И бледим ко „Vanish“-ом  Опрана крпа  *  На слепо око Притиснути кажипрст,  Ил’ оловну цев *  Ипак, писањем  Развејавам пепео  Угаслих жеља  *  Нема цврчака,  Ладолежа, жабица…  Тек студен екран *  Чему писање,  Чему? На помолу  Слеђене зоре

  КРАТКИ РАЗГОВОРИ Хтела сам да пишем О смоквама Које смо оставили у корпи Да труну Јер нисмо били расположени За њихове жуте коре И млеко на врховима петељки Међу располовљеним семенкама Остале су жеље Кратки разговори у мраку Крај језера О води што се мрешка О рани на прсту Што нежност спречава У времену   ГРАДОВИ На истим местима смо У различито време Осећамо дахове градова За вратом Док су нам тела удаљена Док су нам тела раздвојена Улице се шире у реке У којима не знамо пливати Претварају се у пивске кригле Низ које се пена слива и отиче Под ноге што газе исто камење Не знамо пливати…

  ВАРИЈАЦИЈЕ О ЛОБАЊИ има међу људима људи међу свим стварима што једино лобању препознају – једино лобањи се диве у свом очврслом, штуром, окоштало сувом еротском нарцизму. нарцис несвестан да свој одраз мотри, горка со земље, себе гутајући себи само на сласт. или, у тамнокамном лобање ткању, у укоченој, двосмисленој физиономији, читају у хиљаду варијација номос физиса, у одразу свог лица прозиру, кроз прозор ткива што презиру, вечну кост: у смртности сујета света, у бесмртној смртности свих ствари што земља, прах јесу, бесмртну утеху бесмртности камена траже.   ХИМНА ЕСНАФУ АНАТОМСКОМ осталим, згуснутим, органима, срце није, видимо, сродно грађено: разложено лежи под светлом, под оком анатома, на столу, као…

  t1  ПОНЕДЕЉАК Невеста, усандучена у бестрагију, спира крв са венчанице од кишнице, цури са песнице у гркљан, са зидних сатова у ,,једном само било је“. Невеста спужви у скупом мушком капуту брзо прашта и суши се у покушају као са кокаина скинуте блуднице, Невеста је кишница и сплавар по њој, који се не враћа у свог живота насеља, безброј неприличних наличја кћерке више не види – ,,заувек само све бело је“. t  УТОРАК Невестина кћерка дезинфикује посустале делове себе, који су до голе коже свукли поверење, шармантни Хуго Бос длановима и ђоновима одрања у њој громаде митолошког мозаика. Невестина кћерка дезинфикује посустале делове сумње, који су се…

  KАДИФА Прамен у мислима дечака на ролеру прелази уличицу извезену кадифама у четири боје Сунце је Негде између излога и продавнице. Хаљина је обукла кадифу Тада се наранџе откотрљаше Једна је посекла дечака, заточеног у папиру   ИНТЕРПУНKЦИЈА Хаљина. Грајна и самоникла, скотрљала се низ авлију Није се сећала свога имена, ноћу, када се димије суше Замишљала је – ситну куполу, катна брдашца, и несмотрено пошла ка пољу, да убере жито   МАKОВО ПОЉЕ Одувек нам говоре да не причамо о шкакљивим темама – деца су ту, а можда и неко присутан ради за децу, или чува дете у утроби Услоњено, додирује макову паљевину, и полако, разговара са прецима,…

  КЋИ МОНГОЛСКОГ КАНА СОКОЛИЦА: Од чега болујеш, зашто умиреш? МАРА: Умирем, мој соколе1, љуто ме је заболела глава, јарко ме је омрзнуло сунце. СОКОЛИЦА: Од чега лудујеш, зашто ме болиш, Маро2? МАРА: Душе ми се растају, једно крило на Север, друго на Југ. СОКОЛИЦА: Има ли нам лека? МАРА: Да од Душе света иза Пете горе затражиш „Љубав која покрива мнозину грехова” из Прве књиге Петрове (IV, 8). СОКОЛИЦА: Ја нисам Прекрасна Аза3, у моје срце не стаје толико љубави. МАРА: Мораш веровати, соколице, само нас Љубав може одржати заједно. СОКОЛИЦА: Ти знаш да ја могу волети само Србина, то је моја заклетва од давнина. МАРА: Мораш волети цео…

  Данас је Славици рођендан. Четвртак је. Не знам баш тачно који је датум али напољу мирише на јесен. Шетње су ми продужили на два сата. Рекох – Много је браћо. Смију се Ћелави шушну – Много је кад бију. И онда су ме тукли. Сутра сам опет био два сата. Дебели пита – Јел много? Ја у ставу мирно одговорим – Много је кад бију друже Ј! Славица ми је послала пакет за славу. Сарма се оладила печење улојило па сам то дао затвореницима колаче и цигаре стражарима. Себи сам оставио киселину. То је мајка правила. Само ме она неће отровати. Ћелави је сутра пито – Јел се јебе…

  ВЕВЕРИЦА У ходник, тик изнад улазних врата, те зиме окачили су препарирану веверицу. Уверљивија од ње била је чак и ујакова прича да је сачма изрошавила слеђену тишину. Данима сам после стајала ту, пред њом, загледана у орах међу непомичним канџицама, обраћајући јој се час прекорно, као лопову, час као некоме ко је и сам бездушно покраден. Преклињала сам је да покуша, да смогне снаге и још једном се изгуби у шапату орахових грана што су својим сенкама успављивале снег. И тек што би ми се учинило да је жмирнула, да мрднула је њушкицом дајући знак да поново пристаје на живот, шкрипнула би улазна врата. Неко би ушао, заклоњен…

  САВРШЕН ДАН ЗА РОШТИЉ Прослављали су Први мај Задригли и масни Под луговима Беше нечега дирљивог у томе Да се грубе орачке шаке одморе на један дан Такве их затицах Кад год бих колима превалио Пола Европе за Први мај Проврте роштиљ уз лошу Ракију и трештање Заумног турског из транзистора Прослављали су тај дан Као да то сушта ствар је наша: та Радничка мука Касапница Чикага. Напола сељак / напола фабрички Радник чинодејствује За совром од трава: Из те приче као да изопштен сам Из тог искључен смеха Причестим се у лету Уз слику Лењина са које за ту Прилику скидају Прашину три прста дебелу   ЧИТАЊЕ За…

  1. На два дана пре пробоја Солунског фронта, 13. септембра 1918. године, добровољца из Америке Гедеона Рашету превели су у 16. чету, 1. батаљона, 2. жандармеријске бригаде те је до 28. априла 1920. боравио у крају око Охридског језера, обављајући жандармеријску дужност. Локално сећање на њега, које је ишло до половине педесетих година XX века, говорило је о благородном човеку, иако у униформи, који је знао да у земљи налази воду а који је воду која тече усмеравао тамо где треба. Тамошњем свету поменути жандарм много је помогао, а сећање на њега је ишло дотле док су они којима је донео воду могли још о томе да причају. Такође,…