Дејан Алексић: Петља Лагуна, Београд, 2021.     Може ли срећа да стари? Мали су прозори на њеном кућерку,  скрајнутом у коприве и папрат. Напушта је жеља за изласком у свет, јер како ће слабовида преко гладне ватре и велике воде?     „Квар је најтврђа константа наших половних живота”, реченица је главне јунакиње романа Петља, којом артикулише своју генерацију формирану у трагичним превирањима транзиције и ратова, расапа свих вредности у деценијама поткрај прошлог века и почетком овог. Тиме аутор Дејан Алексић посредно указује и на психолошки дубоко захваћену тематско-идејну потку, која је пажљиво обликована у фактички уверљив свет појединца и његовог окружења. Временско и просторно мозаично укрштање дешавања…

  Марко Томаш: Скратимо причу за главу ЛОМ, Београд, 2020.     Озбиљни људи упропастит ће свијет[1].   Бављење књижевношћу и естетиком током рата, логора, умирања, пандемије и других дубоко кризних тренутака за човечанство често се налазило на нишану јавног укуса, иако су управо у временима кризе настајала истинска уметничка дела и студије док је јавност адорновски осуђивала варваризам писања песме након испољавања суштинског зла. С друге стране, управо уметност, какву год форму присвојила, визуелну, аудитивну, језичку, можда највише у доба кризе остварује своју фармакопејску улогу – поставши вакцина која нам ничеански брани да се разболимо од свакодневне истине. „Откако знам за себе увек је нека криза”, речи су којима…

  Мирослав Алексић: Арапски капричо Архипелаг, Београд, 2020.               Шеста по реду песничка збирка Мирослава Алексића своје име добила је по композицији шпанског гитаристе Франсиска Тареге. Насловна песма, смештена нимало случајно управо на крају првог циклуса, разјашњава претпостављену интермедијалну везу поезије и музике. Добро позната подела уметности на временско  и просторно постојање књижевног и музичког дела разуме првенствено у временској димензији, у процесуалности и динамичности. Тако је и збирка Арапски капричо заокупљена највише временом и свим његовим облицима.             Поезија, дакле, није статичан феномен. Њена егзистенција условљена је неодређеношћу времена и његовим константним променама: „Како настаје песма?/ Постоји прво нека слутња,/ кажем му,/ не можеш тачно да утврдиш/ где…

  Слободан Владушић: Омама Лагуна, Београд, 2021.   Под велом гријеха да су редови који предстоје омамe једног читања, роман Омама Слободана Владушића у свом поднаслову (а ко је упознат са Владушићевим белетристичким, научно-есејистичким и публицистичким опусом, мора бити свјестан тежине значења или макар путоказа ка ономе што сам поднаслов сугерише) Берлинска тајна Милоша Црњанског, јасно подцртава двије теме којима аутор бескрајно зналачки, али и са пасијом барата: Црњански и књижевни градови. И то није зачудно са аспекта којима је и дисертација, па доцније и књига која је из ње проистекла Црњански, Мегалополис, оставила дубоке трагове и засигурно онај сувишак читања и проучавања који је немогуће оставити у себи а…

  Игор Перишић: Српски (о)квир Институт за књижевност и уметност, Београд, 2020.   Иако се писац ове вишеструко значајне, можда најзначајније књиге из области изучавања српске књижевности објављене у претходној години, у уводу ограђује од тога да је она нека врста историје српске квир књижевности, односно квир историја српске књижевности, образлажући да би тада „методолошки акценат био на историји, која би вероватно била – како предвиђају и уреднице зборника Међу нама – ’нејединствена, хетерогена, пуна унутрашњих сукоба и трвења’” (29), књига Српски (о)квир уписала се у историју као једна од првих књига које за предмет систематског теоријског проучавања има квир читање српске књижевности и то оних дела која се сматрају…

  Јелена Маринков: Карантин у паклу Књижевна радионица Рашић, Београд, 2021.               Ко од љубазне раднице књижаре затражи збирку Карантин у паклу, не може да не добије снисходљиви пуритански поглед. Са једне стране, ту је ’Пакао’, а са друге ’карантин’, реч коју је човечанство замрзело 2020. године. Ипак, када читалац зађе дубље међу корице песничког првенца Јелене Маринков, открива да је ’пакао’ заједничка именица, односно посве личан, баш као што је карантин из наслова самонаметнут.             Збирка од деведесет песама је епоним песме Карантин у паклу која савршено рефлектује главне мотиве. Песма нема нити једну тачку на крају стиха, што је одлика читаве збирке. Недостатак интерпункције се савршено уклапа…

  Максим Амељин: Потчињена реч Академска књига, Нови Сад, 2021.               Збирка песама Максима Амељина Потчињена реч у издању Академске књиге (2021) у преводу Жарка Миленића са руског на српски језик за љубитеље поезије представљаће књигу вредну пажње, посебно ради несвакидашњег приступа овог „архаичног иноватора”, како је Максима Амељина назвала Татјана Бек, према делу Архаици и иноватори Јурија Тињанова. „(…) Амељин често мора да одговара традицији не само за себе већ и за оне који из различитих разлога, свесно или несвесно, такву одговорност избегавају.” – казао је Артем Скворцов чији је есеј Радови и дани Максима Амељина представљен у оквиру поговора збирке.             Максим Албертович Амељин (1970) је руски…

  Ненад Обрадовић: Несите легенде/ Шарада Поетикум, Краљево, 2020.   Песник Ненад Обрадовић објавио је у исто време две збирке песама: Несите легенде и Шарада, сматрајући први наслов правим првенцем који је био полазиште за настанак наредне књиге. Отуда, попут рађања песничких близанаца, ако између њих постоји неколико секунди разлике, Несите легенде су због своје оквирне и тематске разноврсности прва књига чије би слојеве значења ваљало тумачити упознајући се са песником и његовим особеним песничким светом.   Несита рађања или посланица из једне успешне смрти   Право је изненађење када се у стиху младог песника и то у његовој првој књизи поезије, пронађе савршена рима и савршен метар као основ…

  Горан Скробоња: Kлопка и друге приче Лагуна, Београд, 2020.   Број дванаест је, према Речнику симбола, битан за устројство света јер реферише на временско-просторне поделе на четири стране и три нивоа света и симболизује универзум у његовој унутрашњој сложености. Последња књига Горана Скробоње збраја дванаест приповести које је аутор у периоду од 2016. до 2019. године објављивао у часописима, антологијама и тематским зборницима. Међутим, ове приче нису значајне само на нивоу обједињавања трогодишњег стваралачког напора једног од најзначајнијих српских прегалаца у домену фантастике. Збирка Клопка и друге приче сагледана као целина јесте рефлексија многозначних варијација универзума и његових, како истражених тако и загонетних могућности. О делима Горана Скробоње могли…

  Жељко Јовановић: Оставите нешто апокалипси Установа културе „Кораци”, Крагујевац, 2020.   Афоризам је најстарија мисаона књижевна форма, настала пре свега у усменој књижевности. Он је „призма и огледало” (како је једну своју књигу насловио Касим Прохић) свега оног што као људи промишљамо и спознајемо пре свега у огледалу филозофских категорија. „Афоризам је свемир у капљи воде”, записао је Мартин Кесел, али и мада он треба да поентира кратком изреком, та изрека не може бити општа она има свој простор језика. Но, ми смо у неком периоду именослов ове мудре сажетости доградили оним што називамо сатирични афоризам и ставили га у службу нечег што далеко краће траје. Прилике се мењају,…