Милијан Деспотовић
ОБНОВА ПРЕСПАВАНЕ ЛЕКЦИЈЕ

 

Жељко Јовановић: Оставите нешто апокалипси

Установа културе „Кораци”, Крагујевац, 2020.

 

Афоризам је најстарија мисаона књижевна форма, настала пре свега у усменој књижевности. Он је „призма и огледало” (како је једну своју књигу насловио Касим Прохић) свега оног што као људи промишљамо и спознајемо пре свега у огледалу филозофских категорија. „Афоризам је свемир у капљи воде”, записао је Мартин Кесел, али и мада он треба да поентира кратком изреком, та изрека не може бити општа она има свој простор језика. Но, ми смо у неком периоду именослов ове мудре сажетости доградили оним што називамо сатирични афоризам и ставили га у службу нечег што далеко краће траје. Прилике се мењају, и многи сатиричари закасне или остају у времену које очито протиче много брже. Ипак, нико не може да оспори да се поред мисаоног афоризма пише и сатирични афоризам који на посебан начин завређује другу врсту пажње.

Сатирични афоризам доста тога објашњава, прави уводе и највише слути. Он је мање искуство а више регистровање сирове слике и брзог закључка. Из негативног става, извлачи описну жаоку која је на неку руку и друштвенo- психолошки оглед у коме се на специфичан начин, добрим делом кроз политику, прати понашање цивилизације која се бори за слободу (али каткад је то и „бекство од слободе”, како је записао Ерих Фром). Сатирични афоризам није у стању да води дијалог, он за то „нема времена”, он је изричит, чак у слутњи да следи апокалипса. Таквих тврдњи је бивало много од постања до данас, и биће. Истина је негде на другој страни, данас реч апокалипса има опомињући задатак да се људи уразуме и доведу себе пред огледало истине, пре него ли буде разбијено. То довођење послужило је за интро књиге малих форми, блиских афоризму, Оставите нешто апокалипси, коју је написао Жељко Желе Јовановић.

Јовановићев афоризам је пре свега, једна врста литерарне корективне мере како уобичајених тако и неуобичајених понашања у друштву. Под овом одредницом он пише кратке сатиричне цртице у којима објашњава стање али и узрок. Tек понегде има и предвиђањa исхода.

Стара бољка и за њега је, поред других, никотинизам. Дуван је једини убица који није одговоран пред законима било које државе. Он се својим злочинством хвали. У сваком већем маркету је огроман натпис: „Дуван убија”. Када би то написали за хлеб, нико хлеб не би куповао. И „поскупљење цигарета је добар економски потез. Изнервираш се због поскупљења и испушиш више него обично.” Наудиш дувану, није него! Дуван не познаје демократију, ни слободу избора, јер се бави крађом: мало, мало, па неком дрпи плућа. Страдају и они који су невини. Јовановић то види као еколошко и здравствевно загађење, па доноси саракстичан закључак: „Што се тиче загађења ваздуха, пушите у кући, никако на тераси.” Уосталом пушење је и непристојност. Ипак, знамо да има бољих начина за самоубиство од пушења.

Бљесну, краткоћом и снагом поуке афоризми који имају у основи стилски графизам: „И кукавица може бити јунак приче”; „Некада је сат на руци служио да видиш колико је сати”… О јунацима прича може се размишљати, али искуство читања и одбрана кукавног соја, сударају се на језику. И док паметнији попушта „видиш колико је сати”. У невољи је увек онај који је на промаји и коме цинично дају „ветар у леђа”.

Баштиници народне мудрости све подвале духу добро разумеју у какву се одежду шта преоблачи: „Одело не чини човека”, каже изрека а Јовановић је користи да варијацијом „чини” одреди карактер оног који одела нема. Можда је пренаглио јер одело не одређује карактер, ја изузетно уважавам аскете. Ближи ми је Диоген него онај који је с пушком отимао и гасио банке. И ево до чега смо дошли: „Грчки филозоф Диоген живео је у бурету. Изгледа да су и тада банке нудиле кредите.” Површно гледано, историја друштва иде ка томе да будеш зависни слуга, а том се још и Марко Краљевић опирао („Ми чувамо од заборава орање Краљевића Марка”).

Јовановић каже: „Благо песницима. Они бар имају песничку слободу.” Између осталог и то. Добри песници су и афористичари, мисаоност стихова их препоручује читаоцима. То не значи да сатиричари пишу из страха, али Јовановић тиме жели да Гетеовски подсети афористичаре да у своје мисли унесу више ватре или да „све баце у ватру”.

Данас родна равноправност све објашњава осим себичности и личног интереса који урушава основу те равноправности, ствара равноправност без обавеза. Љубав је постала математика а не осећајни нагон. То Јовановић такође жигоше: „Некада су се девојке надале принцу на белом коњу, а данас момку са што више коњских снага.”

Сеобе, исељавања, вера у то да је негде другде боље него у својој кући, наплатила је данак пустоши многих простора. Није ли то савремени пркос Алекси Шантићу? Правила мисаоне анализе доносе чудне закључке о родословном бескућништву. Свакако да то није срећа ни за кога, ни за оног ко не прати узроке. Ево још једног сарказма за оног ко се замакао: „Коначно је остварио своју жељу да оде преко гране”. Алузије су јасне, само мало црне.

Кад каже „отишао бих ја одавде, али не волим да чекам у реду”, Јовановић не објашњава каква је судбина редова тамо где би тај неко отишао. Можда „у топлије крајеве”, како то записа Младен Вуковић. Планета је постала недођија за људе који о њој мисле „корона успехом”. И тада су се обрнули редови. Многи су прошапутали: „Алекса, касно смо те читали, преспавали смо ту лекцију”. Била је то лекција из апокалипсе, треба је обновити. У томе је успео и Јовановић. А за период немаштине у који смо стигли народном клетвом „имао па немао” он има одговор који објашњава редуцирану драму: „Нисмо ми продали душу ђаволу. Била је то само лоша приватизација.” Последице тога изразио је овако: „Ја сам побеснео, да пас нема за шта да ме уједе.” Уосталом, нема разлога за беснило. Улоге се промениле, данас пси имају слободу, сачувај нас Боже те слободе!

Где је у тој слободи човек? Безбедносно-социолошки гледано, у књижевности некад садржаји касне или се прилике промене. Људи су дељива роба и подмећу ноге једни другима, а кад се тиме не задовоље, скидају главе. Но, оно што је важно јесте то да се зло мора назвати својим именом јер свако зло на крају себи дође главе. Јовановић је у једном тренутку записао: „Зрно по зрно је можда некада чинило погачу. Данас то више асоцира на рафално убиство.” Чак смо у том „милостивом послу” имали деветнаест удружених земаља чији је мото био убити један народ. Најмање што се може то је да се постиде и сете да их прате клетве и сатиричне укорнице. А свој своме не би смео да дође главе. Нажалост и тога је било. Зато, сачувајмо душу пре апокалипсе. А она ће доћи ако се свет не опамети, али и ми сами.

На крају, „Може се рећи да је ова збирка пуна различитих тема и могућих наслова неиспричаних прича. Потврђујући да је афоризам вентил, али и оштрица, те да је ту да памти, али и опомиње – постала је значајна коцка у склапању мозаика једног времена и простора.” [1] Зависно од сопствене вокације, сваки читалац ће у овој књизи наћи себи блиску тему, као што је и аутор овог текста то учинио.

[1] Сања Живковић, „Књижарење“, епизода 4, Крагујевац 2020. КњиЖарење 4 – YouTube (приступљено 6.7.2021. године)