Жарко Миленковић
(О)КВИРНО О (О)КВИРУ
Игор Перишић: Српски (о)квир
Институт за књижевност и уметност, Београд, 2020.
Иако се писац ове вишеструко значајне, можда најзначајније књиге из области изучавања српске књижевности објављене у претходној години, у уводу ограђује од тога да је она нека врста историје српске квир књижевности, односно квир историја српске књижевности, образлажући да би тада „методолошки акценат био на историји, која би вероватно била – како предвиђају и уреднице зборника Међу нама – ’нејединствена, хетерогена, пуна унутрашњих сукоба и трвења’” (29), књига Српски (о)квир уписала се у историју као једна од првих књига које за предмет систематског теоријског проучавања има квир читање српске књижевности и то оних дела која се сматрају традицијом. Књига поред уводног поглавља Оквирно о квир теорији и српској квир књижевности обухвата седам есеја у којима су предмет анализирања дела српских и француских аутора и то: „Друго име квира и кемпа: Вечити младожења Јакова Игњатовића”; „Патријархална заједница и квир феминитет: чудна тетка у Зони Замфировој Стевана Сремца; „Антиципација квир приступа: Станислав Винавер настрано чита Марсела Пруста”; „Хомоеротизам у обрнутом квир погледу: Африка Растка Петровића”; „Квир некрополитике: Пријатељи и Очеви и оци Слободана Селенића”; „Квир дијалектика центра и маргине: Златно руно Борислава Пекића насупрот Стакленца Уроша Филиповића” и „Модели надзирања и кажњавања квир маскулинитета: Богородица од цвећа Жана Женеа и Брат Давида Албахарија”.
Како су анализирана дела канон српске књижевности, односно већина их припада традицији, у њима Перишић ишчитава и маркира, затим преименује, односно поново именује све оне „настране” појаве у карактеризацији ликова, које су до сада или погрешно ишчитаване или су, углавном прећуткиване у критици и науци о књижевности. Мада код појединих дела (Вечити младожења) било је покушаја да се укаже на „то нешто”, а што је услед недостатка научне апаратуре, остало само као наговештај сексуалне другости јунака дела. Игор Перишић друга имена за трансгресивне особине ликова, замењује оним правим, тако је Шамика Кирић латентни хомосексуалац или кемп-хомосексуалац, а не „ноторни нежења”; тетка Дока, није „луда” већ особа која у појединим моментима има „невоље са родом” (мушкарац заробљен у телу жене); а Станислав Винавер, много пре других ишчитава, односно учитава занемаривану сексуалност Марсела Пруста у есејима о његовим делима. Тако, Игор Перишић оно што се сматрало маргиналним у књижевним делима, оно што је занемаривано као небитно, премешта у сам центар, а вештом анализом, што интуитивно, што научним средствима, показује и доказује да ништа у једном делу није небитно, нити случајно, па тако ни хомосексуалност, односно његови преображаји у карактеризацији неког књижевног јунака, али и то, да су и раније, исте „муке” мучиле људе који су се суочавали са својом сексуалном или родном „невољом”, само што тада нису имали праве речи да их именују. Иако се Шамика Кирић експлицитно у роману Вечити младожења нигде не означава као особа која је сексуално заинтересована за особе истог пола, он смишља мале лажи као разлоге због чега се не жени, па тако Игор Перишић пише: „Мада зна да се неће оженити, њему није проблем да даје лажна обећања зато што је код њега на делу јасно разликовање два референтна система, јавног и приватног. У јавном делу живота, Шамика зна какву улогу треба да игра , и какав дискурс треба да употребљава да би приватно ’нећу’ у погледу женидбе, које никада у роману неће употребити, могло да постане јавно ’хоћу’” (51). Јаков Игњатовић као писац друштвених и културалних дезинтеграција, видео је у Шамики нешто више него што је то тада знао да именује, а и да је знао, сумњамо да би могао, иако се у роману ни у једном експлицитном исказу не може тврдити да је Шамика хомосексуалац, писац свакако ставља до знања да је он ипак особа нешто „лабавије” сексуалности, те стога Перишић, закључује: „Не улазећи у компликоване и не до краја јасне психолошке дистинкције које говоре и о постојању асексуалности као људске ’сексуалне’ оријентације, чије је објашњење одвећ математички конструисано, морамо се задржати на констатацији да је Шамика психолошки тип скривеног хомосексуалца (оног чија се жеља никада не мора реализовати или оног који ту потенцијалну жељу никада не мора ни освестити) или кемп-хомосексуалца, што је завршно име које ће му аналитички бити додељено” (56). Кемп-хомосексуалац је наставља Перишић, „друго име, оно које у лажима открива истину” (56–57).
Родни и сексуални идентитет тетка Доке, јунакиње романа Зона Замфирова Стевана Сремца је сав у колебању, бар онолико колико нам је дато да видимо у роману. „Луда” тетка Дока која се у свему понаша као мушкарац, потпуно атипично за патријархалну средину која је веома немилосрдна према свима који су другачији, дозвољава себи да њене скривене еротске фантазије изнесе пред другим женама. Иако је у друштву била позната као потпуно неконвенционална особа, ова еротска и сексуална наклоност према младој Зони не наилази баш на одобравање, а Манчина мајка је шаље да одмори, како би спречила да се Дока још више „открије”. Крећући се по самој ивици, Перишић развија тезу како тетка Дока у томе што проводаџише Зону за Манчу има психолошку разину као да је за себе проси: „Она с великим жаром приступа задатку по психолошком механизму скривене просидбе за себе који ће јој у несвесно-либидинозној равни донети интимну сатисфакцију ако га успешно обави. Због двоструког кодирања Докиног посла и жеље дешавали су се раније сви њени погрешни кораци, који су чињени не само због својеглавости, већ и због грозничавог стања у којем заправо можда по први пут обавља радњу коју је одувек у дубини душе, или психолошки несвесном, желела – а то је да освоји једну девојку” (72). Овакво тумачење, Перишића сврстава у ред оних ретких проницљивих и смелих истраживача, каквих српска наука о књижевности нема много. Своју аналитичку пажњу Игор Перишић у овом поглављу усмерава и на лик Манулаћа.
Да се квир може читати и у есеју, а не само у белетристичком опусу, Перишић показује у поглављу које се односи на Станислава Винавера, а који „настрано” чита дело Марсела Пруста. Анализирајући Винаверов есеј необичног наслова Марсел Пруст саздаје у ропцу свет од успомена и преображава га у марионетски трепетни рај болесничке жудње, Перишић указује на то како је Винавер већ и самим насловом овог есеја хтео да укаже на оно због чега је Пруст неко време био проскрибован. Овим есејом, тврди се у тексту, Винавер је анализирајући Прустов поступак да своје јунаке меће на разне муке како би из њих извукао истине о њима, довео до пред врата онога за шта није имао смелости или није знао како да каже, али зато Игор Перишић зна и каже, „садистичком или инквизиторском импресионизму, што би била заиста импресивна ’настрана’ иновација у посматрању примене ове сликарске технике у модернистичкој књижевности” (87). Присетићемо се речи Сретена Марића који је у једном есеју посвећеном делу француског писца истакао да су заправо готово сви важни женски ликови Прустових романа заправо мушкарци, да је ишчезла Албертина, заправо Алберто, а Перишић управо у томе види највећу грешку Марсела Пруста који се гадио свог сексуалног идентитета: „Најсубверзнија перверзија аутора Трагања је у томе што је приказивањем наводних изопачености људске телесности (чулности) заправо стигао до сазнања да је највеће стварно изопачење оно које се дешава у духу” (94).
Поглавље посвећено квир читању Африке Растка Петровића, једно је од најживахнијих у књизи, потпуно неоптерећено теоријском литературом о проблему који се истражује. Перишић наглашава да је тек у XXI веку у литератури проговорено о нечему што је било готово очигледно, о хомоеротизму у делу Растка Петровића. Овај по много чему особен писац и интелектуалац у српској књижевности и култури био је веома свестан своје другачије, ненормативне сексуалности, и није је прикривао, додуше није је јавно износио, али се у круговима знало о његовој хомосексуалности. Сава Шумановић је чак у писмима тадашњем уреднику Политике, писао како је Растко Петровић „хомосексуалац и садиста”, те да је у свом стану у Паризу правио „педерастичко-кретенске забаве”. Такође, пуцање дамара, догодило се у стану Петровићевог веома интимног пријатеља. Перишић, анализирајући путопис Африка са квир и постколонијалних становишта, уочава неколико културолошких разлика, прво словенску пишчеву културу, онда париску, тј. европску културу, а онда афричку „црну” културу. Занимљиво је да је Петровић у Африци осетио слободу, ваљда зато што се и он који је у Париз дошао из Србије, а Словени су ипак за Париз и остатак Европе били културолошки Друго, у Африци таквих разлика није било: „Култ голог ’црног тела’ послужио је дакле као својеврсна квир цивилизацијска слика могућности регенерације Европе, оне Европе у којој је Петровић као Словен био у маргиналном положају, али којој је по свом културолошком европејству и образовању до сржи припадао” (120–121).
Следећа поглавља односе се на нешто сложеније погледе према квир идентитетима са позиција друштвено културолошких становишта и друштвено прихватљиве сексуалности. Тако у поглављу у коме се говори о романима Слободана Селенића, Перишић уводи у квир перспективу и термин „некрополитика”, а који би се у што слободнијем тумачењу односио на то ко има право да живи, а ко не, те с тог становишта тумачи ова два Селенићева романа. Друштво је немилосрдно према „трансгресивним” особама, те су оне прве намењене за уклањање. У тексту резервисаном за ишчитавање центра и маргине у квир погледу, а у коме се тумаче Златно руно Борислава Пекића и дело Стакленац Уроша Филиповића, Перишић даје један опсежан приказ утицаја порнографског и еротског на књижевно дело: „Можда би и најбоља дефиниција порнографије била: еротско које намерно искључује естетско, док чисто еротско користи естетско. Порнографија не оставља простора за доживљај било чега другог до ли оног што описује, она је дословна и једнозначна, док еротско мора да има слободу да говори у назнакама и да покрива поље алузивности” (155). У оваквој врсти поређења, боље пролази дело које припада канону српске књижевности, од дела које припада паракњижевности, иако је ово друго експлицитно хомосексуално, али у: „фигуративном смислу, Пекић је мање хомосексуалац од Филиповића зато што нема потребу да изнова потврђује хетеронормативни модел, док аутор Стакленца својим манифестно мужјачким третирањем теме спречава да маскулоцентрична и хомофратернарна структура друштва буде доведена у питање. Али, са друге стране, понешто шаљивим језиком говорећи, аутор Златног руна је више хомосексуалац од декларисаног, али заправо у дискурсу непостојећег хомосексуалца Филиповића зато што је уметнички уверљивије успео да проживи драму хомосексуалног идентитета, као несигурну драму-у-настајању која у себи носи утопијску потенцију оног још-не-насталог” (176). У последњем поглављу које се бави анализом дела Богородица од цвећа француског писца Жана Женеа и романа Брат Давида Албахарија, са становишта надзирања и кажњавања сваког сексуалног Другог и другачијег са становишта друштвено нормативне сексуалности. Ово веома исцрпно тумачење Перишића показује у најбољем светлу познавања онога о чему пише и начина на који пише. Наиме, Перишић се вешто служи и знањима филозофије, квир теорије – али, засигурно, оваквог тумачења не би могло бити без обзира на Перишићеву научну поткованост, да је његова критичарска проницљивост и интуитивност слаба.
У уводном поглављу Игор Перишић пише о томе да се скоро свако дело може тумачити са становишта квир теорије, само ако се то жели, али да књига Српски (о)квир не претендује да буде историја српске квир књижевности јер је то још увек утопија, али да је „У оптици аутора Српског (о)квира, појам квира хоће да буде лабави и толерантни оквир за другачија, апартна или уврнута читања у плурално схваћеној науци о књижевности. Важно је све време водити рачуна да појмови квира и квир теорије не послуже за формирање тоталитарног ’оквира’ који би универзализовао и привилеговао тек један од могућих погледа на књижевну традицију и тиме на њу ставио катанац” (18). Оно што ће појавом овакве књиге уследити, јесте да се квир поглед на књижевну традицију доживи потпуно „нормално”, као један од праваца за тумачење књижевности, а већ ће самим тим помоћи да се и остали проблеми сексуално Других почети да се решавају.