Поезију Ивана В. Лалића без дилеме можемо окарактерисати као симболичку, но не треба је посматрати као наставак или рекапитулацију Малармеовог, Верленовог и Валеријевог поетичког проседеа. Да је тако, не би ни скренула пажњу на себе. Јелена Новаковић пориче постојање блиске везе Лалића и раних француских симболиста. Према њеном мишљењу, Лалићу је ближи Пјер Реверди који је тврдио да се поезија „фиксира уз помоћ речи“ и да је довољна једна реч па да се заори најлепша песма. То се подудара са Лалићевим ставом да песма треба у сваком тренутку да понесе терет свих речи од којих је састављена. Ако овај српски песник и има додирних тачака са симболизмом „он не…

Слика Срба у путописном роману Дунав у Америци Михала Хворецког Путописна репортажа и путописни роман су гранични жанрови, који су у прошлости били раширенији него данас. Путопис, иако је примaрно усмерен на откривање другог и другости, говори о вредносним категоријама аутора и изворној култури a уједно представља асоцијацију древних записа о откривању света. Овај жанр побудио је значајније интересовање када се нашао у центру пажње компаративне имагологије, такође граничне и интердисциплинарне науке о књижевности, која управо из путописа може да црпи највише извора за своје истраживање. У овим истраживањима имагологија се граничи са културологијом, са постколонијалним студијама, али и са социологијом културе, културном историјом, проучавањем интертекстуалности… Компаратистичка имагологија настоји да…

Иако књига Поетика жртвеног обреда представља репрезентативну студију митско-антрополошког тематског круга Павловићеве есејистике – Миодраг Павловић у њој систематизује увиде из истраживања појмова жртве, обреда и мита кроз есеје о српско-византијској традицији и њеном континуираном трајању, што је јасно повезано са феноменима књижевности и симболиком храма, у контексту обредног жртвовања. Честим и интерпретативно заносним указивањем на Шекспирове комаде и критичком анализом значајних дела светске књижевности, Миодраг Павловић је овом књигом заокружио својеврсну теорију културе, а његово есејистичко промишљање усмерено је, најпре, ка комплексним појмовима обреда, жртве и мита. У овом кратком и непотпуном осврту на поетику храма, биће указано само на одабране фрагменте из есејистике Миодрага Павловића, исписујући тако само…

Проблем научног приступа књижевној ангелологији Уколико се књижевност схвати као прећуткивање/истрајавање до смрти, а чин књижевног (за)пис(ив)ања, бартовски, као на вечност осуђени мнемонички спој слике и речи – питање откривања/сакривања фигуре анђела у књижевном дискурсу пројављује се питањем директно везаним за способност литературе да препозна постојање радикалне другости, те да је поетском вербализацијом оприсутни. Маљевичев Бели квадрат на белој основи симптоматички раскринкава парадигматичност појаве анђела у књижевном тексту, отварајући и поље перцепције дате фигуре у читалачком искуству. Питање да ли анђела у књижевности уопште има и зашто их наука о књижевности још увек није озваничила, попут многих других фигура (нпр. различитих бесовских комплекса, нарочито ђавола – или, пак, Бога), остаје…

Звонко Павличић је уметник богате стваралачке биографије. Своју сликарску авантуру започиње као средњошколац, крајем седамдесетих година протеклог века. Још као матурант Уметничке школе у Пећи, децембра 1978. године, приређује своју прву самосталну изложбу, а тим поводом о његовим сликама писала је, поред осталих и песникиња Даринка Јеврић. Већ наредне (1979), Павличић бива проглашен лауреатом прве награде за цртеж на изложби Млади ликовни уметници Југославије у Љубљани… Све је то потврђивало снажан таленат којим се млади уметник, намах и веома убедљиво, укључио у тадашње уметничке токове на великој југословенској уметничкој сцени. Показаће се да је Павличић већ на самом почетку успоставио дослух са збивањима која су се одигравала у концепцијском окружењу…

Поетичка генеза стваралаштва Данијела Драгојевића, једног од најутицајнијих песника и есејиста савремене хрватске књижевности, најпотпуније се може сагледати анализом промена на плану обликовања лирског субјекта. Овде нећемо узимати у обзир целокупни Драгојевићев опус, већ пре свега етапу од дебитантске збирке Корњача и други предјели (1961) до Раздобља карбона (1981), након које, када је реч о објављивању песничких књига, следи пауза дуга 13 година. У овде назначеном, дводеценијском периоду ране стваралачке фазе, Драгојевић је уочљиво мењао видове лирског Ја, трансформишући тиме и поетичку потку свог песништва. Конфигурације лирског Ја у Корњачи и другим предјелима подстицале су критичаре на суд о модернистичкој поетици феноменолошке провенијенције. Реч је, наиме, о исказним инстанцама које…

У доба Фејсбука и осталих друштвених мрежа, реч из енглеског језика sharing, деоба, постала је нека врста глобалног жаргона, као имејл или софтвер. Подразумева се да је поделити нешто са другима политички и друштвено коректно, као знак доброг савременог васпитања. Данас се информација не чува за себе него се несебично дели са другима. То помало подсећа на омиљену реченицу наших старих учитељица, кад би ухватиле неког вицкастог ђака да се кришом нечему смеје; ваљда из страха да сама не буде предмет подсмеха, спремно изриче истрошену фразу: „Шта је смешно? Реци и нама, па да се сви смејемо!“ Једном сам заиста одговорио: „Нећу. Желим само ја да се смејем!“ и, наравно,…

  ДЕСЕТА МУЗА У овом раду покушаћемо херменеутичким приступом да осветлимо ноћ као један од круцијалних мотива опуса еолске поетесе Сапфо, славне Лезбљанке чија дела датирају из периода VII века старе ере, осврћући се на семантику саме именице „ноћ” у оквиру поетског контекста. Сапфо је вероватно рођена у Митилени, на острву Лезбос. Стварала је на еолоском дијалекту који је био веома мелодичан и, у складу са античком метриком, њене песме биле су скандиране и праћене на барбитону, усложњеном инструменту налик на лиру, а могуће да је на њему и сама свирала. Сапфин опус може се класификовати на химне, љубавне и свадбене песме , а унеколико је и значајан удео народног…

  Снажан дух и широка ерудиција нагонили су Станислава Винавера да се до краја живота бори са културним медиокритетством и митоманством. Томе је супротставио многе „пркосне, изазовне, полемичне, у одбрани модерног поетског пројекта педесетих година и јеретичне странице“ . Један од начина на који је водио своју борбу био је његов есејистички и публицистички рад. Винавер је објављивао у многим часописима и дневним листовима, а у фокусу овог рада јесу његови текстови у београдском листу Време двадесетих година прошлог века. Новинар листа Време, чији је власник био доктор књижевности Коста Луковић, постаје 1919. године. Као стални сарадник листа до 1941, када бива заробљен, значајно је утицао на његов квалитет. „Своје…

  Када се говори о косовском опредељењу у нашој песничкој традицији, реч је о духовном и културном опредељењу. Овај песнички манир није фанатички осећај припадности једној нацији; то је сакралнији и, свакако, eлиотовски осећај историје. Можемо говорити о Косовском канону. Реч канон се у Грчкој, у доба Аристотела, узимала као начело понашања тј. обликовања свести и културе једног народа. Утемељивање неког канона служи осигурању традиције једног народа, а народ без традиције је народ без идентитета. Тема Косова је стара тема, увек у новом руху. Није необично што су песници Милан Ракић и Васко Попа пронашли инспирацију у миту о Косову. Циклус На Косову Милана Ракића добио је своју коначност 1912.…