Љиљана Пешикан Љуштановић
У ТРАГАЊУ ЗА ДЕЛОМ
Милан Радоичић: Селенић, структуре, контекст.
Критичко-поетички контекст и структура романа
УБИСТВО С ПРЕДУМИШЉАЈЕМ Слободана Селенића Матица српска, Нови Сад, 2025.

 

         Књига Милана Радоичића Селенић, структуре, контекст. Критичко-поетички контекст и структура романа УБИСТВО С ПРЕДУМИШЉАЈЕМ Слободана Селенића објављена је као 299. наслов, у новом колу драгоцене библиотеке Прва књига Матице српске, покренуте 1957. године, као подстицај и подршка младим писцима који тек ступају на књижевну сцену. Иако се ова библиотека и до сада показала као изузетно добра прогноза будућих досега својих аутора, монографија Милана Радоичића изненадила ме је зрелошћу, уравнотеженошћу и промишљеношћу.

         Слободан Селенић је био један од омиљених писаца моје генерације. Сем Мемоара Пере богаља, све његове романе смо читали како су излазили. Полемисали смо много и страсно о Пријатељима, Очеви и оци су нас опседали својом тематиком, а Убиство с предумишљајем је било болно актуелно и као роман и као филм. Увек ми се чинило да су академска јавност и књижевна критика остали дужни овом великом хроничару нашег времена и његовим књижевним увидима у корене сукоба, дилеме и недоумице које као нација и као култура, изгледа, не умемо да разрешимо са што мање штете, мудро и достојанствено. Такође, говорим као сведокиња, не умемо ни да дамо ни да укинемо Селенићевом делу примерено место у канону савремене српске књижевности: сагледаван, у исти мах, као „љути националиста“, којим се зато не треба бавити, и као анационална штеточина и издајник – Слободан Селенић је одиста био изложен политици и идеолошким судовима свог времена, као го купач сунцу од кога нема заклона. Својим романима и драмама он је отеловио подвојеност, расцепљеност, збуњеност српског грађанског интелектуалца XX века, али и оно „ружење народа“ које симболички почиње сукобом Милоша и Карађорђа и вождовом главом послатом султану, у часу када је из Српске револуције израстала нова српска држава.

         Књига Милана Радоичића озбиљна је монографија о књижевном универзуму Слободана Селенића: од мотoа на почетку, где се у цитату Пола Остера сагледава позиција писца у часу „кад је свет у пламену, а ти немаш опрему за гашење пожара, када пламен букти у теби и око тебе, и што год да урадиш или не урадиш ништа нећеш променити?“ Остерово решење истовремено је једноставно и болно: „Држи се плана и напиши књигу.“

         Књига Селенић структуре, контекст добро је компонована и написана с вршним истраживачким трудом и одговорношћу. Прву целину чине Уводна реч и кратка биобиблиографија Слободана Селенића. Друга обједињује критичку рецепцију Селенићевог романескног опуса, од Мемоара Пере богаља (1968) до постхумно објављеног, недовршеног Малајског лудила (2003). Овде припадају и поглавља забављена судбином првог издања Селенићеве књиге есеја Искорак у стварност и оно посвећено сагледавању Селенићевих романа у књижевноисторијским студијама Предрага Палавестре, у Историји српске књижевности Јована Деретића, у Споменици Слободана Селенића, издатој поводом седамдесетогодишњице пишчевог рођења, али и досад необјављени магистарски рад Славка Станојчића[1] и докторска теза Сање Мацуре, од које је настала монографија Епитаф затртима: романи Слободана Селенића. Представљени су и књига Срђана Орсића Чегрст и Камашне: есеји о делу Слободана Селенића; антологијски избор Марка Недића за едицију Десет векова српске књижевности, Књижевност с предумишљајем Владана Бајчете, „прва стваралачка биографија Слободана Селенића“ и зборник са скупа о Селенићевом књижевном делу, одржаног 2025, у Институту за књижевност и језик, Aнгажман у књижевној форми. Као још један каменчић у мозаику Селенићевог стваралачког лика Радоичић наводи и дисертацију Милене Кулић Теоријско-критичка мисао Слободана Селенића о драмској уметности, која је одбрањена 2025.

         Све наведено сведочи о истраживачкој акрибичности Милана Радоичића нетипичној у временима кад се истраживање, нажалост, често своди на оно што се „нађе на нету“. Још боље о истраживачкој акрибичности, аналитичности и критичности аутора сведочи приказ критичке рецепције Селенићевих романа. Радоичић не остаје на пуком регистровању, не задовољава се само представљањем онога шта је неко рекао, већ указује и на потенцијалну генезу става, на сагласност или разилажења у судовима, дајући ненаметљиво – али артикулисано, и властити однос према њима. Он не полемише с претходницима, али не прихвата ни становиште вредносно неутралног статистичара. Тиме се представљању рецепције придружују вредносни суд аутора и гради комплексни књижевноисторијски увид у романескни опус Слободана Селенића.

         Критичка рецепција сваког појединачног дела сагледана је тако да указује који су аспекти романа привукли највише пажње савременика. На пример, када је реч о Селенићевом првенцу Мемоари Пере богаља, критичка рецепција истиче особеност тематике, која се битно разилази с идеализованом сликом партизанског покрета у Другом светском рату, доноси иновативан критички однос према властитом времену и такозваној „црвеној буржоазији“, отклон од „социјалистичког естетизма“ и наглашен етички ангажман. Као учестала замерка у више критика истиче се „претерани натурализам“ дела.

         Ово осветљавање доминантних тачака критичке рецепције указује на трауматична искуства и аутора и заједнице која до данас нису изгубила актуелност. Такви су, на пример, Селенићево сагледавање судбине грађанског слоја у револуционарним временима, али и комплексно, у знатној мери амбивалентно сагледавање односа пораженог грађанства према новом свету и „новим људима“, однос урбваног и руралног, националне чегрсти и сукоби, трауматични ломови 1948, здравље и аривизам наспрам болести и декаденцији. Указујући на рецепцију појединих Селенићевих дела Радоичић тежи целовитости слике, издваја ређе уочаване детаље и ефектно сумира критичко виђење у својеврсном своду сваког појединачног поглавља. Посебно вредан аспект овог систематизовања јесте издвајање оних тема и значења који карактеришу Селенићево писање у целини: „Очеви који нису у стању да буду духовни оци своје деце, подељеност као усуд, видови моралне изопачености, протагонисти који презиру породицу којој крвно припадају, као и умерени уплив фантастичног и гротескног.“

         Рецимо, на трагу утиска да је Пера Прокић „најфотогеничнији, […] по физичким и менталним недостацима најупечатљивији Селенићев лик“, Радоичић ће, верујем с правом, уочити и то да се већина Селенићевих ликова баштини „понешто од Перине духовне и физичке недостатности“.

         Не узмичући ни пред заоштрено негативним судовима о појединим Селенићевим романима (пре свега, Пријатељи и Timor mortis) Милан Радоичић с високом мером и уравнотеженошћу казује своје неслагање, али, истовремено, не прећуткује већ уважава и разматра и оне ставове који га доводе у недоумицу. Вредан аспект овог дела књиге јесте и то што Радоичић, с пуним правом, шири појам рецепције, обухватајући и извођене драматизације и помињући драму Косанчићев венац насталу по мотивима романа Пријатељи.

         Као својеврсна повезница с трећим делом књиге функционише поглавље Ка УБИСТВУ С ПРЕДУМИШЉАЈЕМ, осветљавајући геополитички, књижевни и културни контекст у којем настаје, по Радоичићевом мишљењу, најбољи и за живота последњи Селенићев роман. Драгоцена су аналитичка разматрања Селенићевих исказа о судбини писца, који „нема куд“ из властитог времена, и његови аутопоетички увиди „о напетом луку српског друштвеног и историјског постојања“ између традиционалне патријархално-сељачке културе и револуционарног и урбанизованог XX века – између Нанке и Милутина. Обликујући ово поглавље, Радоичић показује истанчани аналитички сензибилитет и истраживачку скрупулозност. Добар пример је, рецимо, то што не прећуткује текст Тијане Тропин, који показује да постоје подударања између Селенићевог романа и драме Деане Лесковар Слике жалосних доживљаја. Аутор овде успева да избегне сензационалистичко суђење и пресуђивање, али и одбија да прећути потенцијално неугодна питања.

         Целина насловљена УБИСТВО С ПРЕДУМИШЉАЈЕМ у наратолошкој призми креће од типолошког одређења овог романа као „романа збивања“, у коме се суочавају „два временски удаљена фабулативна тока“: крај Другог светског рата, долазак комуниста на власт и обрачуни са идеолошким неистомишљеницима и пређашњим носиоцима политичке и економске моћи, и 1992. година – време ратних сукоба у Хрватској, доласка избеглица и политичких протеста у Београду, раста инфлације и несташица. Загонетна историја порекла Јелене Панић, зване Булика, и њена љубав с Богданом Билогорцем, рањеним војником из Грубишиног Поља, окончавају се трагично – погибијом, смрћу, болешћу, емиграцијом.

         Радоичић веома успешно сагледава приповедачку и значењску функционалност типова нарације у роману, однос и укрштање временских токова, закључујући „да је Убиство с предумишљајем у целини могуће посматрати као социјално-политички роман збивања чија је прича сачињена од два наративна тока који понаособ садрже особености везане за роман лика“. Умножавње наратора произлази из удаљености два временска тока и уношења (псеудо)документарног материјала. Квалитету Радоичићеве монографије суштински доприноси чињеница да метод није преузео и потиснуо дело, већ се наратолошка матрица користи да би се продубила и развила анализа конкретног романа. Захватајући битне елементе Селенићевог дела, Радоичић показује добар увид у релевантну наратолошку литературу и, што сматрам посебно важним, прилагођава метод делу, а не дело методу.

         Ово важи и за анализу језика и типа нарације и фокализације. Он ће у једној реченици сажети битну карактеристику романа: „Сваки наратор-фокализатор уједно је објекат фокализације“, односно „роман у целини садржи унутрашњу фокализацију променљивог типа, тако да се различите перспективе смењују како би се предочили различити догађаји“.

         Део посвећен ликовима романа Убиство с предумишљајем један је од вредносних врхунаца Радоичићеве монографије. Ликови бивају вишеструко сагледани: са становишта осталих ликова, анализом језика и поступака, те с обзиром на њихову тачку гледишта. Аутор с правом закључује да је Буликина тачка гледишта „идеолошки и фразеолошки доминантна“, али изузетно успелима сматрамо и анализе ликова Крсмана и Богдана, као и сагледавање лика Којовића, који у Буликином живописном жаргону бива описан као „стари фијaкер“, или лика Станка Врцалова. Изузетно сугестивном сматрам, рецимо, анализу Крсмановог језика и односа према језику („Не завијам ја по нашки зато што н’умем по вашки, већ зато што је по нашки лепше” – Селенић 1993: 29) и повезивање овог аспекта анализе с амбивалентним односом према пораженом грађанском свету, који је за Крсмана истовремено предмет презира и омаловажавања (у односу према Јовану) и предмет жеље, не само у лику Јелене већ и као преузимање социјалног и економског статуса.

         Обухватно, теоријски и аналитички продубљено сагледавање ликова бива допуњено поглављем Метафоре вампира, Слободан Селенић у дијалогу са традицијом – где се анализира лик Јока Мартића са становишта традиционалних представа о демону крвопији, али и са становишта обликовања лика вампира у модерној прози, где он, по речима Ане Радин, постаје „средство за књижевно моделовање негативних аспеката човекове душе“. У овом поглављу традиционалне представе (особена недодирљивост и страх који демон изазива и његова погубност за све с којима се сусреће) успешно се стапају с модерном књижевном транспозицијом.

         Укрштајући анализу ликова с продубљеним сагледавањем времена у роману, Радоичић закључује своју монографију као „почетну тачку за даља поетичка пручавања Селенићевих романа“. По овоме што је у својој првој књизи реализовао, можемо се надати да ће одиста уследити нова откривалачка сагледавања овог изузетног писца.

 

[1] Миланова препорука и ангажман учинили су да „Прометеј“ планира издање овог рада.