Росалија де Кастро
ОБАЛЕ РЕКЕ САР
I
Кроз крошњу од вишелетњег лисја
што пропушта необичан жамор,
и сред мора валова зелених,
где птицама вољени је заклон,
са својих прозора видим
храм који ја волех тако.
Храм који ја тако волех…,
али не знам да ли га сад волим,
јер у грубој кретњи где без мира
мисо се моја вијори,
сумњам да суморни презир
бди уз љубав у грудима мојим.
VIII
Сада када је време да мог живота нада
суморно и без боје дочека своје вече
мрачној одаји мојој што пуста је и хладна
корак мој нек се креће,
да не би ми још рана блиставом срећом својом
задала светлост дана.
Над црним гнездом кружи весела злослутна птица;
звер у јазбину хита за одмор што јој служи,
мртвац ка своме гробу, ка забораву тужни,
душа у пустош своју.
[15]
Душо, ти што бежиш од себе саме,
шта у другима, неразумна, тражиш?
Утехе извор пресахне л’ у теби,
пресахле све у другима ћеш наћи.
Али на небу још сијају звезде
и мирис цвећа по земљи се шири!
Да!… Ал’ то нису они
теби несрећној драги што су били.
[16]
Када се сетим златнога мора
пространих шума
увелог лишћа које у јесен
затресе ветар кад нежно дува,
дубок ми немир помути душу,
замагли груди
и ја се питам:
–Што тако чврсто
сећање верно небо ми нуди?
[25]
Више не тече поток, пресушио је зденац,
више никад се путник неће напити жедан.
Више не ниче трава, нити ли цвета нарцис,
нит се ваздухом шири мирис љиљана благих.
Тек корито пешчано пресахлога брзака
на смрт ужасну сећа жеднога пуног страха.
Но не мари! Тамо други поточић жубори
где скромне љубичице опојне расту у гори.
И једне врбе грање, у валима се гледећ,
простире око воде прохладне своје сенке.
Жедни намерник путник што по тој стази ходи
приноси своје усне бистрој и мирној води
поточића што му дрво сенку гранама створи,
и заборавља срећан поток што сав сув стоји.
[58]
Кажу да не зборе биљке, ни потоци, ни птице,
ни својим жубором талас, ни сијањем звезде ситне,
кажу, али није тако, јер сваки пут када приђем,
о мени шуме и вичу:
– Ево ње, луде, што сније
да вечно траје живота премaлаће и долине,
а убрзо ће, убрзо, власи њене бити сиве
и тресући се од мраза види да пашњак прекрива иње.
– Већ имам седе по коси, већ има по земљи иња,
али, јадна месечарка без лека, и даље снивам
о вечитом премалећу живота који дотиња
и непрестаној свежини људских душа и долина,
иако једне мори плам, иако друге врелина.
Звезде, потоци, цветови, што шумите, моји су сни;
без њих, како вас волети, како и живети без њих?
[79]
Беше већ април, а од снега тешког
повило се љубичасто цвеће;
беше децембар, а сажеже трава
на сунцу, као лети што сажеже.
Лети или зими, ту нема сумње,
или старац ил’ дете,
и трава и љиљан, вечне су жртве
судбине горке што се нама смеје.
Умире младић, а погрбљен, болан,
јоште живи старац; богаташ вене
који воли живот, а просјак гладни
који воли смрт, ко да мрети неће.
[90]
Осетивши да пролази са летом,
безнадежна и бледа,
– Умрећу ја у јесен,
– помисли болесна, весела и сетна,
и осетићу кад мртво над гробом
зањише лишће ветар.
Али… ни смрт је усрећити не хте,
окрутна би и она;
помилова јој живот још те зиме,
а кад свуд започе живот изнова,
споро је уби, уз звукове химне
радосних и дивних пролећних звона.
РОСАЛИЈА ДЕ КАСТРО (ROSALÍA DE CASTRO, 1837–1885), једна од најзначајнијих шпанских песникиња XIX века. У критици се сматра изданком романтичарске школе, једном од зачетница модерне поезије, премда најчешће индивидуалним гласом. Поред шпанског, писала је и на галисијском језику који је њеним стиховима поново задобио статус књижевног језика. На српски језик је преведен њен роман Кћи мора (прев. Снежана Јовановић), као и мањи избор из поезије у антологијама. Песме преведене овом приликом изабране су из њене збирке песама на шпанском језику En las orillas del Sar (На обалама реке Сар, 1884).
Избор, превод са шпанског и белешка
Лазар Букумировић