Јаница Радева
АВЕ  

 

          Сви људи који муцају имају исти глас, помислила је Аве док је ишла иза човека. Морамо се исправити и рећи како је ишла иза младића, па се зато сетила гласа другог младића, или бар другог човека који је некада био млад и путеви су им се укрстили. Аве је сматрала да не би требало да је привлаче младићи, то не приличи њеним годинама. Колико има година, Аве није могла да се сети. Није јој то сметало, године за једну жену ионако нису битне, а њој је увек било непријатно што мора да говори истину о својим годинама да је не би заменили за неку од оних жена које се претварају да су младе. Ионако добро изгледам за своје године, рекла је себи Аве, присећајући се да су јој то увек говорили, независно од тога када је неко изговарао те речи. Можда је и лаж, али ове речи заиста могу учинити да се жена осећа млађом, или зрелијом ако је премлада. Тако да Аве, која није знала колико тачно има година, помисли да је, ако јој се свиђа глас човека који ју је водио, тешко у годинама неприкладним за његове. „Хоћемо ли ускоро стићи?“, упитала га је Аве, иако је није било брига колико ће брзо стићи, чак је схватила да му се уопште не жури. „Бићемо тамо на време“, одговорио је човек не окрећући се, изговарајући последњу реч развучено, као да се време може развући. Тако је, помислила је Аве када је то чула, а такође, да, у праву је, човек је заправо увек на време за све, чак и када касни је на време за закашњење. Допала јој се та помисао, јер је осећала да је кашњење нешто што јој је својствено. Али за кога није? Они који себи дозвољавају да не касне живе у стресу да ће пропустити време. А какво је време? Не можеш да га додирнеш, а оно те најбесрамније дира. Поготово када зграби своју тестеру и гребе црте по лицу које онда покушаваш да прикријеш козметиком, нема размазивања времена. Досадно је. „Ја не журим“, одговорила је Аве, јер је схватила да време мучно пролази ако двоје људи ходају један поред другог, или један за другим, као што су се они кретали, а уопште не разговарају. Хоће ли се ускоро променити рељеф,  па да не морају тако да ходају једно иза другог а она да слуша само његов глас. Ево нешто што може да га пита. „Хоћемо ли ускоро изаћи на отворено?“, „Зависи – одговорио је – да ли ћемо стати на пут и којом брзином ћемо се кретати.“

         Аве је одлучила да не користи тактику коју препоручују женски часописи како би натерала мушкарца да обрати пажњу на њу. Односно, не би се спотицала по стази, која је заправо била толико каменита да би се жена попут ње могла лако спотакнути. Такође, ципеле су јој биле потпуно неприкладне. Зашто ли је кренула на пут у овим лежерним ципелама. У ствари, када је кренула за тим човеком, није знала куда иду. Приметила га је међу осталим телима, укратко, привукао ју је. Пришла му је да га пита за време, мораш питати некога ко те привлачи, зар не, а он је одговорио „в-вре-ме је“. Сада када је размислила о томе, његов одговор је био чудан, а тада није био изненађена. Он је кренуо, а она је пошла за муцањем.

         Сада су се спуштали, а малопре су се пењали. Лако су напустили град. Управо су изашли на последњој станици метроа и када су излазили из метроа до Аве je допрo мирис дивље нане. Затим су ушли у стару шуму и стазом су морали да се крећу у колони, један за другим. Он је водио, а она га је пратила. Ако је морала да суди по зеленилу траве,  био је крај априла. Аве је волела април, као и јабуке. Сетила се да јој се једна ваљала у ранцу, била је гладна, али више је била жедна. Размишљала је да га замоли за воду, али су се попели на гребен и Аве је заборавила, отворила је уста. Није могла да се сети да се икада попела тако високо. Дакле, можда није април, али на висини дрвеће има тако младо лишће. Збунила се око годишњих доба. Можда је на висини вечни април. У мислима су јој се јављала многа питања, мала и безначајна, али су се појављивала једно за другим, био је и неки посебан знак питања који јој је измицао, али и он ће испливати, била је сигурна.

        „Тамо је склониште“, рече човек показујући негде. Аве ништа није видела, али то је није забринуло, све док је њен водич знао где ће преноћити, то је било довољно. Склониште је било пећина, прилично мала, али сасвим задовољавајућа за ноћ. Било је чак и довољно посуте сламе. Како се спава на слами, Аве није знала, надала се да у сувој трави нема неких животиња. Човек је скупио дрва и ко зна одакле донео воду. У ранцу је имао посуђе. Из воде се дизала пара и он је убацио мало биља. С времена на време погледао би у њу, чинило јој се да у његовим очима постоји жеља, барем за њеним телесним соковима. Кипили су као чај. Он јој је насуо и пружио јој.

         Човек је очигледно ставио нешто у чај, јер када се следећег јутра пробудила један нокат јој је био сломљен, али се ничега није сећала. Да је било насиља, како год, она би се сложила са овим човеком чак и у сну. Али сада га више није било. Да није отишао? Обукла се, умила се колико је могла хладним чајем, другу воду није могла да нађе, и спремила се да оде. Стигла је до места одакле су изашли на висину, препознала је само стазу којом су дошли. Препознала је није била права реч, али Аве другу није имала, а остали путеви су јој били потпуно непознати, није ни пролазила њима. Морала је да пожури да би могла да дође до људи пре него што се дан заврши. Није добро да човек дочека мрак сам у планини, ово је правило. Неко јој је то рекао, није могла да се сети ко.

         Онда га је чула како изговара њено име: „Авве“, рекао је, „рано си устала.“ Погледала га је и понашала се тако као да синоћ није сломила нокат. „Време је да идемо“, рекао је, „али прво доручкуј“, и пружио јој белу кутију у којој су биле купине и јагоде. Аве се тргла, значи преварила сам се, није април. Могао би бити бар јун или јул, али лишће на дрвећу није као лишће у јуну или јулу. Осетила је да се збунила, али је рекла себи да дуго није била у природи, можда је заборавила како је то. Појела је воће и одлучила да се захвали. Знаш, рекла је, и ја имам доручак за тебе. „Стварно?“, лице му је било изненађено. Аве је приметла да му је то пријало, ставила је руку у ранац и извадила јабуку. Као одговор, лице му се згрчило од бола, није могао да сакрије гађење према воћу које му је Аве пружила. Било јој је непријатно, он мора да не воли јабуке или је можда алергичан. Осетила је како бледи док је гледала у човека, чинило јој се да ће управо сада добити епилептични напад или нешто за шта никада није ни чула, а она ће беспомоћно стајати над његовим лешом који се хлади. Аве није волела да се среће са лешевима, ко то воли сем некрофили. Зато је пожурила да каже, „Извини, имам само јабуку, из продавнице је, вероватно ти не изгледа укусно, а можда и не волиш, али немам ништа друго.”

         У његовом гласу било је жаљења. Чак је и она то чула и изненадила се. Зашто тако седи и мјауче? Ако човек то не жели, он то неће. Хајде да не правимо драму. Јел’ тако? Ипак је то само јабука, могла је бити нар или смоква. Пошто се смирио, кренули су. Кренуо је не рекавши ништа и она га је пратила као да су се договорили, али да ли је заиста имала избора, шта да ради сама? Док су се одмарали после стрмијег успона, он јој је на крају рекао: „Извини што сам изгубио живце, имам лоше успомене у вези јабука из једног другог времена, од тада муцам.“ „Трауматиче успомене?“, „Могло би се рећи тако.“ Више није инсистирала. И ходали су цео дан не прозборивши ни речи.

         Када је сунце обојило небо и земљу испод њега у црвено, човек је стао. Аве је погледала около и ни овога пута није видела склониште где би могли да се склоне, али је знала да се не заустављају на кратак одмор. Сатима су ходали готово равним простором, свуда около је цветало дрвеће, зујала су разна створења чија имена Аве није ни покушавала да погоди. Дакле, ипак је април, или можда мај, помислила је она у себи и кренула за човеком, који се већ сагињао над ранцем. Њен водич је извукао минијатурни смотуљак који се претворио у пристојан плави шатор. „Ах, значи вечерас ћемо бити у шатору.“ Док је намештао шатор, Аве је тражила пруће, требала им је ватра, али ни дрвцета није било. Човек је и овога пута био припремљен. Имао је малу боцу на гас. „Човек мора бити спреман“, рекао је по други пут тог јутра. По његовом осмеху схватила је да није љут на њу због јабуке, већ због целодневне тишине, због неприхватљивог понашања, или због чињенице да је нашао сапутницу. Мушкарци обично покушавају да забаве жене овим или оним, беру им цвеће, дају им шарене каменчиће, бар јој се чинило да јој се то раније дешавало. Човек је негде нестао и вратио се са водом и неколико корена који ће постати вечера, да би на крају поново скувао чај. Аве није хтела да пије.

         Нема потребе да је успављује, она је жена која сама одлучује, рекла му је, а он је скренуо поглед. Није оно што је мислила, ова биљка је била добра за успомене. Аве сада нису биле потребне успомене, она је пришла човеку као лавица крхком јагњету, као пантер танконогој антилопи, као пчела која забада сурлицу у чашу росног цвета. Онда се Аве сагнула над човеком и он јој, као ратник који улази у битку или тореадор који стоји са црвеним плаштом у двобоју, одговорио нападом. За то што се догодило потребан је успорени снимак – брзо ју је скинуо, а када је сам скинуо своју одећу, Аве није схватила. Осетила је своју рупу као да кључ улази у браву. Клише, помислила је, али тако је, а не сећам се да је са било ким раније било баш тако. Ногама је окренула његово тело, али се човек тргнуо и Аве је видела како сипа своје семе у траву. Чинило јој се да је земља жедна. „Тако је боље”, рекао је.

         Ујутро је човек био нежан и поново залио земљу. Побринуо се касније да Ави донесе неколико зрелих крушака. Била је збуњена, крушке не зру у пролеће, дозволила је да то истакне, а он је одговорио: „Kада смо заједно спајају се годишња доба“. Аве се сетила да су мушкарци романтичнији од жена, читава историја светске културе је то доказала свим тим серенадама, и иницијацијама и двобојима, па није хтела да се расправља. Претпоставила је, да као што она има јабуку у ранцу, тако и он има ове плодове. Купио их је у неком супермаркету. Крушка је била одлична, вероватно из оних продавница. Даље није истраживала, а крушка је ионако нестала као да није ни постојала.

         Аве је са нестрпљењем чекала трећу ноћ. Док су ходали, нежно га је додирнула и човек је одговорио. Питала се где ће преноћити, да ли ће шатор или звезде видети њене очи кад је запоседне. Заправо, није било важно, изгледало је да постаје романтична. Какве јој се звезде врте у глави. И зар не би волела да све буде месец? Даћу ти месец, рекла је себи. Предвече се у даљини појавила вода, плава и акварел, као да није права, већ насликана да промени предео пред њима. Дошло јој је да се окупа. Почела је да чезне за том водом која је пред њима раздвајала небо и земљу. Хајдемо брже, рекла је. Човек се осмехнуо. Када су стигли, брзо се скинула. Једва је чекала да уђе у воду, али је одједном стала, вода је опкољавала једно острво, а на обали је био чамац са старцем чамџијом. Ко превози у овој пустињи? Тако је, гола и зачуђена, Аве стајала пред чамџијом, а он ју је заинтересовано гледао. „Ипак си лепушкаста“, рекао је као да је познаје, „иако помало бесрамна”. Тада се Аве сетила да се постиди, али зар је већ није видео, и зар није чуо за нудистичке плаже? Па му је и одговорила: „Нудизам је модеран“. Лађар  је погладио своју седу браду и насмејао се као један од оних пластичних Деда Мразова.

         Онда је дошао водич и рекао му: „Води нас одатле, вратили смо се.“ „Знаш да превоз за њу кошта?“ Аве је приметила да су стари познаници, али је одлучила да преузме иницијативу и рекла је: „Имам пара. Да ли може картицом?“

         Чамџија се насмејао као да га је гром ударио: „Опрости ми, Адаме, али ти и твоја жена нећете путовати данас, а ја се не усуђујем да кажем када. Плаћање картицом, праснућу од смеха!“ Чамџија је одвукао чамац од обале и тешка вода се раздвојила. Као насликани, таласи су подрхтавали  као да маме путнике који неће да путују на острво.

         Чамџија је убрзо постао као играчка лего конструктора. Тада је Аве скренула поглед са чамца и острва, и погледала човека за кога јој до сада није пало на памет да га пита за име, иако је он, из неког разлога, знао њено. Велики знак питања који јој је измицао деловао је дебело и сјајно попут питона, како је овај човек кога су звали Адам познаје, да ли су се раније срели? Али уместо тога одлучила је да почне изокола: „Зашто су те крстили Адам?“ Хтела је да пита шта си, али није било важно. То питање је за сада било довољно. Могао је да јој прича о свом пореклу, о својој мајци која је волела да чита Марка Твена или ко зна шта. Само да једно другом испричају нешто о прошлости, иако се Аве није сећала ничег конкретног о својој. „Не сећаш ме се, зар не?“, тужно је рекао Адам, уместо да одговори. „Да ли смо се срели раније? Мора да је то било давно.“, „Заједно смо одрасли.“ Аве се није сећала свог детињства, али се сећала да јој је терапеут рекао да ако се ничега не сећаш, мора да је било нешто трауматично у твом детињству или раној младости. Потребна  је дуга терапија, може трајати годинама. Аве није имала године, пре би се рекло није имала године да иде код психотерапеута. „Мислио сам да чим ме тако грлиш као некада…” Окренуо се и кренуо је некуд. Није је позвао, али није је позивао ни претходних дана, а она га је пратила. Вероватно га је пратила и раније, у време којег није могла да се сети.

         Стигли су до дрвене куће. Било је свега што је потребно за мало домаћинство, прозор је гледао на острво и воду, сунце је већ било падобранац и јурило је према хоризонту, а онда је Аве угледала и месец. Ено га, рекла је себи. Добила сам и месец. Без позива је села на једну од две столице а он на другу. Ћутали су док се у просторији није потпуно смрачило. Тада је Адам проговорио, први пут није замуцкивао, као да су се у њему одавно скупљале речи и текле као извор.

         Када сам умро и био сахрањен, као и сви на крају својих дана, и положио кости у земљу од које сам направљен, чекао сам не без жудње да поново постанемо једно. Али ти си сваки дан устајала и постајала све млађа, коса ти је потамнила и ушла си код нашег сина. Земља мора бити насељена људима, рекла си, и почела си поново да рађаш. Што си више рађала, постајала си све млађа. Времена су се променила, мењала си одећу као и мушкарце, јер је земља морала да се насељава. Тако је одговорио анђео, када је опет дошло време да дође код мене, и отишао је, јер је видео разум у твом одговору. Сваки пут када је изговарао ове речи, видео сам те како стојиш као жена која има много кућних послова. Присуствовала си свим великим светским догађајима, али никада ниси била главни лик, бирала си своје пратиоце, тако да те нико никада није питао ко си и одакле си. Земља је одавно била насељена са довољно људи, чак су и сами људи почели да говоре да их има превише, али ти се ниси сложила. Почела си да стариш. Овај пут неповратно. Немам објашњење шта се десило, можда си у тренутку када су људи личили на машине које су их служиле видела да су људи које си родила почели да заборављају на себе, на своје корене, на тебе и ти си их се одрекла. Или те је њихово заборављање повредило и зато си и ти почела да заборављаш. Сместили су те у клинику, поставили ти дијагнозу какву дају већини старијих људи. Онда сам обукао одећу од камиље вуне и ушао сам у најбоље твоје године да те узмем. Хтео сам да те одведем кући. Али прво си морала да се сетиш ко си и ко сам ја, да бисмо постали једно тело.

         Свет се ближио крају, чинило ми се док сам ходао улицама којим си ти ишла, улазећи у зграде које су наша деца подигла. Изгледале су ми тако ружне. Као да никада нису ни дотакли мудрост, као да су сва сазнања о животу и смрти, о добру и злу поређана поред њихових контејнера у којима су се гомилале књиге, играчке, успомене. Сваки дан сам стајао испред болнице, стајао под твојим прозором и чекао те, и тако данима. Једног дана си дошла. Била си спора, али када си кренула стазом иза мене, твоји кораци су се пунили снагом. Мислио сам да почињеш да се сећаш.

         Аве је слушала Адама и питала се да ли је овај човек здрав. Ове ствари нису могуће! Али није рекла ништа. Могао је да побесни, видела је како реагује на обичну јабуку. У соби је већ био потпуни мрак, а Аве није знала где да упали светло, можда у кући није било струје. „Нема струје“, рекао је Адам, као да јој је прочитао мисли. Тада је осетила његов дах близу себе, узела га је као да је шоља и као да је последња вода на свету била у шољи, као да ће смак света, али није било тако. Свет се не предаје тако лако. Зато није излио своје семе на земљу, него је рекао. „Све почиње изнова.“

 

ЈАНИЦА РАДЕВА (ЯАНИЦА РАДЕВА, 1977, Јамбол), бугарска књижевница и доктор књижевности. Учествује у бројним семинарима и школама креативног писања. Њена дела су уврштена у више антологија. Објављује поетске, прозне и критичке текстове у часописима у Бугарској и иностранству. Ауторка је књига: Друг ритам (2003) – збирка песама, Бонбоњера (2011) – роман, Кошница речи (2012) – збирка песама, Обећани круг. Време и простори у поезији Ивана Теофилова (2014) – монографија, Јоанино доба (2015) – роман, Пут за Тебу (2017) – роман, Поздрав из Хада (2020) – роман, Година која је почела у недељу (2024) – роман. Добитница је бројних награда за поезију и прозу. Њена дела су преведена на енглески, корејски, македонски, персијски, руски и хрватски језик.

 

Избор, превод са бугарског и белешка

Елизабета Георгиев