Јадранка Миленковић
ШТА СВЕ ПАДА

 

 

            Даница живи у стану са мајком, три ћерке и две мачке. Стан је на осмом спрату, ћерке су из различитих бракова, мајка воли пензионерске забаве, а мачке имају јапанско и немачко име. Јоруичи је женка. Клаус је једино мушко биће у читавом простору, зато је тако и ћутљив.

            Даници се некад чини да је све то н е п о д н о ш љ и в о. Зато се ујутро шминка са слушалицама на ушима. Музику тако појача да свет касније, кад изађе из кола и уђе у радни простор, личи на глуву собу. Њено је тело аватар, њен је осмех самилост, њене су руке свачији пријатељи. За њом се врте пацијенти, не много другачији од кућних мачака, пратећи њене осмице по ходницима.  

            Неки причају да је зграда у којој Даница живи направљена на старом француском гробљу. Виде у томе лоше знамење и чекају дан кад ће цело војно насеље пасти, као у старозаветним причама. Увек све пада, само нешто спорије, а нешто одједном. Ипак, није свеједно како ће и кад нешто пасти, и та чињеница да све пада није нимало утешна, осим можда песимистима. Даница није песимиста, она је реалиста. Каже, попу – поп и бобу – боб. Почиње од себе; ништа не прикрива. Тако сви о њој све знају, па могу да цокћу, окрећу очи, паметују, преваспитавају њену децу, предвиђају дужине њених веза. Можда и да организују клађења, само се нису тога сетили.

            Даница зна понешто о падању, али другачије него што други верују да зна. Рецимо, сећа се како је једном, још у Декијево време, бацила кроз прозор новчаник умотан у кесу. Послала га је да нешто купи, за бебу, можда пелене, можда неки лек. Чини јој се, кад сад размишља о томе, да је беба имала температуру. У брзини није понео новац, па је викала за њим кроз прозор. Затим је хитнула кесу. Кеса је поверовала да је падобран. Изокренула се двапут, а онда закачила на грану дрвета. Високу грану, недохватну с улице.

            Деки је пробао да дохвати непослушну кесу свим расположивим средствима. Махао је дугачким моткама покупљеним око зграде. Нису биле довољно дугачке. Око њега су се окупили људи. Као и увек у таквим ситуацијама, сви су имали сјајне идеје које нису палиле. Гађали су проклету кесу. Шетали се под њом и ишчуђавали („баксуз кеса, неће да падне“). Један је на крају довезао високи аутомобил на чији се кров јадни Деки попео да с те више позиције млатне проклетињу дугачком, кривом граном. Моменат пада кесе био је катарзичан за половину насеља, за све те доконе старце изашле да седе, играју шах или ако бог да присуствују нечем необичном, што ће спасити дан. Можда је било и аплауза.

            Некако у исто то време Даници су са жице пале и слатке, црвене гаћице обрубљене чипком. Скоро на дохват руке пружене са терасе, а ипак… Близу, а тако далеко. Чипка се тако чврсто закачила за неку оштру, младу грану, да ни ветар месецима није успео да скине ту црвену заставу. Наравно да су сви знали коме тај комад веша припада – само се једно тело, од свих у згради, могло замислити у њему.

            А шта су они заправо могли знати о том телу?

            О, па могли су. Јер Даница воли да се истушира, па да се затим шета станом омотана пешкиром. Око главе, дабоме. Једном је заменик председника кућног савета скупљао новац за „заједничке трошкове”, па му је Даничина мајка отворила врата. Други пут је комшија из стана преко пута донео плинску боцу. Није звонио, само је лактом отворио врата. Трећи пут је пензионер с доњег спрата дошао код мајке на кафу и договор о пензионерској забави. Сваки пут је ходником промакла силуета с пешкиром, не очекујући ниједан пар мушких очију, осим Клаусових. После тог трећег пута, престала је да броји.

            Даница воли да слаже пазл, то је смирује. Зове то простонародски – пузле, као и сви око ње. Пријатељи знају да то воли више од свега, па јој доносе све компликованије слике, са све већим бројем делића. Понекад, кад се сложи пузла од три хиљаде делова, један или два делића недостају. Тада се Даница досети да су преко слагане слике простирали столњак за ручавање. Један једини пространи сто у стану служи и за пузле и за безбројне дневне оброке, где свако у било које доба попушта пред ћудљивим налетима глади. Столњак се потом тресе преко терасе. Даница није песимиста. Силази и тражи изгубљени делић слике, као да баш он садржи сав смисао искиданог живота, као да ће стављањем и последњег шареног делића на место, коначно успети да сложи све остале побркане шеме.  

            Нико у стану не свира гитару, али је једна од ћерки решила да се то промени. Тога дана, када је коначно решила да из стања „имам гитару” пређе у стање „научила сам један акорд”, трзалица за гитару је некако успела да исклизне кроз прозор и задржи се на једном бетонском проширењу. Даничин пријатељ дуго је руком опипавао, опасно се нагињући, пре него што је успео да је врати. Девојчица ипак није научила да свира, али шта мари; увек више тога не знамо и нећемо савладати у односу на оно мало ствари које смо научили.

            Једном замало да кроз прозор излети и лаптоп. Биле су се тог дана гадно посвађале, Даница и несвирачица гитаре. Ћерка је отишла у град са Непознатим Дечком. Дуго се није јављала. Мора да је у оном кафићу. Ко зна с ким је. Ко зна шта раде. Сигурно ће и попити. Не може Даница то да поднесе, одлази у кафић. Седа за празан сто и посматра их. Толико су удубљени у нешто, да је уопште не виде. Онда устаје, прилази њиховом столу, седа на слободну столицу. Девојчица окреће очи и кипти изнутра. Није она тако мала да би је мајка пратила градом. „Идемо”, наређује Непознатом Дечку. Устаје и Даница, онда се на улазу навлаче, покушава да је одвуче кући, девојка пада на колена под силом њеног навлачења, али кући не полази.

            Даница онда решава да јој сакрије лаптоп. Гурне га негде у ормар и чека да се ћерка врати из града. Не може да спава од ината који се у њој развија. Заборавила је све оне сцене у којима то дете, са једва две-три године, завучено иза фрижидера или закључано у купатилу, одбија да изађе. Заборавила је како је увек она та која попушта на крају и моли је да изађе, да се откључа, да се помире. Чека да ћерка дође, да може да ликује над њеном узалудном потрагом за новим преносним рачунаром. Задовољство траје прекратко. Девојка је мало тражила, затим је села и ћути, гледа у телефон, кулира. Значи, смислила је противударац. Даница се досећа – није узела торбу из дневне собе. Без торбе, сутра неће моћи на посао. Неће моћи да откључа кола, за почетак. Излази из кревета и пита где јој је торба. „Не знам ја”, мала се прави блесава. Даница губи контролу, отвара прозор и прави се да ће бацити лаптоп. Свађа разбуђује и све остале у стану. Навлаче се око лаптопа као пред кафићем, на крају затварају прозор, сви зајапурени и бесни. Однегде се појављује и торба. Неколико дана нико ни са ким не прича.

            Некад кроз прозоре падају и клетве. Рецимо, кад комшија пензионер с доњег спрата реши да иде на плесну забаву, чак и онда кад Даничина мајка одбија да крене.

            – Шта те брига што он иде на окупљање, па он ти није ништа? – пита је Даница.

            – Како ништа?! Па он ми је Плесни Партнер! – одговара мајка.

            – Плесни Партнер, то је ништа. Ви нисте у вези.

            – Ми идемо заједно на забаву, седимо једно поред другог, плешемо заједно; то је као да смо у вези. Ако иде с неком другом, или плеше с другом, он мене понижава.

            – Мислим да се Плесном Партнеру не праве љубоморне сцене? Или се варам? И уђи више, смрзнућеш се на тој тераси…

            – Морам да видим да ли ће да оде.

            Пензионерка упорно остаје приљубљена уз прозор застакљене кухињске терасе. Да се сетила, Даница јој је могла донети и двоглед, исти онај којим је као тинејџерка посматрала зграду своје тадашње симпатије. Био је две-три године старији; имао је коцкасту главу, као Шварценегер, и буљаве очи, као Силвестар Сталоне. Да јој га сад дају бадава, не би га вероватно пипнула ни оном чувеном опогањеном мотком коју народ тако вешто употребљава за описивање немогућих односа. Нервира Даницу и то сећање и ова мајчина љубомора у недоба. Шта ће, не може се утицати ни на мајке ни на ћерке, а ни сама са собом није начисто кад се и у њеном животу с времена на време појави неки Плесни Партнер, неки Пинк Пантер, неки Шварцен Силвер, који увек на крају приче одлази сам на неку забаву или у сусрет заласку сунца.

            Падало је још штошта, кроз прозоре и кроз решетке животне, па је једном и Клаус пао са терасе, али му није било ништа. Ено га где седи крај Јоруичи, помирен са женским енергијама, које га тако немилосрдно окружују. „Јесте ли гладне”, зове своје љубимце Несвирачица Гитаре. Маце скачу с фотеља, увек су гладне. Одавно већ знају да отворе фрижидер, зато се његова врата морају увек подупрети табуреом.  Било је то додуше страшно тада кад је Клаус… Даница је чак позвала комшиницу која ради на психијатрији, не би ли нашла начин да умири девојку. Мала ју је отерала у материну, заједно са свима осталима. Неко не жели утеху. Неко не верује у психијатрију. Неко презире свет у коме је све склоно паду.

            Пада лишће и падају листови календара који се последњих година све брже цепају. Старост утиче на лице, па и оно пада: кожа почиње да се опушта, на рукама висе млитави мишићи, дојке се морају угурати у непријатне брусхалтере са жицама. Пада киша већ данима, некаква мутљавина од кише, прљава, са песком из пустиња и смогом претвореним у капљице. Падају идеали и оптимизми, падају владе, али се неке држе канџама, последњом снагом, да би до задње секунде направиле што више штете. Пада сила и неправда, али само привремено, а после се опет врати. Падају сузе Даничине, кад слуша ту песму и гледа партизанске филмове. Падају падавине. Пада хладна ноћ. Пада понекад нешто на памет, али памет је мекана и нежна ствар и све што се на њу руши – боли је. Падају из руку чаше старије од ње и распрсну се на плочицама. Псује она, а опсовала би и чаша, само кад би знала колико је у псовки олакшања.

            Падају звезде, само за њу. Али она их никад не види, и никад не успева да замисли жељу. А и шта би пожелела? Боље да никад не ухвати златну рибицу, и да јој ова никад не обећа чувене три жеље. Шта угурати у те три могућности?

            Пада вода са високе стене, буквално скаче, на оном водопаду који је с пријатељем гледала пре две године, на излету. Кад пада, она искри и претвара се у звезде. Шуми и освежава. Фасцинира.

            Иде Даница ходницима и за њом, као реп, неколицина оних који увек имају неко питање или моле да буду уведени преко реда. Она им одговора, она их уводи. Живот је пад, и само је питање да ли се пада полако, на меко, као лист на ливаду, или као пахуља на већ формиран покривач од снега. Иду за њом као Јоруичи и Клаус, њени момци, њена деца, њени пријатељи, њени непријатељи, њени познаници, њени непознаници. Сећа се старијег пара у згради где је живела као дете. Деца су ишла за њима, а они су вадили бомбоне из џепа. Увек је хтела да има довољно дубок џеп, да може да се окреће лево и десно и дели те бомбоне које су људима потребне, бомбоне за њихова отворена уста, бомбоне за њихове очи, бомбоне за њихове руке, бомбоне за њихове снове, за њихове одласке, за њихова скривања. Можда сви они једном дочекају Пад Над Падовима: кишу бомбона за све њихове апетите. Можда треба само јако желети и гледати увис. Једнога дана небом ће пролетети шарени авиони и бацаће прегршти бомбона. Не бомби, бомбона.

            Све пада. Али и расте. Пролеће је. Нема разлога да се буде тужан. Даница диже главу и чека повратак сунца. Сваке вечери оно падне, па опет изрони. Има у томе неке више памети.