Гордана Симеуновић
НЕЖНОСТ ЈЕДНОГ ГЕНЕРАЛА

 

Генерал је био један мрачан лик. Страх и трепет и у војсци и у кући. Старешинама су се тресле гаће од самог помена његовог имена. Сув, бркат, тамног лица, вечито намргођен, гледао је очима човека рођеног да га се боје. Своју намргођеност је волео, уклапала се са његовом представом о себи. Знао је само за дужност, испоштовао све ауторитете док је градио свој, а тешка нарав му је само помогла у стицању војничке каријере. Такву нарав мајка ретко рађа и обавезно шаље у војне школе. Поносан на свој морал, није се чак ни опијао, није теревeнчио нити јурио жене, тако да није био баш неко друштво, па га нису нигде ни позивали. Ван посла, виђали су га само на сахранама.

И у кући је изазивао страхопоштовање. Изабрао је жену која се разликовала од других официрских жена. Није марила за злато и крзна, нити је умела да кокетира. Била је то ситна, вредна домаћица, спремна да у сваком часу угоди свом генералу. Спремала је лепа јела, кућу држала уредно, а у слободно време везла Вилерове гоблене. Уживала је у везу, захвална судбини што јој је допустила да буде супруга једног генерала. Сваког поподнева га је распилављена гледала док хрче, а новине се на његовим грудима подижу и спуштају у ритму: један-два, један-два.

Нису имали деце. Деца би само реметила савршено устројство њихове брачне заједнице. Имали су малог жутог канаринца кога су држали у кавезу на витрини. Звао се Ћира. Генералова жена га је редовно хранила и чистила му кавез. Није му стварно ништа недостајало, та он је био генералски љубимац. А ипак, Ћира је био несрећан. Замислите да у затвореном простору мало већем од вас морате да гледате брачну идилу генералског пара. Има ли веће страхоте?

Има! Једног дана, генерал је добио тежак напад нежности. Како је сматрао да са женама не треба поступати нежно, сву силу своје нежности усмерио је на канаринца. Почело је тепањем: ,,Ћију-ћи, Ћиро, ћију-ћи.“ Потом је изговарао друге нежне речи, цијукао, пућпурикао, претворио се у мало дете. Чак је и подврискивао. Деловао би смешно, потпуно неиживљено, сваком другом – осим својој женици. И канаринцу је деловао неиживљено.

Тог кобног дана, у наступу нежности, генерал је отворио кавез. Хтео је да додирне своју малу птицу, да је помази, да је пригрли на груди, јако, јако. Летео је канаринац по соби, ударао по комодама, витринама, оборио неколико сувенира, зарозао једну шустиклу. За њим је, сав разбарушен, ознојен и радостан, јурио генерал. ,,Ухватићу ја тебе, нећеш ми побећи, мали мој Ћију-ћи.“ Али, птица ко птица, није јој до игре, она би на слободу. Канаринац уложи сву своју снагу и малу памет, и узбуђен услед генералове нежности, ошамућен, прхну кроз прозор. Слобода, слобода! За њим је насмешен, са седмог спрата полетео генерал. Летели су у различитим правцима.

Генералова жена је, такође насмешена, одложила свој вез. Онда је лагано устала из фотеље и затворила прозор.

Била је среда, дан кад се иначе не лети.