Предраг М. Јашовић
ЕСЕЈ, ЖИВА ФОРМА ПРИПОВЕДАЊА О КЊИЖЕВНОСТИ

 

Гојко Божовић: Играчке судбине: есеји о српској књижевности: XIX-XXI век

Задужбина „Петар Кочић”, Бања Лука, Београд, 2020.

 

Гојко Божовић, један је од значајнијих српских песника средње генерације, потврђен и као изванредан антологичар који је ваљано омеђио „генерацијски песнички талас” (М. Пантић) којем и сам припада, приказујући га у његовим стваралачким супротностима и језичким потврђивањима. У низу есејистичких књига (њих четири), Божовић се није само доказао као љубитељ есеја, већ и као мајстор ове неухватљиве есејистичке форме у којој је пронашао идеално упориште својим промишљањима књижевних чињеница.

У новој књизи есеја Играчке судбине у издању Задужбине „Петар Кочић” из Бања Луке налазимо три поглавља. Прво поглавље садржи есеје о песницима од почетка до краја XIX века: Д. Обрадовића, Ј. С. Поповића, С. М. Љубишу, М. Глишића, Ј. Веселиновића, В. Илића, З. Р. Поповића, Гр. Божовића. Д. Марковић. Посматрано са аспекта темпоралног стваралачког простирања ових писаца, ово поглавље, уколико се држимо година рођења и стваралаштва, захвата неминовно два века – XVIII и XIX, а уколико посматрамо поетичку припадност њиховог дела онда ово поглавље, поред ових двају векова, залази и у XX век, јер Д. Марковић припада правцу српске модерне. У односу на епохе и правце којима припадају ови писци, можемо уочити да они припадају рационализму (просветитељству), класицизму, реализму и првој српској модерни. У овом поглављу, аутор је највише простора дао реалистима. У другом поглављу пише по три есеја о Иву Андрићу и Милошу Црњанском. Треће поглавље се састоји из два сегмента. У првом сегменту пише о знаменитим критичарима Б. М. Михизу и П. Палавестри, а у другом сегменту пише о драмским остварењима Михиза, А. Поповића, Д. Киша и Д. Ковачевића.

 Поднаслов књиге, есеји о српској књижевности: XIX–XXI век, својим темпоралним захватањем из временског стваралачког континиуума књижевности на српском језику садржином књиге доказује, у односу на своје претходне књиге есеја, које су временски омеђене одредницама: друга половина XX века и есеји о поезији XX-XXI века, тежњу дијахронијском сагледавању, где је жижну тачку свог интересовања/ читања, са XX и XXI века, Божовић померио на XIX век, па и раније на XVIII, с обзиром да се његов есеј Живот и литература у Животу и прикљученија – Проживљено и написано у мемоарима, односи на Доситејево дело које је делом публиковано 1783, а делом 1789. Та ширина дијахронијског понирања, својеврсна потрага за текстом изван видокруга актуелности, Божовића истиче као једног континуираног, посвећеног, чак можемо рећи – читача по вокацији. Његови есеји у целини то само потврђују. Они су својеврсна манифестација доживљеног читалачким чином. У том смислу Божовићеву есејистику можемо прихватити и доживети као читање и мишљење.

Насловни знак играчке судбине ове збирке есеја може се схватити као симбол који, по својој природи, има полисемантичну вредност јер се може односити и на предмет играчке, али и на биће играча. У сваком случају су резултат Божовићевог читања и разумевања судбине јунака представљеног света, али и игривости читалачког чина, који је увек, по себи, и стваралачки чин.

Насловни знак читаоца додатно упућује и на однос играчке и играча. Играч се игра играчком, баш као што читач чита књигу према јасним, унапред задатим језичким правилима, за која се, упркос свом постојању и поштовању од стране читача, никад не зна у ком ће правцу одвести читача, и да ли ће се циљ писца, који је заокружен крајем књиге, поклопити са достигнутим циљем читача на истом том крају. Обједињујући циљ игре стваралачког чина писца и стваралачког чина читања, Божовић види у крајњем исходишту „разумевања света”, који никад „није један ни јединствен”, већ се мења „од времена до времена и од посматрача до посматрача”.

То нам само доказује да ови есеји нису само настајали према потреби и позиву, већ и да је у њима садржана експлицитна поетика аутора, којом се јасно одражава ауторов однос према књижевним чињеницама, према њиховом значењу и значају. Књижевне чињенице увек представљају једно искуство човека, пређеног пута и света. Никад нису потпуно заокружени, јер су искуство једног. Чак ни онда кад су те књижевне чињенице „допуњене” искуством другог – читањем, нису потпуне нити заокружене, јер су и тада сведене на индивидуални доживљај света. Али, у том дијалошком сагласју писања и читања садржана је њихова надвременост, где се истовремено потврђују и људскост и човечанство. Зато ови есеји нису резултат некакве доколице, где се изражава низ хетерогених ставова о писцима и њиховим делима, већ су императивне тежње стваралачког бића за експлицирањем сопственог разумевања света у кључу читаоца који се истовремено потврђује и као писац.

Као да Божовић основни примат за разумевање књижевности даје рецепцији, читаоцу, посматрачу, па се може очекивати да има онолико разумевања колико и читача. Мада, у теоријским промишљањима књижевно дело (рецимо, за феноменологе, као и за остале текстуалисте) постоји изван опажања рецепције (дело постоји чак и ако га нико није прочитао) – можемо у Божовићевом ставу препознати и аспекатско, феноменолошко разумевање књижевности где се, из мноштва аспеката конкретизује један као индендиран предмет разумевања света у коме је садржана суштина (по Хусерлу – „еидос”), која би се у кључу Божовићевог разумевања дефинисала као: „књижевност је доживљај и разумевање света”.

За сваког од заступљених писаца Божовић је пронашао своју суштину, своју меру разумевања за тог писца, која уједно представља и проблемску, поетичку окосницу, према којој је писац јасно препознатљив. Бележењем својих читалачких утисака, он ће тежити својеврсном, не оживљавању, колико освежавању писаца из XIX века (Ј. С. Поповић, С. М. Љубиша, М. Глишић, Ј. Веселиновић, В. Илић) као и поновном читању оних писаца који припадају XX веку (Д. Марковић, Гр. Божовић, З. Р. Поповић, И. Андрић, М. Црњански, Б. Михаиловић, А. Поповић, Д. Киш), као и оних који су својим стваралаштвом зашли и у XXI век (П. Палавестра, Д. Ковачевић).

Ова књига есеја, као све књиге сличне овој значајне су најмање из два разлога. Њихово постојање доказује да писање није узалудно; доказује да је написана књига документ за вечност о једном аспекту живота, као и да је читалачки порив неминовни предуслов за сваку врсту књижевног стваралаштва. Овом књигом есеја, Божовић показује да је могуће о књижевности не само лепо већ и веома тачно говорити, и отворити нека проблемска питања која су растерећена научних фрустрација и критичарских страхова и колебања од могуће грешке. Есејом, који је увек и експлицитна поетика аутора, Божовић и у двадесет и првом веку негује најлепшу (можда и најтачнију) форму говора о самој књижевности. Есеј као међужанровски дискурс између белетристике и критике, теорије и историје књижевности синестезично арбитрира између њих, чинећи их кохерентном целином.

Божовић је пронашао идеалну форму есеја за свој израз, неспутану  фуснотама. То је слободна форма која нам потврђује да је сазрело једно време да се поставе извесна питања или изнесу одређени ставови, али да није дошао одсутни тренутак за доношење крајњег одговора. На крају, у књижевности је то и немогуће, јер кад о једном делу донесемо крајњи суд, мишљење, онда онтолошки, естетички, па и гносеолошки литерарна егзистенција дела престаје, јер је прочитано у свим својим могућим аспектима.

Божовић својим есејима доказује да су дела која чита жива, јер је жив његов дијалог са тим делима. Овом књигом есеја он потврђује да је читање увек мишљење о делу. То је оно што теоретичари називају ангажовано читање (мада ми са наше стране сматрамо да изван оваквог читања друга читања и не постоје). Својим експлицираним доживљајем књижевноуметничког дела, он мишљењем о њему и ишчитавањем мисли којима писац тежи да комуницира са читаоцем, враћа димензију филозофичности, о којој се у књижевној критици и теорији све мање говори. Многи су заборавили да је књижевност примењена филозофија, можда једино плодно тле где филозофско мишљење може доживети своју пуну егзистенцијалну потврду без последица изван дискурса представљеног света у чијем се контексту потврђује.

Садржину ових есеја краси лакоћа, не казивања или тумачења, већ приповедања о појединим проблемима које је аутор уочио и према којима он писце, о којима пише, препознаје и препознавао би их на тај начин чак и онда да о њима није писао. Дакле, есеји у овој, као и у претходним његовим књигама откривају једног читача и један начин читања који је уједно и егзистенцијално-интелектулно потврђивање аутора. Основна порука ових есеја је да нема књижевности изван читања. Читање је доживљај, а писање је последица / резултат тог доживљаја.

Чини се да је слободна форма есеја допринела и слободи једног књижевно-филозофског дискурса у којем Божовић записује своје читалачке доживљаје. У својим есејима, једном лакоћом „приповедања”/саопштавања својих утисака, он књижевним текстовима враћа мисаону димензију, филозофичност доживљаја света која је избачена из наших књижевних студија и критика. То са једне стране ове текстове може учинити анахроним са теоријског аспекта, али управо зато су ови есеји нови, свежи и у маси тумачења интригантно занимљиви – јер потврђују истинитост, трајност, свевременост књижевних дела о којима пише.

Осветљавајући стваралачки поступак, Божовић враћа поетику у жижу интересовања. Издвајањем појединих проблема односа живота и дела (Д. Обрадовић), песимизма (Ј. С. Поповић), односа фолклора и ужаса (М. Глишић), ангажоване политичке поезије (В. Илић), феномена ћутања и времена у књижевним делима (Иво Андрић), односа воље и живота (или да ли је могућ живот без воље за животом) (М. Црњански), критике (Б. М. Михиз, П. Палавестра) – Божовић не тежи уопштавању, свођењу поетике писца на један проблем (једно читање од једног читача) већ фокусирању на нуклеус његовог стваралачког чина.

То доприноси једној стилизованој филозофичности дискурса у овим есејима. Рекао бих, привидна лакоћа њиховог разумевања (не увек и слагања) и уживања самог читаоца у њиховој садржини чини Божовићев есеј отвореним за дијалог. Сам читалац не само што добија један нови доживљај, већ и проверава, често и болно сучељава, сопствено читалачко искуство са читалачким искуством аутора. Иако ненаметљивог става и исказа, садржина сваког есеја у овој књизи због тог „сукоба”, трансцендира својеврсну драмску напетост. Та драмска напетост је онај Јаусов „отворени хоризонт очекивања”. Ту се ови есеји потврђују литерарно, онтолошки и естетички, не само као жанр, већ, пре свега, као реч која јасно потврђује једно читалачко искуство. То индивидуално искуство превазилази сопствену индивидуалност, па из сфере, да кажемо приватности доживљеног, прелази у искуственост колективног. А све – захваљујући својој истинитости.